Прелазак НИН-а из власништва корпорације у власништво директорке корпорације, повод је да се преиспита судбина некад славног њузмагазина.

„Само нека излази НИН“, писао је песник-опасник и колумниста Брана Петровић. И поводом преласка власништва НИН-а из озлоглашене корпорације у „портфолио“ њене директорке, Јелене Дракулић, могла би да се понови Бранчилова реченица.
НИН је продат као бонус на хонорар, мала освета либерал-капиталистичким економским новинарима у редакцији. Када би требало да штампани медији у Србији живе од тржишта, мало би их остало на киосцима. Проблем је то и светски, али, што би рекли маркетиншки стручњаци, и наш. У Србији излазе само дониране новине, од режима или његових опонената.
Најновија епизода око НИН-а зато је и привукла пажњу, хоће ли најстарији српски њузмагазин остати у опозиционом табору или изаћи из њега?
Нико није поставио питање хоћемо ли коначно добити, један добар професионални лист, са новинарима-специјалистима (Слободанка Аст је некад била у Србији значајнија од министра просвете), са неговањем врхунске аналитике, репортаже, интервјуа…
Работа око власти и опозиције, у новинарском смислу, решена је још Рибникаровим првим уводником „Политике“.
Нешто друго више мучи српске идеолошке поглавице и главице: хоћемо ли признати право у „нашем“ листу да се огласи онај чувени Други (у садашњем НИН-у то би био „првосрбијанац“)?
Ни у супротном идеолошком табору, не цветају руже. Сви су прво навикли читаоце да читају истомишљенике и срећно живе у свом информативном „облаку“, а онда су постали непотребнитим истим читаоцима који унапред знају шта их чека у „својим“ новинама, па их и не купују.
Тако, „невидљива рука тржишта“ укида „прво/друго-србијански рат“.
У то име: „Само нека излази НИН“.
