Ако је мерило друштвено прилагођавање, а не Христос, онда је људским напорима немогуће испунити заповест: „Да сви једно буду…“.
Драго Пилсел у својој колумни у Аутографу каже како му пишу после посете Острогу да ће постати православац. Он би на неки начин волео то да буде, али и да понеки православац „уђе у његове католичке ципеле“ и боље га разуме. Да, сви ми би, без обзира на конфесију, то желели, само се чини да се временом ванцрквене теме постављјују као све већа препрека разумевању.
У жељи да се цркве „прилагоде захтевима времена“, „модернизују и друштвено прилагоде“, дошло се до тачке у којој је дијалог о вери секундаран, а тиме је и екуменизам испражњен од свог основног садржаја.
Пилсел описује прославу „Молитвене осмине за јединство кршћана“ у загребачкој катедрали, наравно у таквим се приликама увек шаљу оптимистичке поруке, али се стање и у Римокатоличкој и у Православној цркви последњих година толико закомпликовало да је и њихово унутрашње јединство озбиљно нарушено. Кроз одржавање екуменских сусрета можда се може легитимизовати властита позиција у хришћанском свету, али се не могу решити реални проблеми који постоје. Од времена протестантизма никада није толико оспораван папин ауторитет код католика у Америци, Африци, па и Немачкој; православни су се поделили око (не)прихватања потеза Цариграда у Украјини, који су, испоставило се, тамошњем рату додали, поред оне унијатске, још једну верску димензију.
И на све то, папино снисхођење англиканцима и сличним деноминацијама, по питању става о „благослову хомосексуланих парова“, довело је до још већег јаза са Истоком. Већина православног народа осетљива је, ако не толико на мењање етичких ставова, кроз које и сам драматично пролази било у дијаспори, било у отаџбини, оно на мењање древних служби.
Пишући на ову тему пре осам година, потписани је прорицао да ће тзв. пастирска брига о сексуалним мањинама довести до краја екуменизма каквог смо познавали. Сада видимо да Драго Пилсел ипак гаји екуменску наду и то јесте на неки начин утешно. Али све док нам прво мерило и у унутарконфесионалној и у међуконфесионалној комуникацији не буде Христос, и најдобронамернији покушаји остаће мртво слово на папиру.
Александар Живковић
