Пише: Мићун Милатовић
Већ скоро мјесец дана тројица младића из Никшића, од којих су двојица активни припадници црногорских оружаних снага, притворени су од стране органа приштинског правосуђа због сумње да су починили кривично дјело „изазивање мржње и нетрпељивости“. Упркос томе што је у члану 12 Устава записано да Црна Гора штити права и интересе црногорских држављана, наше институције, као и проминентне организације и борци за демократију, људска права и слободе, званично ћуте. На другој страни, упаљена је јавна ломача за притворене скврнитеље „међународне репутације“ државе.
У свом недавном коментару, Душко Марковић – бивши премијер, министар правде, координатор обавјештајних служби, директор АНБ, данас омиљени политичар а по потреби и аналитичар НД Вијести – упалио је прву буктињу. Премда није доказано да су „војници“ уопште криви за дјело које им се ставља на терет, Марковић безобзирно крши претпоставку невиности имплицирајући како је њихова одговорност неупитна а кажњавање неопходно.
Да је посриједи само морална и професионална деформација Марковића, могло би се говорити тек о индивидуалној психопатологији освједоченог прогонитеља. Међутим, како сличне ставове хорски експонирају „Велика Браћа“ црногорске јавне сцене, Данијел Живковић и Жељко Ивановић, затим њихови бројни трабанти из власти и опозиције, закључак је да се ипак ради о политичком ставу. Из кога произилази да идеолошки нелојални војници не уживају уставну заштиту и не заслужују грађански обзир. Уз пригодно исказан ламент због тога што су такви уопште и држављани Црне Горе а не неке тамо друге државе.
Тако се притварање Рајка Кривокапића, Маринка Јовановића и Драгутина Лалатовића из Никшића, у главним токовима јавности представило као међународна афера и пријеки суд на коме се искључиво разматра случај “ два црногорска војника“.
Биће да је због тога у ударним информативним садржајима и јавној дебати, док је још постојало занимање за ову тему, „цивил“ Маринко Јовановић готово избрисан, као да и не постоји. Cancel култура на црногорски начин: трубимо о недисциплинованим војницима како бисмо суспендовали уставну обавезу државе и прећутане грађане предали јавном забораву. У таквом вредносном поретку страдање цивила је нужна и оправдана колатерална штета, која дозвољава могућност да се „непожељни“ држављани огласе за сувишне грађане.
Уставна демократија, ипак, није ствар дисциплине у касарнама, како се то у изведби новопечених уставобранитеља настоји приказати. Ваљда зато јер демократија и није, како би казао Милан Грол, идеологија једног времена и једног друштва, него изворно начело за уређење друштвених односа, које указује на значај јавне свијести као регулатора тих односа.
Међутим, каква је перспектива демократског начела у присуству јавних дјелатника који са позиције друштвене моћи дословно ципеларе обичне људе; какво добро очекивати од политичке елите која своју „атлантистичку правовјерност“ доказује гажењем устава, одсуством саосјећања и бриге за судбину суграђана; чему се надати од система политичких вриједности који себе потврђује тако што у бесцјење лицитира туђим животима?
Јер све док су тројица младића лишени слободе у најмању руку је нечовјечно отежавати њихову ситуацију, користити је за националну мобилизацију, идеолошко дисциплиновање домаћих институција или политичку самопромоцију. А при том, игнорисати моралну обавезу да се барем критички размотри поступање приштинских власти из перспективе људских слобода и права; утолико прије јер приштинске институције само своје постојање дугују глобалном рату за успостављање поретка заснованог на њиховом бескомпромисном поштовању.
И не, није у питању заштита права Срба, која наводно захтијева специјални ангажман њихових самопроглашених протектора, или јавно бирање стране у још једној трагичној епизоди српско-албанског спора. Ствар је колико као појединци држимо до демократских установа у чему се огледа лице читаве друштвене заједнице.
По питању притвора и лишавања слободе – ма ког човјека, ма гдје и због чега – универзални демократски критеријуми, а не идеолошко-национални афинитети, суочавају нас са колективном потребом преиспитивања његове законитости и правичности.
Ако јесте тако, на првом мјесту поставља се питање на основу чега су црногорски грађани уопште притворени? Заштита човјека и елементарних вриједности су основ али и граница кривичне репресије. Нема кривичног дјела без противправне радње која се може састојати у чињењу или нечињењу. Код кривичних дјела ове врсте, потребан је и умишљај, да је учинилац био свјестан свога дјела и хтио његово извршење или је на њега пристао.
Па како је, онда, могуће да се кривично гоне три човјека због тога јер се на регистарским ознакама аутомобила, који има само једног власника, нашао спорни напис? Казуистички еквивалент оваквој логици би захтијевао да се за саобраћајну незгоду коју скриви возач кривично гоне и његови сапутници.
У конкретном случају чини се да су инкриминисани и санкционисани, национална припадност, осјећање, мишљење или став сами по себи, а не њихово недолично испољавање са намјером изазивања нетрпељивости и мржње. Притвор у овом случају није процесна мјера него казна. Као што ни поменуте јавне реакције у Црној Гори нису мотивисане потребом да се у друштву оснажи осјећање професионалне одговорности. С ове и оне стране границе, објелодањена је намјера да се јавно проскрибују непожељни национални идентитети, забране конкретни политички садржаји и стигматизују њихови заступници. Свједочимо практичној примјени концепта објективне одговорности и колективне кривице чија је претпоставка у националној и вјерској припадности, политичким увјерењима, притворених.
А такви концепти, као што знамо из историјских лекција о тоталитаризму, универзално угрожавају опште добро.
Стога, ако и заборавимо да се, напослетку, ради о нашим суграђанима, који осим професионалних дужности и обавеза имају своје животе, име и презиме, породице, барем би требало pro domo sua устати у заштиту основних принципа демократског уређења и вриједности уписаних у свим међународним декларацијама и конвенцијама људских права и слобода. У синтакси демократије, свака ријеч по овој теми долази тек иза безусловног захтјева да се притвореницима омогући одбрана са слободе. То је најмања мјера дужности коју налажу грађанска савјест и друштвена солидарност. Ако је пак нисмо у стању испунити, биће то знак да је лишавање слободе постала норма живота у једном друштву које је властиту супстанцу потрошило на подизање зидова онда када су се морали градити мостови.
Извор: Пленум 083/Фејсбук
