Piše: Filip Grbić
Varljivost i prolaznost poput neizlečivih bolesti pogađaju ljubavni odnos između muškarca i žene. Na toj relaciji Uelbek će sve do samog kraja tražiti nove umetničke puteve, a to u njegovom slučaju označava i potragu za ličnim spasenjem. Zreli pisac nastavlja literarnim sredstvima da istražuje uzroke ljubavne bede u kojoj su se obreli savremeni zapadnjaci. Pozni romani u tom pogledu kopaju dublje.
Problem nije samo politički, jer neljudska politika i mrtvačka religija samo su posledice pogrešne ontologije čiji smo nesvesni zarobljenici. Nećemo preterati ako kažemo da u Uelbekovim romanima ima „više filozofije” nego u ogromnoj većini izveštačenih, sholastičkih knjiga koje danas pišu profesori filozofije.
Uelbek se prema filozofiji odnosi kao prema književnom žanru; [1] on filozofe poštuje ali ih ne oponaša. [2] Drugim rečima, Uelbek ne pokušava da nas impresionira svojom raskošnom ali beskorisnom erudicijom, nego nam umesto toga pruža lični uvid i prokrvljeni komentar koji ne mogu a da nas se ne tiču pod uslovom da nam um i srce nisu u ostavci.
Gotovo svakom misliocu možete pronaći izvesnu neizrečenu i nepreispitanu pretpostavku od koje zavisi celina onoga što je rečeno u njegovom delu. Kao što ne krije svoje poroke, Uelbek ne krije ni svoju zavisnost od izvesnih ideja. Na jednom egzemplarnom mestu u romanu Mogućnost ostrva (2005) otkriva nam se suština piščevog svetonazora kojem će on, uz neznatne revizije, ostati veran sve do kraja. Ne gubeći iz vida činjenicu da je svaki umetnik žrtva svojih istina, navodimo ovaj odlomak u celini.
„Seksualni užitak nije bio samo po istančanosti i žestini iznad svih ostalih užitaka u životu; nije u pitanju ni to što je to jedini užitak koji nije štetan po organizam, već naprotiv, doprinosi održanju njegove vrhunske vitalnosti i snage; to je bio jedini užitak, zaista jedini cilj ljudskog postojanja, a svi ostali – bilo da je u pitanju uživanje u kaloričnoj ishrani, duvanu, alkoholu ili drogama – bili su samo ništavne i očajničke nadoknade, mini samoubistva koja nisu imala hrabrosti da se imenuju tim imenom, pokušaji da se na najbrži mogući način uništi telo koje više ne može da dostigne jedini užitak. Ljudski život je, tako, organizovan na užasno jednostavan način (…) Mladost je doba sreće, njegovo jedino godišnje doba; vodeći besposlen i bezbrižan život, delimično zaokupljen malo privlačnim studijama, mladi su mogli bezgranično da se posvete slobodnom uživanju u telu. Mogli su da igraju, plešu, vole, umnožavaju zadovoljstva.
A Uelbek kaže: „Uništiti!“ – Najbolji roman dvadeset i prvog vijeka
Mogli su da izlaze sa zabave, u rane jutarnje časove, u pratnji seksualnih partnera koje su izabrali, i da posmatraju sumornu povorku zaposlenih koji idu na posao. Bili su so na zemlji, sve im je bilo dato, sve dozvoljeno, sve je za njih bilo moguće.
Kasnije, kada osnuju porodicu, uđu u svet odraslih, upoznaće njihove muke, rad, odgovornosti, životne probleme; moraće da plaćaju porez, da se prilagođavaju administrativnim formalnostima, ne prestajući da prate, nemoćni i osramoćeni, isprva sporu, a zatim sve bržu, nepopravljivu degradaciju svojih tela; a naročito će morati da izdržavaju decu, kao smrtne neprijatelje, u svojoj sopstvenoj kući, moraće da im podilaze, da ih hrane, da se brinu o njima kad su bolesni, da osiguraju sredstva za njihovo obrazovanje i njihova zadovoljstva, i nasuprot onome što se dešava kod životinja, to neće trajati samo jednu sezonu, oni će ostati do kraja robovi svog poroda, vreme radosti je za njih uveliko završeno, moraće da se muče do kraja, u bolu i zdravstvenim problemima koji će se uvećavati, sve dok više ne budu bili ni za šta i budu definitivno škartirani kao dosadni i beskorisni starci. Njihova deca im, zauzvrat, neće biti zahvalna, uprkos njihovim naporima, i koliko god oni bili veliki, nikada neće biti dovoljni, i uvek će, iz prostog razloga što su roditelji, biti krivi. Iz takvog bolnog života, obeleženog sramotom, svaka radost će biti nemilosrdno izgnana. Čim budu poželeli da se približe mladom telu, biće prognani, odbačeni, izvrgnuti ruglu, biće bačena ljaga na njih, a u naše vreme će sve češće biti osuđivani na zatvor. Fizičko telo mladih, jedino poželjno dobro koje je svet ikada bio u stanju da proizvede, bilo je namenjeno isključivo upotrebi mladih, i sudbina starih bila je da rade i ispaštaju. To je bio pravi smisao solidarnosti među generacijama: sadržavao se u čistom i jednostavnom holokaustu svake generacije u korist one koja je pozvana da je zameni, surovi, produženi holokaust, koji nije pratilo nikakvo olakšanje, nikakva uteha, nikakva materijalna ili emotivna nadoknada.” [3]
Sumnjiva filozofija
Ako bismo ovaj odlomak iz navedenog književnog dela posmatrali kao samostalni filozofski fragment, on po svojoj žestini i intelektualnoj okrutnosti ne bi zaostajao za najupečatljivijim redovima jednog Šopenhauera ili Siorana.
Mišel Uelbek kao da daje meso i tkivo ćutljivim kostima najstarije i najzagonetnije sačuvane rečenice u istoriji filozofije – Anaksimandrovom fragmentu. Bivstvujuće prepuno krivice nadire iz bezgraničnosti kako bi iz egzistencije prognalo sve ono što već jeste, i to samo zato da bi i sâmo na isti način bilo proterano od strane onoga što još nije, a htelo bi da bude.
Propadanje je ireverzibilno i nužnost upravlja njime. U iskustvu Uelbekove proze, nastajanje i nestajanje imaju karakter holokausta, žrtvenog (samo)spaljivanja ljudskih pokolenja. Uprkos tome, život nije (potpuno) besmislen i vredi ga živeti, doduše, pod precizno definisanim uslovima.
Kao pravi filozof starog kova kojem, doduše, iz sasvim razumljivih razloga, nedostaju elan i dijalektička snaga platonizma, Uelbek razlikuje prava i lažna uživanja. U odnosu na seksualne užitke, sva ostala zadovoljstva pojavljuju se kao bedne nadoknade za izostanak onog jedinog koje predstavlja cilj života.
Mladost, zahvaljujući telesnoj lepoti i vitalnosti koji su njeni pratioci, ima povlašćen pristup jedinom pravom uživanju. U skladu s tim, posle mladosti je svaki život nepotreban višak vremena koje će biti ispunjeno bezličnim radom, najpre lakšim, a zatim i težim bolestima, patnjom bez predaha i neizbežnom smrću.
Cilj života je seksualno uživanje. Mlado telo je najviše dobro, a deca su opasna zamka koju je nužno izbeći radi ostvarenja ovako određenog cilja. Na taj način, hladan pogled u vrhunskoj prozi otkriva sumnjivu filozofiju, ali to ni najmanje ne ugrožava zaraznu estetsku moć Uelbekovih romana.
Dok savremene pisce i njihova mnogohvaljena dela zaboravljamo odmah nakon čitanja, Mišela Uelbeka, kojeg je francuska kritika bespoštedno zlostavljala, ne možemo da se otarasimo, a ponajviše onda kada to svesno pokušavamo. Upravo zahvaljujući privrženosti svojoj filozofiji u čijem je središtu sladostrasni Eros, Uelbek će nastaviti da piše stilski besprekorne i misaono provokativne knjige.
I ne bismo smeli da se zavaravamo da možemo da zauzmemo neko izveštačeno „uzvišeno” stanovište sa kojeg bismo tobože mogli da držimo piscu lekcije iz etike ili metafizike. Filozofski komentari u Uelbekovim romanima nisu pisani radi polemike. Oni pripadaju celini intimističkog književnog doživljaja karakterističnog za prozu Mišela Uelbeka.
Estetsko iskustvo je u ovoj oblasti nešto gotovo ezoterično, ono pripada „osećanju kontakta sa drugim ljudskim duhom” [4] i uspostavlja bitno neizrecivu prijateljsku vezu između pisca i čitaoca. Uprkos tome što po svom intenzitetu zaostaju za ljubavnim zapletima, prijateljstva se pokazuju kao odnosi žilaviji od erotskih.
Ledenom pogledu lišenom iluzuja, svesti nesposobnoj za religiozno poniranje u božansko bezmerje, preostaje čitanje kao poslednji oblik zajednice s drugim ljudskim bićem.
„Noć bez kraja“
Roman Serotonin (2018) radikalizuje prethodno izložene ideje. Pripovedač, Floren Klod-Labrus, poljoprivredni inženjer poput autora, umire od tuge u najdoslovnijem smislu te reči. Pošto mu je prepisana terapija fiktivnog ali veoma potentnog antidepresiva čije je jedno od neželjenih dejstava slabljenje, odnosno potpuno iščezavanje libida, on se pretvara u neku vrstu vlastite senke ili živog mrtvaca, samo u obrnutoj perspektivi od one na koju smo navikli.
On nije telo bez duše, kao nekakav zombi, već neko suprotno stvorenje koje je, kako bi rekao Sioran, dezertiralo iz zoologije. Floren je postao duša bez tela, razum koji posmatra ali ne može da učestvuje, što u iskustvu Uelbekove proze označava ako ne smrt, onda barem predvorje smrti. Razum je beskoristan, on svojim beznadežnim zaključcima ne radi ništa drugo osim što tlači život.
Ova nesrećna senka na putu ka Hadovim dvorima obilazi žene koje je volela u mladosti i, kako to već biva, zatiče ljudske ruševine, prazne i tužne poput sebe. Kamij postaje njegova poslednja opsesija. Uhodi je, shvata da je u međuvremenu dobila dete. Jasno mu je da obnova bezuslovnog romantičnog zanosa između starih ljubavnika nije izvodljiva jer njen sin, to je bar izvesno, neće hteti da deli njenu ljubav s Florenom.
Autor tada odlučuje da nam priredi novu monstruoznost. Naoružan kvalitetnom puškom austrijske proizvodnje, Floren pravi snajpersko gnezdo nedaleko od kuće u kojoj žive Kamij i njen sin. Uzima na nišan četvorogodišnjeg dečaka, priprema se da jednim hicem ukloni metu – jedinu prepreku koja stoji na putu ka sreći i – odustaje.
Shvata da nikad neće uspeti da promeni tok života, „Kamij je sada bila u jednoj dubokoj vezi koja isključuje sve ostale;” [5] mehanizmi nesreće su ipak jači i neizbežno je da će „oboje umreti sami, nesrećni i sami, svako za sebe”. [6] Posle toga, Floren zakoračuje u „noć bez kraja.” [7]
Sunce više nikada neće ponovo izliti svoju svetlost i toplotu na njegovu glavu. Srljanje u propast se ne može zaustaviti. Kraj seksualnog života znači kraj života kao takvog.
Stariji, uzdržaniji i sentimentalniji, Uelbek dopušta vrlo opreznu reviziju onih načela koja je prethodno izložio u romanu Mogućnost ostrva. Cilj života više nije samo neposredno uživanje u seksulnom činu, ali taj cilj ipak ostaje u čvrstom okviru ljubavnog odnosa između muškarca i žene.
Kad je reč o najvišem dobru, tu se ništa nije promenilo, mlado telo je neprikosnovena vrednost: „(…) fizički se uopšte nije promenila, to je bilo zastrašujuće, imala je sad više od trideset pet godina, a i dalje je izgledala kao devetnaestogodišnja klinka.” [8]
Sve što se dogodilo bila je promena naglaska. On sada čvrsto stoji na detetu kao nesavladivoj prepreci na putu ka cilju. Uelbek je otišao toliko daleko da se usudio da dete stavi na nišan. Da je kojim slučajem puška opalila, već proizvedenom užasu bila bi pridodata još samo nepotrebna, dijabolična bizarnost iz koje pisac ne bi mogao da se izvuče bez nepopravljive estetske štete po svoje delo.
Gotovo je. Preostaje još samo tužno finale. „Noć bez kraja” – pesnička vizija čiji je materijalni korelat kortizol, poznat kao „hormon stresa”. Laboratorijski nalazi nedvosmisleno ukazuju na to da žlezde Florena Klod-Labrusa luče kortizol u smrtonosnim količinama.
Kaptoriks, potentni antidepresiv, izazvao je ponižavajuću impotentnost. Osiromašenje praktičnih mogućnosti koje je možda bolje nazvati porazom jednog života u pokušaju, uvek je povoljan trenutak za mišljenje. Serotonin se završava kratkim esejom o istorijskom krahu Evrope i najvišem dobru koje se nalazi unutar granica ljudskih moći.
Prozaična depresija
Sunovrat blistave evropske civilizacije dâ se očitati na čudnovato podudarnim umetničkim konkluzijama do kojih su dospela u isto vreme, ali nezavisno jedan od drugog, dva poslednja velika predstavnika te civilizacije: Tomas Man i Marsel Prust.
Na početku XX veka, uprkos visokom istorijskom ugledu racionalnosti, morala i kulture, vodeći duhovi Francuske i Nemačke na kraju ipak prednost daju mladosti i lepoti. [9] Consensus sapientium – saglasnost mudrih u pogledu vrednosti života – protiv kojeg je generaciju pre Mana i Prusta ustao ratoborni Fridrih Niče – jeste pojava koja u iskustvu Serotonina, ne bez ironije, biva poistovećena s depresijom kao duševnom bolešću.
Jedan od ključnih simptoma depresije jeste ravnodušnost prema bivstvujućem: „I zaista, meni ni tad nije bilo mnogo stalo do ovozemaljskog imetka”. [10] Nekada otmena melanholija, danas prozaična depresija kojoj rasprostranjenost ne umanjuje težinu, zapravo je poslednja odbrana odsutne transcendencije od napadne vulgarnosti javnog mnjenja.
Tako se pozni Uelbek vraća na početak – na raskid s bivstvujućim kojim je stupio na svoj romansijerski put u Proširenju područja borbe. Šta preostaje onome ko je iskusio ovaj raskid? Možemo li od velikana poput Mana i Prusta dobiti mudrost koja nam nedostaje?
„(…) uzalud su, dakle, bili vodeće ličnosti u oblasti znanja i sve ovozemaljske inteligencije, džabe su predstavljali, svaki za sebe, vrhunac dveju civilizacija, francuske i nemačke, (…) ipak su i jedan i drugi bili i ostali na milost i nemilost svemu, vazda spremni da kleknu pred ma kojom mladom vlažnom pičkom, ili pak bilo kojom mladom kitom koja se dobro nadigla – u zavisnosti od njihovih ličnih sklonosti već, Tomas Man je u tom pogledu ostao neodlučan, a ni Prust, u suštini, nije bio mnogo jasniji.” [11]
Upotreba vulgarizama u književnosti rizičan je postupak koji po pravilu sablažnjava sentimentalne gospođe koje do suza dirnute napuštaju koncertne dvorane posle večeri ruskih romansi ili one literarne kukavice koje provedu vek a da ne zapišu ni jednu jedinu iskrenu i smelu rečenicu.
A Uelbek kaže: „Uništiti!“ – Najbolji roman dvadeset i prvog vijeka
Međutim, kod Uelbeka nije odlučujuća strast provokacije, koliko jedna osobena i postojana tendencija ka naturalizmu koji se graniči s kinizmom. Razlika između životinje i čoveka ontološki je beznačajna, ona je čisto kvantitativna, da tako kažemo. Životinje često imaju nadomoćnija čula, dok je čovek nešto spretniji s linijama, kvadratima i trouglovima, ali manje-više to je sve. Na kraju krajeva, organska mašina bira reči u skladu s unutrašnjom logikom vlastitog svetonazora.
Ali ostavimo po strani pitanja stila. Uelbek se ovakvom istorijskom raspletu uopšte ne raduje. Razmišljanje o pobedi koju je čulnost izborila u odnosu na celokupnu dotadašnju evropsku kulturu i sve njene ideale je poražavajuća činjenica čiji je povesni izraz trauma Prvog svetskog rata, tog bezumnog pokolja koji je još jednom potvrdio da um nema nikakvog uticaja na ljudsku istoriju.
Da zlo bude veće, pred senzualnošću su kapitulirali najobrazovaniji duhovi Evrope. Naučna saznanja, umetnička rafiniranost, moralno usavršavanje… Sve je to bezvredno i beskorisno u poređenju s mladošću i njenom nezasluženom i neprikosnovenom lepotom. Nema tih intelektualnih razgovora koji su jednom piscu potrebniji od „lakih ljubavi s mladim devojkama u cvatu”. [12]
Ako je to zaključak do kog dospeva um posle milenijuma naučnog i umetničkog usavršavanja, onda je ljudska istorija uistinu bedna lakrdija.
Rastanak sa literaturom
U poslednjem romanu (Anéantir, 2022) Uelbek dopušta značajniju reviziju svog pogleda na svet. Pisac se sada uzdržava od svega monstruoznog i provokativnog. Bolestan i star, Mišel Uelbek bira put praštanja, put pomirljivog rastanka sa literaturom, i ne samo sa literaturom, nego i sa životom.
Čitaoce večito gladne dobre priče, Uelbek je ovog puta nasamario i ostavio praznih ruku. Nismo sigurni da se ova osveta maloumnim potrošačima knjiga dogodila namerno ili pod uticajem zdravstvenih i duhovnih promena koje su se autoru dogodile tokom pisanja poslednjeg dela.
Kažu: roman počinje kao politički triler, a onda, odjednom, postaje porodični roman. Takvima možemo samo da preporučimo da se drže anglosaksonskih top lista koje uvek uzdižu poneku zvezdu dana obučenu, poput malo naprednijih majmuna, za književno preduzetništvo po radionicama za „kreativno pisanje”.
Uelbekova proza čuva svoj neposredni književni efekat, svoju moć da izazove estetski šok, svoju retoričku nepretencioznost, svoju prijateljsku poverljivost, svoju istinitost na kraju krajeva, ali cilj nikad nije bio koherentno komponovana priča, cilj je oduvek bio filozofski, a to znači da je Uelbeku pre svega stalo do toga da iznese na videlo ono što je inače skriveno od naših pogleda.
Politički establišment Francuske republike u bliskoj budućnosti potresa serija pretnji koje prerastaju u terorističke napade s ljudskim žrtvama i materijalnom štetom. Počinioci ostaju nepoznati. Uelbek s iskrenom naklonošću gradi lik Bruna Žiža, liberalnog tehnokrate i ministra finansija, a predsednik Francuske je čak opisan kao „veličanstvena politička životinja”.[13]
Ali to ne znači da je Uelbek izvršio političku konverziju. Sestra glavnog junaka, Sesil, prinuđena je da kuva po kućama buržuja jer je njen suprug Erve, bivši notar, ostao bez posla. Oni su simpatizeri Nacionalnog okupljanja i predstavljeni su kao pošteni i požrtvovani porodični ljudi.
Kao da autor hoće da kaže da svako od njih na svoj način želi dobro svojoj zemlji, nezavisno od suprotnih političkih opcija kojima naginju. Ruku na srce, u globalnoj međunarodnoj utakmici stvari su postale previše komplikovane, toliko komplikovane da ih je nemoguće razumeti ako ih posmatramo samo sa jednog stanovišta.
Za razliku od politike i ekonomije, individualni ljudski život ostaje bolno jednostavan. Između rođenja i smrti imaš priliku da voliš i da budeš voljen. Možeš sebe smatrati najvećim srećnikom ako te ova prilika nije zaobišla. Sve drugo je zapravo nevažno. Uključujući i politička previranja.
Ali ko to preti Francuskoj? Posle svakog napada neko drugi postaje glavni osumnjičeni. Najpre su to bile ultralevičarske grupe, zatim katolički integristi, nije isključeno da iza svega stoje beli suprematisti, a može biti da su u pitanju i eko-fašisti. [14] Lov u mutnim vodama.
Jedino je jasno da teroristi raspolažu zavidnim tehničkim i logističkim sredstvima i da su im namere onoliko ozbiljne koliko i zle. Francuska se ponovo suočava s revolucionarnom pretnjom i to je sve što treba da znamo. Uopšte nije važno u kom će se ruhu ovog puta pojaviti novi revolucionarni pokret, važno je samo da ne izgubimo iz vida kakvo istorijsko zlo predstavlja svaka revolucija.
O revoluciji
Kada razmišlja o revoluciji Uelbek se vraća na Žozefa de Mestra: „Francuska revolucija je od početka do kraja bila izraz satanskog nadahnuća, mislioci iz doba prosvetiteljstva čije su ideje bile u samom njenom temelju, isto kao i Luter, a par stoleća pre njega uputstva su dobijali direktno od Princa tame.” [15]
Umesto da zadovolji našu glad za raspletom, Uelbek nas upozorava na to da ne ispuštamo iz vida zlo revolucije. Protagonista se priseća jednog razgovora sa Brunom Žižom tokom kojeg je ministar, na tragu Žozefa de Mestra, utvrdio da je „nacizam na svoj način bio revolucionarni pokret” [16] jer je za svoj cilj imao promenu sistema vrednosti. Teza od ključnog značaja.
Kao što su romantičari, „braneći Boga i kralja od zverstava revolucionara, prizivajući obnovu katoličanstva i monarhizma, obnavljajući duh viteštva i srednjeg veka” [17] osećali izvesnost da se bore za dobro, to isto je, nakon Drugog svetskog rata, osećala i generacija koja je pobedila nacizam; generacija s kojom se prvi put u istoriji sveta „narodna, popularna kulturna produkcija pokazala u estetičkom smislu nadmoćnom nad kulturnom produkcijom elite”. [18]
I zaista, žanrovski romani su estetski nadmašili neprohodne formalne eksperimente u prozi; strip je zasenio apstraktne papazjanije u likovnim umetnostima; rok muzika je obnovila dioniski entuzijazam koji je iščezao iz ozbiljne muzike druge polovine veka, koja kao da nije ni komponovana za slušanje, nego eventualno za proučavanje, što samo po sebi nema smisla.
Ali tu počiva dublji problem. Revolucionarni stav prednost daje budućnosti u odnosu na prošlost i sadašnjost, kao što privileguje kategoriju mogućnosti u odnosu na stvarnost. Tek kada se ove stvari postave u odgovarajući filozofski okvir postaje jasno u čemu je problem one prećutne ontologije koju smo pominjali na početku ovog eseja.
Odbojnost prema deci, gorka konstanta Uelbekove proze, u romanu Poništeno dobija svoje racionalno obrazloženje. Dete kao čista potencijalnost jeste zastupnik budućnosti i samim tim simbol istorijskog trijumfa optimističke ontologije koja daje prednost budućnosti u odnosu na stvarnost.
Čak i kada je hvalio mladost, Uelbek ju je posmatrao u njenoj stvarnosti, a ne mogućnosti. U mladosti je cilj čovekovog života – seksualno uživanje – ostvaren. Budućnost donosi samo jaram odgovornosti, degradaciju tela i izdržavanje dece koju Uelbek shvata kao smrtne neprijatelje u vlastitoj kući.
Poništeno otkriva filozofsku pozadinu pedocentrične ideologije. Staloženije ali jasnije nego pre, pisac imenuje kulturno zlo karakteristično za vladajuće mnjenje našeg doba – „američka koncepcija detinjstva”. [19] U skladu s tom koncepcijom, dete je nevino i rajsko biće lišeno egoizma; ono je čarobni izuzetak u surovom i bezdušnom poretku prirode i istorije.
To što je zapadni čovek počeo da prezire starce i obožava decu pokazatelj je „radikalne antropološke mutacije”, [20] jer su stvarne zasluge, a samim tim i starost, bili cenjeni u svim prethodnim epohama izuzev one u kojoj živimo.
Čast je pripadala ljudima koji su vrlinu ispoljavali postojano tokom celog života. Nasuprot tome, mi smo digli ruke od sebe, ne verujemo više u to da ono što radimo ima bilo kakvu vrednost. Stidimo se svoje starosti jer je stvarna i glorifikujemo detinjstvo jer je čista mogućnost i princip budućnosti koji nas ukida već u sadašnjosti.
U tome je smisao naslova ovog književnog dela. U korenu reči Poništeno stoji – Ništa. Dosuđeno nam je da živimo u stvarnosti koja je dostojna uništenja, koja zaslužuje da bude poništena. Tako dolazimo do Uelbekovog shvatanja nihilizma:
„Oduzeti svaku vrednost prošlosti i sadašnjosti u korist budućnosti, oduzeti svaku vrednost onome što je stvarno da bismo mu pretpostavili virtuelnost smeštenu u neodređenu budućnost – to su simptomi evropskog nihilizma.” [21]
Literarni zemljotres
Dok je u Pokoravanju i Serotoninu odnos prema hrišćanstvu bio kolebljiv, roman Poništeno više ne ostavlja prostor za sumnju: „Pragreh hrišćanstva je nada”. [22] S jedne strane stoje revolucija, mogućnost, budućnost i nada, a s druge strane kontinuitet oličen u glavnom junaku, čoveku po imenu Pol Rezon čije prezime Raison u prevodu sa francuskog znači „razum”.
Sadašnjost odoleva iskušenju da poriče svoju jedinu stvarnost u ime iščekivanja spasitelja ili nekakvog zamišljenog budućeg raja na zemlji. Iako svet doživljava kao mesto gde uopšte nije trebalo da se rodi, Pol Rezon ipak ne žuri da ga napusti – „jednostavno zato što za drugi neki svet i ne zna”. [23]
Oslobođenje od nade Polu donosi nenadani dobitak, obnovu ljubavi u braku koji je deset godina bio zamrznut. Pred licem teške bolesti, na pragu neizbežne smrti, Pol uživa kao nikada pre u punoj telesnoj i duhovnoj raskoši svoje supruge Pridens. Dve osobe koje su čitavu deceniju živele kao dva stranca pod istim krovom, odjednom bivaju pomilovane, njihova ljubav vaskrsava iz groba nova, podmlađena, obnovljena na izvorima života koji neprestano teče.
Monogamna, heteroseksualna, bračna ljubav između muškarca i žene jeste ono zbog čega vredi živeti. Postoji samo jedan uslov koja mora biti ispunjen – supružnici ne bi smeli da imaju decu:
„Da su nekim nesrećnim slučajem imali dete, razmišljao je Pol, nikada se Pridens i njemu ne bi ukazala prilika da se ponovo spoje. Čim se nekako domognu obale adolescencije, prvi zadatak koji dete sebi postavlja jeste da razori par koji formiraju njegovi roditelji, a osobito da ga razori na seksualnom planu.” [24]
Umetnička sudbina Mišela Uelbeka ima veoma strogu putanju. Osam romana kao osam pokušaja da se saopšti jedna jedina istina. Život je promašio svoj cilj ako je lišen blagodati senzualne ljubavi između muškarca i žene. Bez mladog tela se možda još nekako i može, ali samo pod uslovom da su deca odsutna jer s njima je sve izgubljeno.
Pisac je ostao zadivljujuće veran svojoj istini. Ako je u prvim romanima pretnju po ljubav predstavljao njuejdž hedonizam, u poznoj fazi Uelbekovog stvaralaštva eros ugrožava prisustvo trećeg člana odnosa koji je obdaren vlastitim mišljenjem, osećanjem i htenjem.
Dok je u prvom slučaju ljubav vulgarizovana i redukovana na sladostrašće koje je surovo uskraćeno onima koji nisu konkurentni na tržištu seksa, u drugom slučaju je ljubav banalizovana i trivijalizovana pustom mediokritetskom svakodnevicom.
Pogled na svet Mišela Uelbeka nije teško osporiti upotrebom filozofskih argumenata, odnosno pozivanjem na mnoštvo slučajeva koji, je li, dokazuju da pisac nije u pravu, ali time se neće ni najmanje umanjiti umetnička veličina njegovog proznog rada.
Svojim pisanjem on je izazvao najsnažniji literarni zemljotres našeg doba; zemljotres koji je srušio lažne književne idole. Stranice njegovih knjiga prožete su nemirom egzistencije koja se pita o svom poreklu i o tome šta nam se to, za ime sveta, dogodilo. Uelbekovi junaci su naši najodvažniji savremenici jer „za njih i nije bilo mesta u stvarnosti kroz koju su samo tako prošli, prestrašeni, ništa ne razumejući.” [25]
[1] Up. Uelbek, Mišel (2016). Državni neprijatelji. Preveo Vladimir D. Janković. (Beograd: Booka): str. 266.
[2] Up. Uelbek, Mišel (2014). „Ostati živ – Metoda” u Uelbek, Mišel. Lanzarote i drugi tekstovi. Preveo Vladimir D. Janković (Beograd: Booka): str. 124.
[3] Uelbek, Mišel (2006). Mogućnost ostrva. Prevela Ivana Misirlić (Beograd: Plato): str. 301–302.
[4] Vd. Uelbek, Mišel (2015). Pokoravanje. Preveo Vladimir D. Janković (Beograd: Booka): str. 10–11.
[5] Uelbek, Mišel (2019). Serotonin. Preveo Vladimir D. Janković (Beograd: Booka): str. 257.
[6] Isto, str. 263.
[7] Isto, str. 265.
[8] Isto, str. 247–248.
[9] Up. Isto, str. 291.
[10] Isto, str. 99.
[11] Isto, str. 292.
[12] Uelbeku je stalo da izraz „mlade devojke u cvatu” precizira izrazom „mlade vlažne pičke”. S tim u vezi, on postavlja pitanje: „Šta ima lepše, poetičnije, od jedne pičke koja počinje da vlaži?” Vd. Isto, str. 292.
[13] Uelbek, Mišel (2023). Poništeno. Preveo Vladimir D. Janković (Beograd: Booka): str. 477.
[14] Up. Isto, str. 447.
[15] Isto, str. 569.
[16] Isto, str. 578.
[17] Isto, str. 579.
[18] Isto, str. 578.
[19] Isto, str. 532.
[20] Isto, str. 371.
[21] Isto.
[22] Isto, str, 372.
[23] Isto, str. 324.
[24] Isto, str. 533.
[25] Isto, str. 599.
Izvor: Novi Standard
