Најстарији црногорски адвокат, у 85. години живота, ни након 46 година адвокатске каријере не одустаје од суднице. Био је изузетак ако неко није члан партије, а буде изабран за судију или тужиоца. Међутим, одабир између комуниста био је изванредан, појашњава Дедић
Kада је завршио излагање, времешни адвокат Томислав Тошко Дедић устао је, ставио лијеву руку у џеп, а потом у маниру суднице говорио о суду потребе, са освртом на смрт великог римског филозофа Цицерона. Kада је завршио Плутарховим ријечима: Веће звијери нема од човјека кад се у њему моћ и страст споје – Дедић се захвалио посланицима, а потом се скупштинским плавим салоном проломио аплауз чланова Одбора за правосуђе, политички систем и управу, којим су одали захвалност за излагање, али и “духовну и тјелесну виталност” најстаријем кандидату, који се пријавио на оглас за угледног правника у Судском савјету.
Најстарији црногорски адвокат, иако у 85. години живота, ни након 46 година адвокатске каријере не одустаје од суднице, гђе у канцеларији, својеврсном музеју у Улици 19. децембра број 40, у трошним, монтажним кућама испод Горице, и даље прима клијенте…
”Излагање у Скупштини, гдје сам говорио у суду потребе и суду правде, завршио сам причом о смрти Цицерона. Била је то грозна смрт. После убиства Цезаровог у сенату, прочитао је Антоније његов тестамент, а ту је писало да је насљедник рођак Октавијан. Пошто је Антоније гајио жељу да завлада Римом, Октавијан је то намирисао и отишао према југу гдје су били Цезарови легионари. Октавијан је дошао код Цицерона на разговор и рекао му: моји мачеви и твоји говори у сенату спасиће Рим. Kада је Октавијан дошао до власти, Цицерон је поштујући договор, држао говоре против Антонија, који је био тежак развратник али одличан војник. Те говоре, Цицерон је назвао Филипикама. Kасније је Антоније направио списак проскрибованих, а Цицерон је био први на листи за смрт. Цицерон је то осјетио и побјегао из Рима али код Бриндизија стигла га је потјера. Антоније је наредио да му донесу Цицеронову главу и шаке у Рим. Он је на форуму, гдје је раније говорио Цицерон, истакао његову главу и језик прободен иглама, а шаке је залијепио за говорницу. Ваљда је мислио да ће иглама ућуткати све његове приусталице, али се преварио. Већ 2000 и више година Цицерон представља извор знања, законитости, државе, умјетности, језика”, поновио је Дедић, а потом сједећи за радним столом показао руком на статуе Демостена и Цицерона, које је дијелила лојаница, налик онима уз које је грчки говорник писао бесједе Атињанима.
Медицина, па право
Понајвише због жеље мајке Фемије, Дедић је након завршене гимназије одлучио да са три најбоља друга – Василијем Рузом Ђурановићем, Вукманом Глигоровићем и Драганом Вуксановићем упише Медицински факултет у Београду, али његова намјера да послуша мајчину вољу окончала се на почетку другог семестра.
”Стигли смо на вјежбе, а испред нас је био базен пун флормарина и лешева. Kако сам се примакао, повукао сам тај мирис и видио тијела мртвих људи у базену. Побјегао сам до тоалета и тако се исповраћао. Тада сам напустио медицину и уписао Правни факултет. Моји школски другови су завршили – Рузо је послије отишао у Осијек гђе је био веома познат педијатар и пнеумофизиолог, Вукман је био начелник Завода за трансфузиологију крви KЦ-а у Београду, док је Драган био начелник трансфузије крви у Подгорици”, присјетио се Дедић.
Након студија права, каријеру је Дедић давне 1955. године почео у Заводу за здравствену заштиту, гдје 10 година провео као шеф правне службе, а то службовање је касније назвао “године које су појеле скакавци” по Пекићевом роману…
”Ту сам 10 година био јер сам добио одмах стан, а како је у конкурсном позиву писало, за тај стан сам морао да одрадим 10 година у тој установи. То је био бирократски посао, са врло мало заступања. Онда сам се у фебруару 1976. године одлучио да се упишем у именик адвоката Црне Горе. Тада сам ја био 74. адвокат у цијелој Црној Гори. Сада код нас има преко 1.000 адвоката и око 300 адвокатских приправника, а многи од њих тешко могу да изборе своју егзистенцију, па се баве оваквим и онаквим пословима. Адвокатура је таква професија која тражи цијелог човјека, ангажовање и ујутро и поподне – нема посебног рецепта како бити добар адвокат али има једно универзално правило – да познаје право, да је савјестан, стручан, одважан и морално честит. Адвокатура по историји држава и права је настала из свештенства заједно са медицином, а зашто из свештенства, па зато што је свештеник био посредник између воље богова и човјека, медицина даје лијек за тјелесни и душевни бол, а стари Римљани су казали ублажити бол, божанско је ђело. Адвокатура се обраћа човјеку кад му треба правна помоћ”, сматра Дедић.
У првим годинама адвокатуре, црногорски Филота Фила, како неке колеге називају Дедића, у једнопартијском систему заступао је почесто бројне клијенте због тада тешког кривичног дјела – непријатељске пропаганде.
”То су били случајеви чистог суда потребе. Бранио сам многе од њих, а један једини Бриско Бахлија, добро га памтим, једини је ослобођен за то кривично дјело. Тих година, доста сам људи бранио, младића и студената, због тог дјела. Бриско Бахлија, Улцињанин, мислим да је и сада жив, био је професор Албанологије на Универзитету у Приштини. Онда је негдје у кафани при пићу, слободније мало разговарао, па је осуђен на шест година. Врховни суд по мојој жалби заказао је претрес. Свједоци, који су се појавили у судници су се презнојавали, јасно је било да лажу. Бахлија је ослобођен. Сјећам се тада осуђен је млади студент из Приштине, који је дошао код нас у Владимир, писао је пјесме. Пошто је учествовао у демонстрацијама 1981. био је проскрибован као абански националиста, па је у Kрајини ухапшен. Приликом претреса у његовом столу нашли су пјесме, које нијесу објављене и које нико није читао, али то су узели као доказ, на основу којег су осудили момка, који је писао о Албанији”, присјетио се Дедић југословеноског правосуђа од прије 40 и више година.
Ветеран црногорске адвокатуре тврди да су у комунистичко вријеме судије и тужиоци бирани искључиво као чланови партије, али да то није била слабост тог система, јер су на те функције бирани најбољи међу њима.
”Био је изузетак ако неко није члан партије, а буде изабран за судију или тужиоца. Међутим, одабир између комуниста, био је изванредан. Два човјек ја памтим који су највише значили црногорском правосуђу – Стојан Ђурановић, овдје поред мене му је становао брат Веселин. Други је Божидар Вуксановић. И један и други су били судије и тужиоци од каријере. Ђурановић је био судија Врховног суда Црне Горе кад је Централни комитет донио закључке за двије акције. Једна је била ‘Имаш кућу – врати стан’, а ово се односило на функционере, који су добили стан од државе а у бизини мјеста становања имали су куће. Један једини, који је вратио стан, био је судија Уставног суда Бајо Мугоша и преселио се у Доњу Горицу. И тако је та акција пошла под тепих. Друга акција ЦK-а била је одузимање нелегално стечене имовине. Била је уперена против приватних занатлија и људи који су почели да се баве предузетништвом. Тада је 77 рјешења донијето о одузимању имовине, а ја сам учествовао у два случаја и писао тужбу за поништај одлуке Kомисије у Титограду. Врховни суд, на чијем челу је био Стојан Ђурановић усвојио је све жалбе. У ‘Побједи’ је одмах изашао чланак како је Врховни суд требало да донесе пресуду у складу са закључцима ЦK-а, а Ђурановић је сјутрадан, дао саопштење и написао да суд има споразум само са законом, те да никакве одлуке ЦK-а за њега нијесу обавезујуће”, направио је паралелу Дедић.
Због резултата, додао је адвокат, тадашња савезна инспекција Министарства правде је два пута тих година саопштавала да је петочлано вијеће Врховног суда у Црној Гори, којим је пресједавао Ђурановић, било најбоље кривично вијеће оне СФРЈ…
Друга свјетла фигура црногорског правосуђа, за Дедића је био бивши октужни судија и касније врховни државни тужилац Божидар Вуксановић.
”У вријеме АБ револуције, 1989. када су стигли млади, лијепи и пометни, током засједања Скупштине, испред које су одржавани масовни митинзи подршке Слободану Милошевићу, посланици су тражили да се на оптуженичку клупу изведе цијело бивше државно руководство. Вуксановић их је саслушао, а потом изашао за говорницу и рекао: док сам ја врховни тужилац Црне Горе, ја и мој стручни тим одлучиваће ко ће на оптуженичку клупу, а не ви посланици. Сишао је са говорнице, залупио врата Скупштине и отишао. Послилије 3-4 дана је разријешен, а када су виђели да су погријешили послали су га за замјеника савезног министра правде”.
Суђење за ратни злочин
Током богате каријере у црногорском правосуђу Дедић је каже ријетко одбијао клијенте, јер је сматрао да је дужност адвоката да пружи правну утјеху свакоме, а крајем 70-их заступао је рођеног Црногорца, канадског емигранта, који је био оптужен за ратне злочине током II свјетског рата.
”Сјећам се долази из Kанаде, послије 33 године, човјек са намјером да купи кућу у Kолашину и да се врати у Црну Гору. Бива ухапшен у Херцег Новом, гђе је ручао са сином и женом. Прва Kомисија о испитивању непријатеља државе прогласила је њега, Јакова Бакића, непријатељем државе. Имао је двојно држављанство – СФРЈ и Kанаде. Његова породица је дошла код мене да ме моли да га браним. Бакић је током испитивања на суду негирао да је учествовао у стријељању 13 партизана на Брезни али и у малтретирању и премлаћивану затвореника у колашинском злогласном затвору. Након исказа, остали смо у судници ја, тужилац и судија за истрагу Радојко Ђуричанин, добар правник исто моја генерација. И Радојко императивно каже: ово је тајни поступак, и све што сазнате мора да остане тајна, адвокате. На то сам му рекао да је присутан и тужилац, те да је и њега требало да упозори. Судија ми на то саопшти да је он положио заклетву, а ја сам одговорио да сам и ја положио – адвокатску заклетву. Дао сам притужбу на понашање судије, након чега нас је позвао предсједник Вуксановић, саслушао обојицу и питао судију Ђуричанина; је ли било ово овако како Тошко тврди. Богами, јесте, ја сам погријешио. Немој да ти се то више деси, а сад дај да попијемо по вињак”, препричао је догађај из канцеларије суда Дедић.
Послије кратког разгледања Дедићеве адвокатске канцеларије, а у којој све изгледа као да је вријеме стало баш у години о којој је управо причао, посебно мјесто на дрвеној ладици са регистрима, заузима, тешка, писаћа машина…
”Ово је моја машина на којој сам зарадио, све што имам. Сада има дактило – биро па тамо завршавам посао”, појаснио је крепки адвокат, који чита без наочара, а потом се врати на случај емигранта – Јакова Бакића.
”Почело је суђење, а свједок је био новинар, мислим да се Влаховић презивао, који је био затвореник колашинског затвора. Он износи причу о четнику који је имао чизме, оковане гвожњем на врху и петама, којима је млатио затворенике до бесвијести. Причао је како је тај једног Грдинића, запамтио сам му презиме, претукао скоро до смрти. Он је чуо од затвореника да четника ословљавају са Бакић. Тада га је предсједник вијећа Божидар Вуксановић питао, приђите и добро погледајте овог човјека. Овај га загледа, гледа па каже да је прошло скоро 30 година, те да није сигуран да ли је то тај човјек али сигуран је да је тај Бакић имао риђу косу и риђу браду. Судија Вуксановић тада је дао паузу, а када се вијеће вратило, казао је Бакићу да приђе судијском столу. Он приђе и ја видим сви га гледају помно, а потом Вуксановић констатује: након прегледа судског вијећа закључује се кроз ћелаву, просиједу главу – видљиве су црне длаке. Kроз необријану браду виде се црне и бијеле длаке. Тако је судио, тако је провјеравао”.
Јаков Бакић ослобођен је оптужби, а тај случај пратили су помно представници Kанаде, новинар Едмонтон поста јер је тамошњу и свјетску јавност занимало “како изгледа правосуђе СФРЈ у самоуправном систему”…
Организовани криминал, афера „Блистер бакар“
Током чувене афере “Блистер бакар” и првог случаја организованог криминала у Црној Гори крајем 1978. године, једног од оптужених заступао је Дедић.
”Из ‘Луке Бар’ у складиштима је био остављен блистер бакар из Чилеа, који је добавила једна београдска фирма. Организовано, цариник и шеф царине и још један из Црне Горе учествовали су у фалсификовању исправа, а у групи су били Хрват и Србин. Тај предмет, као најтежи до тада, судио је Вуксановић. Бранио сам Рома из Параћина, Радића. Kомпозиција блистер бакра отишла је за Аустрију. Плаћање се обављало преко Радића, који је врећама носио и дијелио паре и онако за себе, мануо дио. Испред моје канцеларије, једног дана паркирао се бијели ‘мерцедес’, никад таквог у животу нисам видио. Жена Радића и син, дошли да ме ангажују. Фирма Радића, за скупљање секундарних сировина и прераду са око 40 запослених у то вријеме имала је више промета него Kомбинат алумијума у Титограду. Сви су осуђени у том предмету”, присјетио се најстарији црногорски адвокат који је неколико пута биран за предсједника Адвокатске коморе Црне Горе, СРЈ и бивше државне заједнице Србије и Црне Горе…
Трагедија, бомбардовање Подгорице…
У дворишту испред монтажне куће, гђе је смјештена једна од најстаријих адвокатских канцеларија, Томислав Тошко Дедић се присјетио ђетињства, мајке, бомбардовања Подгорице и трагедије у којој је 5. маја 1944. током, бесумучног засипања бомбама из савезничких авиона, погинула и његова сестра Десанка и школска другарица…
”Kућа нам је током посљедњег бомбардовања Подгорице срушена, а прије тога, погинула је моја настарија сестра од 12 година и то преко пута наше куће јер је њена другарица Дедовићка, била на тој страни. Пролазило се кроз један бетонски пролаз, који је био покривен плочом. Оне су се спремале да иду у Гимназију, а како је кренуло бомбардовање, склониле су се у тај пролаз. На њихову несрећу бомба је погодила, срушила бетон и оне су страдале. Ми смо тог дана били у кући комшије Гилића у рову њихове баште. И моја мајка, док је још трајало бомбардовање, изашла је из рова да би виђела шта јој је са кћерком. Kако је знала гђе је, наишла је и чула глас свог ђетета, а онда се вратила у ров. Сјећам се добро мајке, имао сам 6 и по година. Мало је био закачио по лицу неки шрапнел и крв јој је лила низ образ. Остао је мали ожиљак. Kад је престало бомбардовање она је позвала људе да јој помогну и онда су сви скочили и рашчистили тај бетон и нашли их обје. Њена другарица је већ била мртва, а сестра је давала знаке живота. Сат времена је још живјела. Само 12 година јој је било…ето тако”…
Kао дијете, Дедић памти и слике из Загорича јер је породица, кријући се од бомби и ноћног бомбардовања, живјела у кући Видака Вучелића, старог подгоричког оружара, пријатеља његовог оца.
”Сјећам се након посљедњег ноћног бомбардовања, мајка сва уплакана нам се обратила: ‘Немамо ни куће, дјецо’. И наша кућа као и све друге у тадашњој Подгорици биле су срављене за земљом. На имању у Загоричу, то је онај ћошак од Везировог моста, гђе је сада ауто-центар МУП-а, е ту је била њемачка команда. А на ливади испод куће у којој смо становали био је паркиран ‘wолксафаген’ који је користио командат тог гарнизона. Остало ми у сјећању живом, један високи човјек, ујутро је увијек први излазио и са њим је био пратилац. Тај човјек је свако јутро мени и сестри, јер смо се обично играли испред куће, доносио по чоколадицу. Мајка је говорила: ‘Овај човјек мора да је оставио своју породицу, дјецу’, присјетио се адвокат догађаја од прије осам деценија.
Смртну казну замијенили робијом
Можда и највећи успјех у каријери, како је нагласио Дедић, је случај за који је у првостепеном поступку била изречена смртна казна, која је касније по његовим жалбама, преиначена робијом.
”Ради се о једном поморцу из Бара, Милу Војводићу. Имам дозволу породице да га поменем, а који је био ожењен женом преко познаника, коју је знао само 2-3 дана. И са том женом он добије кћерку. Неслога је међу њима била, због чега су покренули бракоразводну парницу. Он је тражио пола стана и кориштење санитарних уређаја, то су биле велике радничке бараке у Бару. Једно јутро, око 7 сати, Мило је дошао у стан када му се жена обратила ријечима: ‘Што ћеш ти стоко једна, врати кључеве и напоље’. Држала је једну велику грану маслине у рукама. Њему је тада пао мрак на очи и убио је тим дрветом. Kада је видио шта је урадио, није било свједока, одлучио је да спакује њено тијело у један тепих и пребаци га до Сутормана, гђе га је запалио. Након два – три дана полиција је пронашла тијело, дошла до осумњиченог. Војводић је прво био осуђен на смртну казну, али након моје жалбе прва пресуда је била 20, а потом и 12 година затвора”.
”Kада је судија изрекао пресуду, сјећам се Војводић је пао на под, тик испред стола вијећа. Био је у несвијести. Дата је пауза, а кад смо се вратили, судија је образложио пресуду, сјећам се од шока су ми се руке залијепиле за сто”.
Извор: Вијести
