Пише: Александар Живковић
Рече ми један чоек, не могу вам рећи ко, одмах би се сјетили да је Колашинка, да се од Ћоћа вазда могло очекивати да нападне женско чељаде. (Драган је био из друге приче, бива то код браће: један кабадахија, другог на рану да превијеш.)
И сад се политичари ишчуђавају: како да се деси један тако бруталан (и огаван) напад на новинарку у слободној Црној Гори?
А на Ћоћовом порталу сваки дан по десетак таквих напада на памет, пристојност, поштење… Окупе се око качамака са колашинског скијалишта све умне колумнистичке главе да одбране Чарну Гору од „светосавске идеологије крви и тла“ и прочијех зала. И баш се лијепо забављају, а и качамак добар.
И онда би неко да пита „а откуд вама качамак“, или не дај Боже, „откуд вама скијалиште“, е то већ није слобода новинарства, ако ћемо умно, другарски, колумнистички.
Него, да видимо ми што се подмеће Роћену, да ли је нешто остало незаписано о Белведеру 1936. (све записано по стотину пута само Н.А. не стиже да преприча) и тако се гомилају лијепи прилози за cloacu maximu црногогорског новинарства, па се још зачине мимовима и разголитаљкама, демократски, него како?
Добро, Ћоћо је овај пут претјерао, али нема независног интелектуалца да се против тога побуни. И није им се чудити. Још је ово бесудна земља.
