Пише: Александар Живковић
Догађаји у Богатићу представљају кулминацију двеју криза које дрмају Србију – литијумске и студентске побуне. Грађански устанак у сељачкој и хајдучкој Мачви.
Србија пред Сретење сва је у том подсећању на Карађорђа, ишчекивању шта ће донети скуп у Крагујевцу. Наравно, још је пуно кибицера који посматрају како ће се изаћи из пат позиције.
Судећи по агитпропу Алфа Вука, напредњачка страна чека да се појави богат рођак из Америке и сруши остале фигуре на табли.
Даље, они чекају физичко изнуривање студената, у нади да ће с осталим слојевима становништва лакше изаћи на крај.
Немачки новинари су приметили да је студентски протест толико снажан да то, на неки начин, представља његову Ахилову пету.
Важи и обратно: најјача снага режима, Алфа Вук лично, показује се и као његова најслабија страна. Он, просто, није човек компромиса већ мајстор у седњу на више столица, увлачења моћним и спрдању слабијим. (Тип описан код Андрића.) А то није дијалог какав је Србији у овом часу потребан.
Штавише, користећи већ потрошену демагогију он само распламсава друштвени сукоб. Да има праву странку она би га зауставила у контрапродуктивној политици. Овако како је сада, чини се, да је модел гашења те странке из Богатића, могућ и у другим местима.
