Пише: Александар Живковић
Све југословенске економске реформе пропале су због недостатка пратећег политичког оквира. Било би погрешно ако се у влади мисли да прикључивање ЕУ само по себи испуњава њен политички програм.
Економисти ће изражавати различите ставове око финансијског пакета „Европа сад 2“, но чини се да је Спајићева влада финансијски консолидовала државу и да отвара два нова „фронта“: умјерени раст стандарда који би уз већу тражњу требало да погодује расту БДП (што је функционисало у претходном периоду, мада је тај раст добрим дијелом ствар „финансијске технике“, а не толико „реалан“); а са друге стране да подстакне развојно-капиталне инвестиције (предлог ПЕС-а за оснивање Развојне банке, инвестиције у виталну инфраструктуру подржане из фонда ЕУ за тзв. западни Балкан, и вјероватно, из других извора).
Релативна финансијска стабилност у Црној Гори, не би требало да прикрије тежак социјални оквир у коме се економска политика владе спроводи. Капиталне инвестиције не враћају брзо приходе, али нема развоја туризма нпр. без рјешења питања водоснабдијевања и канализације. Истина, брз улазак у ЕУ доноси много веће фондове за таква питања, али и сада мора да се ради у том правцу.
Ако бисмо, мислим оправдано, у капиталне инвестиције убројали и питања образовања и здравља становништва, али и културе уопште, већ би се видело колико су капацитети државе, ипак, мали. А додајмо томе да стопа незапослености износи (у првом кварталу 2024) 11,9% што јесте неупоредиво боље него 2005. године када је износила преко 30%. (Управо би на том податку неки будући социјални историчар можда могао да пронађе корене страствених “идентитетских расправа“, као покрића у суровој борби за радно мјесто. Слична је генеза и „светоназор“ криминалних кланова.)
А, уз и даље високу, неевропску, стопу незапослености, Црна Гора има и европски проблем: недостатак радне снаге.
Све речено доводи до кључне тачке политичког програма неопходног за успјех како финансијских реформи, тако и развојно-капиталних инвестиција: стварање добре државне и локалне управе. То значи знатно ефикасније, са минималним могућностима за корупцију, професионализоване максимално, прилично мање, а доступније и отвореније према потребама грађана.
Да би се ово постигло потребан је читав низ економских и правних мјера. За сада се чини да је највећа преша: смањити број чиновника, а преосталима знатно повећати плате. Отпори би таквом програму били силни, али ако је Војска могла да се сведе (цитат Пере Божовића) „на ниво ловачког друштва“ (што се показало, да не кажем: одмах се и знало, као историјски промашај), зашто би чиновничка каста била привилегована?
Често се говори, с правом о партитократији, али када читате црногорске медије дјелује да је ствар постала малигна: „Политичка криза у Андријевици“, „Обрт у Будви“, „Беране без договора“…Шавник да не помињем. Око чега се боре та господа, за коју очигледно ни централе странака нијесу ауторитет? Мислим да је одговор јасан.
Промјене у сфери државне и локалне управе захтијевају и читав низ правних мјера. Идеално би било започети их доношењем новог Устава и ослобађањем од оне Митрићеве склепавине за Мила, усвојене Маровић-Медојевићевом манипулацијом. Вријеме је показало да тај устав не регулише основна питања функционисања извршне и законодавне власти, није му то, истини за вољу, ни био циљ јер је поразумијевао да се сва власт концентрише у једном човјеку. Данас, у вријеме популистичких вођа та се опасност надвија и над земљама са озбиљнијим уставним системом, и због тога, а и као Катуњанин, не могу да прескочим питање: шта би нам фалило да смо парламентарна уставна монархија?
У сваком случају, чини се да је ургентна потреба доношења Закона о влади и новог Закона о локалној самоуправи.
Важан дио политичког пакета уз економске реформе свакако ће бити и реконструкција владе. Она нужно укључује политичке интересе различитих чланица владине већине, али не би смјела да се сведе на пуку подјелу министарских фотеља. Преговори о реконструкцији могу да буду прилика да се дође до конзистентности у раду владе на кључним економско-политичким питањима.
Сада власт у Црној Гори почива на економском програму (који јесте оријентисан ка „достизању Европе“, али је неортодоксан у односу на ставове европских економских технократа); на раду Специјалног тужилаштва и на евроинтеграцијама. Многе земље источне Европе, имале су заиста и користи и штете од укључивања у ЕУ. У неким је дошло до драстичног пада броја становника, али су у смислу привредног раста скоро све биле на добитку (чак и на уштрб западне Европе). Али све те земље имале су и своје политичке програме и борбе. Бивша Југославија („ЕУ у малом“) имала је бројне економске реформе, које су пропадале због недостатка политичке подршке, односно чувања окошталог политичког система и привилегија касте на власти. У неком виду, то је и данас највећи проблем економског програма „Европа сад 2“.
