Пише: Александар Живковић
Чак је и Љ. Ф. подљега(о) јуче размаханој фикс идеји, да са побједом Трампа, „Србија заузима водећу позицију у региону“. Директнији је био Миле Додик, са све Трамповим качкетом. Као да смо обожаваног Путина замијенили Трампом. Идолатрија нам дође као основни модус политичког мишљења, узалуд оно библијско упозорење да је проклет човјек који се узда у човјека.
Да не будемо престроге судије: Камала је стварно ужасна, а и први пут смо „сецовали“ боље од косовских Албанаца, па, ето, малог разлога за одушак. Било би, међутим, трагично болно, ако се не разумије амерички, а тиме и Трампов, основни приступ „региону“. Као што је сам Трамп рекао послије Вашингтонског споразума, једна већински муслиманска земља (Косово) је признала Израел са главним градом Јерусалимом. И то је за Трампа и уопште Американце била главна вијест. Њима је потребно да прикажу да немају ништа против муслимана, штавише, да лијепо сарађују са кооперативним, док Израел разара једну по једну блискоисточну земљу.
Политичко Сарајево је кооперативност у тим условима развило до неслућених размјера, незабељежених у бошњачкој историји; Курти је ту тврђи јер код њега вјера не игра ту улогу, тако да је највише чему Београд може да се нада јесте да Гренел мало прикочи Куртија. А и то је упитно због снажног албанског лобија који остаје у Конгресу.
Фолклор је у политици неизбјежан, али је опасно када се разлије по малим екранима умјесто промишљене политичке акције. Србија би сада требало заиста да се суочи са заузимањем „доминантне позиције у региону“, јер је то њена географска судбина, али то значи да промовише политичке слободе, економију без корупције, општељудску и националну солидарност, и да реално сагледа и интересе и снагу комшија и могућности мирног саживота. Све оно, дакле, што Алфа Вукова Србија не ради. Као „слободија“ Србија је била магнет за најбоље, као сатрапија она је то за најгоре. Не мислимо да је, сада, неки посебан магнет за Трампа.
