Пише: Александар Живковић
Већ код збивања у Богатићу осетило се да је расположење „у Србији земљи да преврне и да друга постане судија“. Тада сам писао да челник напредњака није човек дијалога какав је данас потребан Србији и да се сценарио из Богатића може очекивати и у другим местима.
У Рачи крагујевачкој пољопривредници су заузели општину оправдано незадовољни повећањем пореза на имовину од 60%.
Догађаји су кулминирали 19. фебруара покушајем грађана да продру у скупштину Краљева, и засипањем јајима непопуларног градоначелника Терзића. Он је не само вулгарно вређао студенте и остале грађане у блокади, већ је и припремао, не обазирући се на легалан захтев за референдум, приватизацију државне апотекарске установе.
Власти у Србији, иначе, не знају или неће да разумеју да су државне апотеке део примарне здравствене заштите и као такве и саме треба да буду заштићене.
Сви ови догађаји, „успостављања народног суверенитета“ (политиколог Бобан Стојановић) за сада су остали у демократским границама.
Али не треба се правити да не постоји велика тензија у друштву и да су могући и насилни покушаји растеривања локалних власти широм Србије.
То би само одговарало Алфа Вуковом режиму, који се добро сналази у амбијенту насиља и преко своје пропагандне мреже може да га пласира и у земљи и у иностранству, али нема одговоре на мирне протесте.
Имамо дахије, ипак не и јаничаре, и устанички доживљај би требало, као и у већини студентске побуне до сада да се заснива на мирној еволуцији система, пре свега правног.
Насилни сценарио био би пораз свих.
