Пише: Војислав Дурмановић
Не тако давно, у САД ретко интелектуално поштено лице афроамеричког конзерватизма Кендис Овенс оптужила је у дебатној емисији Моргана Пирса рабина Шмулија Ботича да једноставно лаже о ономе што је за свако свештено лице било ког аврамовског вероисповедања тотално недопустиво игнорисати, а камоли правдати или освештавати – затирање читавих породица у иродовским покољима невиних, жена и деце под изговором превентивног државног терора и колективне кривице. Обраћајући му се цитирала је стихове Књиге Откровења (3:9) који гласе: Ево дајем оне из зборнице сотонине који говоре да су Јевреји и нису, него лажу. Док корифеји корпоративних медија и шоумени протестантског буквализма Овенсову и даље засипају баражима етикета антисемиткиње, теоретичарке завере и присталице хазарске хипотезе, није згорег подсетити на духовне основе ционистичког великодржавног пројекта који у Гази достиже незамисливо крвави крешендо, а које са традиционалним јудаистичким учењима деле мало или нимало везе.
У свим својим издањима, од либералног какво је на измаку викторијанске ере формулисао Теодор Херцл, идејни зачетник израелске државе, преко задругарско-радничког, кроз покрет кибуца, све до клеро-каханистичког, које се врхуни у мрачњачким фигурама попут министара Бен-Гвира или Смотрича, ционизам је представљао својеврсно посветовњачење јудаизма свођењем на националну митологију.
Макс Нордау, Херцлов најближи сарадник, изнео је на Ционистичком конгресу у Базелу 1897. концепцију тзв. мускуларног јудаизма, по узору на националистичке атлетске организације у Аустроугарској монархији попут соколства. По његовој замисли, борбено дисциплинована јеврејска омладина, претходница освајачког похода у Палестини, морала би да буде антитеза традиционалног јеврејског друштвеног, културног и економског живота у Европи, о којем је делио исте стереотипе са антисемитима свога доба – да је реч о подгојеним и затуцаним ћифтама и зеленашима.
Кључни ционистички идеолог територијалне експанзије, Зев Јаботински, касније ће у истом овом новочовечанском заносу изјавити како успех у господарењу животним простором све до обала Јордана зависи од претапања некадашњих Жида, што је био погрдни назив за украјинске Јевреје у његовој постојбини, у нове, секуларизоване Хебреје, који морају постати каубоји тако што ће Тору и меницу заменити пушком и плугом. Не чуди то што је врховни заповедник Арапске лиге у Палестинском рату 1948. Азам-паша написао да се арапско-муслимански рођак по Авраму вратио у родитељски дом задојен материјалистичким и супрематистичким идејама донетим однекуд друго. Ави Шлајм, угледни израелско-британски историчар оријентално-јеврејског порекла изучавао је терористичке операције Мосада у Ираку кодног назива Езра и Немија током педесетих које су експлозијом панике допринеле денатурализацији арабофоних Јевреја, укључујући и властиту породицу, те емиграцији истих у Израел.
Срећом, моћан аргумент против ренесансе антисемитизма управо је то што најразорнија критика ционистичких заблуда пристиже управо од израелских дисидената попут Шлајма и критички настројених јеврејских историчара широм света. Нико други до сам Јаботински у свом есеју под насловом Железни зид из 1923. критиковао је умерене ционистичке вође које су сматрале да ће економски бенефити колонизације одобровољити заостало арапско сељаштво.
У људској је природи, исправно је утврдио, да ниједан народ, ма какве тешкоће пребродио, колонизаторе не дочекује хлебом и сољу, све и да су високоморални легалисти и пацифисти, попут пуританаца у седамнаестовековној Новој Енглеској. Пластично објашњено, ако би некакав Данац или Норвежанин дошао на имање семберског или мачванског сељака и пробао му објаснити да због бољег трактора, напредније технологије и дипломе из агроекономије заслужује да наследи његов посед, пошто је зато у стању да рационалније располаже ресурсима који му припадају, а њега и његову децу би запослио као раднике, морао би у старту да рачуна на жестоку реакцију. Овакав социјадарвинистички след размишљања којим се служио и Винстон Черчил када је као један од међуратних покровитеља ционистичке авантуре у Палестини рекао да Арапи имају право на Палестину колико и пас на поњаву на којој се дуго излежавао, те да нема саосећања за америчке Индијанце који су потиснути од стране супериорније културе и цивилизације, епигонски је импорт из кухиње британског империјализма, према којем је Херцл још у писму Сесилу Роду из 1902. изразио нескривено дивљење. Златно перо Хареца Гидеон Леви, који часним држањем у садашњем стању ствари завређује одличје праведника међу народима, именовао је то парадоксом Нетанјахуове реторике. Као што су исте оне велике силе које су кумовале ужасној неправди над Јеврејима током Холокауста дуг сломиле преко леђа народа који у свему томе није имао никаквог удела, тако и лидер Ликуда позива Јевреје из дијаспоре да дођу у једино сигурно уточиште од антисемитизма, а потом их одмах по доласку шаље у антиракетна склоништа од гнева суседа који производи властитом политиком.
Војислав Дурмановић: Срби и протекторатски положај савремене БиХ
Још је Лав Троцки тридесетих година прошлог века, док се сукоб јеврејских избеглица са домородачким палестинским становништвом заоштравао под британским колонијалним мандатом, упозоравао да би ционистички подухват далекосежно могао да се испостави као крвава клопка за светско јеврејство.
Стога је незаборавни Илан Папе, чувен по досетки да први ционисти нису веровали у Бога отаца, али су знали да им је овај обећао земљу Израел, устврдио како би ционизам могао остати коначно записан у историју као катастрофа и по јеврејски народ. Тријумфални сусрет Јевреја и Модерне, те некада још израженија заступљеност јеврејске дијаспоре у најпрестижнијим професијама симболизовали су идеју да у мањини ненаклоњеном окружењу не побеђују бројност и репресивна сила, већ марљивост и образовање. Дијаспорска опозиција Бибијевом покољу данас је доследи наследник ове светле традиције.
Смеле речи Овенсове долазе нам у тренутку када ризик од нуклеарне ескалације балистичког окршаја Израела и Ирана прети не само да Света земља укупне површине Црне Горе постане крвава клопка за све њене садашње житеље, већ да блискоисточна колевка цивилизације и монотеизма заиста постане и њихова гробница. Док се један део света нада реалистичној обнови дводржавног решења, инвазија на Либан уз мучка убиства Исмаила Ханије и Хасана Насрале утицала је на губљење вере да се одметнути телавивски режим који једва да полаже рачуне чак и суперсили која му гарантује одрешене руке може обуздати или повући из употребе, већ једино збацити. Држава која, након пола века пацификовања и дисциплиновања арапског света, од шуровања са јорданском династијом, Кемп Дејвида, потпиривања верских раскола у Либану, Ираку и Сирији, те незваничне коалиције са заливским петромонархијама, пре свих УАЕ, користи то сигурно залеђе за коначно решење палестинског питања мање подсећа на случај преторијског режима у Јужној Африци, а више берлинског после Минхенског споразума. Зато ће палестинска четворобојка наших дана остати упамћена као нешто знатно више од националног знамења, као стег свих са пет континената где се тиранском безакоњу тог безбожног тоталитаризма, који манипулацијом светињама скрива идолопоклонство Молоху профита, опире мачем, а не пером.
