Вук Бачановић: Штедимлијска логика

Пише: Вук Бачановић

На страници институције ФЦЈК – Факултета за црногорски језик и књижевност, тачније у одјељку за издаваштво недавно налетјех на врло интересантно штиво: Огледи о Његошу (37 текстова) које је приредио др Данило Радојевић. Ради се о „трајним истраживачким изазовима Савића Марковића Штедимлије… који су раздвојени периодом од двадесет година, вријеме Другог свјетског рата и затворског живота Савића Марковића“. Читалац који није упознат са ликом и дјелом аутора 37 одабраних текстова би из описа на корицама могао закључити да је Марковић вријеме Другог свјетског рата провео у затвору због својих прогресивних, антифашистичких убјеђења, односно интелектуалне храбрости исказане у отпору окупатору, а не као оно што је заправо био: јефтини пропагандиста и памфлетиста у служби нижерангираних пропагандиста и памфлетиста Анте Павелића.

Вук Бачановић: Компаративна демонологија

Објављивање Штедимлијних текстова на Цетињу може бити на чуђење само жртвама јефтине пропаганде према којој је ФЦКЈ установа која почива на Тринаестојулском наслијеђу и тековинама Народно-ослободилачке борбе, али то не би требао бити случај са онима који овим институцијама пружају регионалну подршку, због наводне борбе против „великосрпске политике“. Јер се ревизионистичка хигијена којом нацистички идеолог Штедимлија сведен на забринутог патриоту који пише есеје о Његошу у потпуности поклапа са хигијеничарском праксом туђманизма којом је аутор расних закона НДХ Миле Будак постао несхваћени књижевник, командант Црне легије Рафаел Бобан антикомунистички витез, а викар војске НДХ надбискуп Алојзије Степинац, блажени мученик (једини такав који је умро у властитом кревету).

Занимљиво је да се издавачка политика ФЦЈК у том смислу никако не води документованим историјским чињеницама, а то је да Штедимлија пред судом НР Хрватске осуђен јер је:

1.  непосредно по успостави тзв. Независне државе Хрватске априла 1941., конституисао у Загребу „Црногорски национални комитет“ уз сагласност и блискост Владе НДХ и њених окупаторских заштитника с циљем да се у оквиру окупаторског растурања југословенске државне заједнице Црна Гора прогласи самосталном „независном“ државом, која ће се прикључити италијанском систему фашистичке доминације у Европи. По инструкцијама Црногорског националног комитета НДХ је преко својих плаћених форми и публицистичких радова под политичком екстремношћу рута кроз контакт са истакнутим припадницима немачких квислиншких власти и с циљем да се овим путем отворена пропагандна машинерија ангажује у фашистичкој мобилизацији маса против Југославије и против идеје заједништва југословенских народа.
2. објавио 1941.г. своју књигу „Црногорске прилике“; публиковао 1944.г. своју књигу „Verschwörungen gegen den Frieden“ – Verlag Путови Загреб;  објавио фебруара 1944.г. усташку пропагандну књигу „Партизани о себи“
3. у раздобљу од јуна 1943.г. до априла 1944.г. публиковао низ чланака у разним усташким листовима. Тако је у листу „Хрватска“, „Нови Лист“ и „Ново доба“ објавио више чланака с насловима „Четници и партизани“, „Борба против бољшевизма“ бр. 22 од 22.09.1943.г.; „Улога Стаљина у рату“ бр. 72 од 21.11.1943.г.; „Осамљеност Енглеске“ бр. 102 од 01.01.1944.г.; „Побједа Њемачке значи побједу Европе“ бр. 105 од 15.01.1944.г.; „Револуција у Црној Гори“ бр. 115 од 30.01.1944.г.
4. током целе окупације одржавао сталне контакте са функционерима из усташких и окупаторских врхова у Загребу објашњавајући и третирајући питање Црне Горе и истовјетност интереса између НДХ и тзв. „Црногорског државног вијећа“ као службеног тијела црногорских фашиста у НДХ; упутио је у усташку војску више добровољаца из Црне Горе који су приступили у разне оружане формације.
5. од априла 1944.г. до априла 1945.г. вршио функцију главног и одговорног уредника листа „Глас православља“ тзв. Хрватске православне цркве, неканонске вјерске организације која је служила као орган усташке владе у њеној политичкој денационализацији Срба на подручју НДХ и у њему објавио неколико својих публицистичко пропагандних чланака;
6. током тачно неутврђеног раздобља у 1943.г. дјеловао је као управитељ књижаре „Велебит“ која је била власништво Усташког накладног завода која је издавала, уз остало, различите усташке публикације.

Како је, дакле, особа са овако осебујном биографијом заслужила ревизионистичко туширање од људи који сваког неистомишљеника за најмање неслагање прогласе фашистом? Вјероватно по истом систему по којем је украјинска културна политика тзв. „декомунизације“ и проглашења рођендана нацистичког лидера Степана Бандере за државни празник заслужила титулу предзиђа слободног свијета пред злим тоталитаристима и по којој је свако дијете које је кратки живот завршило под рушевинама Газе криво јер није допустило да јој Хилари Клинтон објасни колико је опасан Хамас и како их Бењамин Нетањаху убија за њихово добро, јер живот изван „цивилизованог свијета“ ионако није живот. И по истом систему по којем је ДПС-ов дворски историчар Новак Аџић Штедимлијиног идеолошког предводника Секулу Дрљевића ретуширао ликом хуманисте и патриоте разочараног репресијом полиције краља Александра. Јер је опет врло логично због разочарења у режим полицијске репресије себе ставити у службу режима масовних убица који дојенчад набијају на бајонете и људска бића пропагандно изједначавају са штакорима и бубашвабама који се шаљу у Пољску на третман инсектицидом.

ОКРУЖНО ЈАВНО ТУЖИЛАШТВО ЗА ГРАД ЗАГРЕБ
Број: КТО/1-24/56
Загреб, дне 16.1.1956.г.
ОКРУЖНОМ СУДУ ЗАГРЕБ
Темељем чл. 44 ст. 2 т. 2 ЗКП-а, ОПТУЖНИЦА против:
МАРКОВИЋ САВИЋА, зв. „Штедимлија“

Иначе, један од најистакнутијих Штедимлијиних ставова био је да је Сарајевски атентат био „пуцањ у свјетски мир“ и да су „Сарајевски атентатори… сви редом били чланови социјалистичког покрета и чланови организације Млада Босна и у уској вези с великосрпском тајном организацијом „Црна Рука“.“, што одговара главној линији уташке пропаганде о србокомунистима, али и наративу који су усвојили дукљански трагично необразовани пропагандистички идеолози попут Андреја Николаидиса и Драгана Бурсаћа, према којима је Сарајевски атентат био „пуцањ у европску цивилизацију“, „фемицид“ или већ нека од пробраних фраза из компендијума аутоколонијалних баљезгарија.

Уопште не бих био изненађен да у неком од медија у којима доминира овај двојац сутра прочитам анализу која би отприлике гласила: да није било Принципа не би било ни Хитлера, а онда би и Дрљевић и Штедимлија живјели животе доброчинитеља и емпата какви су вазда красили независну Црну Гору.

Текстови објављени у категорији „Гледишта“ не изражавају нужно став редакције Журнала