Prošlog petka Bajden je poručio da se sprema sporazum o „normalizaciji” sa Saudijskom Arabijom, rekavši: „Možda je na putu uzajamno približavanje”. Šta je u pozadini promene kursa?
Prošlog petka Bajden je poručio da se sprema sporazum o „normalizaciji” sa Saudijskom Arabijom, rekavši: „Možda je na putu uzajamno približavanje”. Bajden je ovo rekao donatorima izborne kampanje u Mejnu.
Veteran među američkom kolumnistima, Tom Fridman, napisao je nakon neposrednog sastanka sa Bajdenom da ovaj zaista radi na američko-saudijskom „uzajamnom bezbednosnom sporazumu”, čiji vrhunac bi trebala da bude „normalizacija” odnosa Saudijske Arabije sa „Izraelom”.
Ključni elementi navodnog sporazuma su sledeći:
„Prvo: uzajamni bezbednosni sporazum na nivou NATO koji bi obavezao SAD da se uključe u odbranu Saudijske Arabije ukoliko ova bude napadnuta (najverovatnije od Irana); drugo: civilni nuklearni program pod nadzorom SAD i treće: mogućnost kupovine […] anti-balističkog raketnog sistema THAAD (Terminal High Altitude Area Defence)“.
Ova normalizacija bi, prema Fridmanovim rečima, zavisila od pitanja da li će doći do „aneksije” Zapadne obale i od „izraelskih koncesija Palestincima kojima bi se očuvala mogućnost rešenja [palestinskog pitanja] sa dve države”. Fridman je formulisao hipotetički „ultimatum” Netanjahuu:
„Možeš da anektiraš Zapadnu obalu ili možeš da postigneš mir sa Saudijskom Arabijom i celim muslimanskim svetom – ali ne možeš i jedno i drugo, tako da je izbor na tebi? Zar to ne bi bila interesantna rasprava za stolom za sastanke Netanjahuove vlade?”
Izdaja partnera u vladi
Ukoliko se bolje pogleda utisak je da nije u pitanju nešto revolucionarno (čak i ako je Fridman formulisao da tako zvuči): bezbednost za Saudijsku Arabiju u zamenu za obustavu „aktuelnog” zauzimanja palestinske arapske zemlje na Zapadnoj obali te „očuvanje mogućnosti dvodržavnog rešenja”. Ovo je, povrh svega, osnova još uvek nesprovedene Arapske mirovne inicijative iz 2002. godine (koju je iznova pokrenuo Mohamed bin Salman na prethodnom sastanku Arapske lige) – kao i inicijative za normalizaciju iz Ujedinjenih Arapskih Emirata koja je predviđala da se Izrael odrekne quid pro quo odnosa prema palestinskom pitanju.
Stoga, šta se zapravo događa? Zbog čega su sada svi (Džejk Saliven, Bret Mekbark i Entoni Blinken) pohitali u Džedu? Zašto je nastupila ova iznenadna eksplozija aktivnosti? Da li oni zaista veruju da ova stara saudijska „glasina” može da „prisili Netanjahua da napusti ekstremiste iz svog kabineta i da nađe zajednički jezik sa izraelskim levim i desnim centrom”; što je, kako Fridman sugeriše, „šlag na torti” Bajdenovog plana?
Jednostavno rečeno, Bajden predlaže da Netanjahu izda svoje koalicione partnere u vladi – i najverovatnije ode u zatvor (nakon pada s vlasti). Ko ili šta bi onda sprečilo doseljenike? Njihova „krv bi proključala”? Oni nisu samo u Netanjahuovoj vladi, već oni jesu legitimno izabrana vlada u punom smislu. Da li Bela kuća veruje da će oni tiho kapitulirati pred Bajdenovim zahtevom moleći za milost?
Kako stoje stvari sa Muhamedom bin Salmanom? On je već isposlovao bezbednosne garancije za svoje kraljevstvo – direktnim pregovorima sa Iranom i Kinom kao garantom. Na putu je da pokrene nuklearni program (u savezu sa Iranom i Kinom) i da igra vodeću ulogu u regionalnim odnosima kao deo bloka ŠOS-BRIKS.
Stvar koja će odlučujuće odrediti bin Salmanovu reakciju na predlog, naravno, jeste stalni razarač svih dogovora: tokom više od dve decenije, SAD insistiraju da se obustavi podizanje jevrejskih naseobina na Zapadnoj obali. To se nikada nije desilo. Zašto bi MBS Bajdenu ponudio poklon koji mu se ne dopada, znajući da naseljavanje neće prestati – čak i ukoliko na vlast dođe izraelska vlada levog centra?
Briga za dolar
Tako da se nameće pitanje: šta se zapravo krije iza ovoga? Fridman odaje o čemu se radi: „… sužavanje opsega saudijsko-kineskih odnosa – bila bi prekretnica bliskoistočnih prilika, veća nego mirovni sporazum iz Kemp Dejvida postignut između Egipta i Izraela”.
On nastavlja: „SAD nisu bile oduševljene prošlogodišnjim izveštajima da Saudijci razmatraju prihvatanje kineskog juana u kojem bi obavili pojedine trgovinske transakcije sa Kinom nauštrb američkog dolara. Tokom vremena, uzimajući u obzir ekonomski uticaj Kine i Saudijske Arabije, to bi imalo vrlo negativan uticaj na dolar kao na najvažniju svetsku valutu. To bi se moralo poništiti. SAD takođe žele da Saudijska Arabija napusti sporazume sa kineskim tehnološkim gigantom Huavejom.”
Aha, sada smo došli do suštine. Ministarka finansija SAD Dženet Jelen nedavno je obavila dvodnevnu posetu Pekingu koja se neočekivano produžila na četiri dana. U zapadnoj štampi objavljeno je malo detalja o ovim razgovorima. Izveštaji, međutim, sugerišu da je njen primarni cilj bilo da ubedi Kineze da nastave sa svojom kupovinom obveznica američkog Ministarstva finansija (US Treasuries). Tokom sporova u američkom Kongresu o podizanju gornje granice američkog duga, gotovinski fondovi američkog Ministarstva finansija pali su gotovo na nulu: ona je morala nekome da proda hiljadu i sto milijardi dolara vrednosti obveznica… i to hitno.”
Izgleda da Jelen nije dobila nikakvo obećanje od Kine. Nema šanse da će Kina kupovati obveznice Ministarstva finansija: oni su prodali dodatnih 20 milijardi ovih obveznica u maju (vlasti namerno sa zakašnjenjem objavljuju podatke o držaocima američkih obveznica).
Ovo je ključno: Bajden očajnički želi da Rijad kupuje obveznice Ministarstva finansija – i da to čini i ubuduće. Poseta tima Džedi zapravo je repriza Kisindžerovih pregovora iz 1970-ih godina prošlog veka koji su iznedrili petrodolar i tokom kojih se saudijsko kraljevstvo obavezalo da kupuje i drži vrednosne papire američkog Ministarstva finansija.
Danas, situacija sa dolarom je mnogo teža. Inflacija i kamatne stope istovremeno su visoke i stoga je vrednost obveznica posledično niska. Američki dug je eksplodirao i iznos koji se plaća kao interes na taj dug dosegnuće hiljadu milijardi dolara godišnje. Što je još značajnije, dobar deo sveta preusmerava svoju trgovinu u druge valute.
Saudijci trguju naftom u juanima, a to je šljašteći alarm – među mnogo takvih upozorenja koja šljašte širom sveta. Svi ovi alarmi ukazuju na želju za „rastavljanjem” kako od institucija ustanovljenih u Breton Vudsu tako i od kolonijalnog finansijskog sistema.
Rijad se sada bori – u koordinaciji sa Moskvom – da razvije jedan aspekt „sistema”: Zapadni stisak cena dobara, uključujući cenu nafte. To je cilj Mohameda bin Salmana – u čijem postizanju on ostvaruje izvestan uspeh – zašto bi, dođavola, hteo da sebe ponovo ubaci u mrežu dolarske globalne hegemonije i, takođe, naruši svoje dobre odnose sa Kinom?
Ovo zabrinjava. Celokupna šema ukazuje da je Bela kuća odvojena od realnosti – i očajna. (Ukoliko je tako, šta nam to govori o mogućnostima njenog upravljanja ukrajinskom krizom i odnosima sa Rusijom?)
Prevod Miloš M. Milojević/Novi Standard
Izvor Almayadeen
