Пише: Рон Џејкобс
Превод: Журнал
Украјина је поново на насловним странама. Један од најбесмисленијих ратова у историји САД-а можда се ближи крају. Амерички либерали и неки љевичари придружују се разним владама у Европи у захтјевима да се рат настави. Штавише, неки чланови појединих европских влада спремни су да га поново распламсају, као да је сама идеја мировних преговора морално погрешна, док је у стварности управо њихова све већа ратна индустрија морално упитна ствар.
Украјински предсједник Зеленски наставља са својим наступом, неспреман да призна да се војни аспект рата, на који је уложио читав свој политички капитал, можда приводи крају брже него што је очекивао. Његов најбољи потез у овом тренутку био би да Украјину уведе у мировне преговоре, чак и ако њено присуство не буде имало велики утицај на коначни исход. На крају крајева, земља која је поднијела највећи терет војног сукоба треба да учествује у одлучивању о својој будућности. Иако неки тврде да је Кијев сам крив за ову ситуацију, истина је да је кијевска трагедија била америчка продукција финансирана и режирана из Вашингтона још прије него што је подигнута завјеса у фебруару 2022.
Вријеме је да завјеса коначно падне. Драма је прерасла у трагичну фарсу. Телевизијска расправа од 28. фебруара 2025. године између Зеленског, Трампа и Венса то је врло јасно показала. Амерички аналитичари назвали су овај спектакл срамотним. Имам осјећај да се овакве ствари између владара дешавају иза затворених врата много чешће него што већина људи мисли. Владаоци, уосталом, изгледају као људи са веома великим и веома осјетљивим егоом. Иако нико не зна какве ће бити посљедице тог сукоба ега у Овалној канцеларији, чини се да ће поступци Трампа и Венса охрабрити још агресивније ангажовање Њемачке, Британије и других европских земаља, што ће само продужити убијање умјесто да га оконча.
Гледајући историју, изгледа очигледно да би, да је Европа остала при свом ставу и радила на спровођењу постојећих споразума о миру и безбједности, рат који је почео 2022. вјероватно био избјегнут. Умјесто тога, Европа се приклонила америчко-британском плану који је практично гарантовaо да ће прије или касније доћи до оружаног сукоба, с обзиром на природу руске забринутости. Сада, мировни споразум највјероватније значи да ће Украјина морати нечега да се одрекне — највјероватније територије на истоку коју и даље сматра својом. Споразуми прије 2022. предвиђали су повлачење свих украјинских, руских и других војних снага са тих територија, а становници тих покрајина би на крају гласали о својој будућности. Иако је гласање и одржано и позивало на регионалну аутономију, ни Русија ни Украјина нису спровеле његове резултате. Након ауторитарних декрета Кијева којима су забрањени руски језик, руска вјера, руске књиге итд., многи у тим регионима сада ће захтијевати озбиљне безбједносне гаранције како би били заштићени од даљих репресија.
Да постоји поента у нечему што није шала, могли бисмо се насмијати изјављеном противљењу британског премијера Кира Стармера „трампистичком“ плану, јер он не гарантује да Русија неће поново напасти. Понекад се заиста човјек запита да ли данашњи такозвани лидери уопште разумију природу међународних односа; ниједан уговор или мировни споразум не може гарантовати да рат неће поново почети. Трајни мир је нада таквих споразума, али управо поступци влада након што се споразум потпише одређују да ли ће дугорочни мир постати стварност. Русија такође нема никакву гаранцију да Европа, Вашингтон или Кијев неће напасти у будућности.
Они који Трампов захтјев да Украјина плати за америчку војну подршку из претходних година називају уцјеном, у најбољем случају су наивни. Један од разлога због којих су Сједињене Државе подржале свргавање изабране владе у Кијеву 2014. године, наговориле Зеленског да игнорише потписане мировне споразуме, спријечиле Европу да самостално доноси одлуке о Украјини, инсистирале на увођењу санкција (које су пореметиле европске економије) и навеле Кијев да одбаци истанбулске мировне споразуме након руске инвазије, јесте приступ украјинским минералним ресурсима. Бајден и његови људи можда нису били тако брутално очигледни као трамписти, али свакако су очекивали повољне услове за приступ тим ресурсима. Довољно је погледати како је приватизација украјинских државних предузећа убрзана након инвазије, при чему су многа од њих купили амерички и европски финансијски интереси.
Осим тога, од стицања независности, украјински дуг је порастао са нуле на преко 115 милијарди долара, а добар дио тог дуга нагомилан је у посљедње три године. Иако је Вашингтон већину своје помоћи дао у виду грантова, највећи дио европске помоћи је у облику кредита. Међународни монетарни фонд (ММФ) и Свјетска банка такође су одобрили милијарде зајмова. Другим ријечима, Вашингтон је увијек очекивао исплату, мада углавном преко међународних финансијских институција којима доминира. Трампови захтјеви су, наравно, знатно грубљи и агресивнији, али сви сегменти америчке империје очекивали су добит након завршетка рата. Једноставно речено, амерички империјализам сада жели украјинске минерале без кијевске побједе. Некада је желио и минерале и трупе на руској граници уз кијевску побједу.
Трампов захтјев је уводни плотун. Његов наступ на националној телевизији био је намјеран. Искрено речено, нико не дугује Сједињеним Државама ништа за овај рат. У ствари, већина милијарди потрошених на рат завршила је на рачунима америчке војне индустрије. Видићемо како ће се одвијати преговори. Иако Кијев свакако треба да буде укључен у њих, чињеница да није ни позван само додатно јача аргумент да су већина влада одувијек сматрале овај рат сукобом између Вашингтона и Москве.
Ричард Дрeјтон: Пројекат 2025, Трампов заокрет у Украјини и стратешка агенда САД у Европи
Ово ме подсјећа на друге мировне преговоре које су водиле Сједињене Државе, а који су се догодили нешто прије више од педесет година. Радило се о рату у Вијетнаму. Године 1972, мировни преговори између сјеверновијетнамске владе, Народноослободилачких снага на југу (NLF), режима у Сајгону и Вашингтона трајали су још од 1967. Слично као што Трампова администрација сада жели да Зеленски и Кијев остану у другом плану током преговора о окончању сукоба у Украјини, тако је Никсонова администрација (са Кисинџером на челу) гурнула сајгонски преговарачки тим у страну. Никсон је био спреман да оконча рат, док је Сајгон желио да се он настави барем док не добије гаранције за своју будућност. Предсједник Јужног Вијетнама, Тјуу, надао се да ће његови присталице у Конгресу САД-а успјети да врате америчке трупе у рат. Прозападни политичари у Конгресу осудили су Никсонову и Кисинџерову „издају“ Сајгона, баш као што данашњи ратоборни политичари у Конгресу критикују Трампову спремност да за мир у Украјини прихвати територијалне уступке као издају.
Главна разлика између тада и сада је у томе што су раних 1970-их проратни политичари били углавном републиканци; данас су то углавном демократе.
У својој суштини, НАТО је неоколонијални аранжман. Недавни сукоб Вашингтона са Русијом такође је покушај поновног успостављања контроле над Европом поткопавањем економија Њемачке и других економских сила. Трампова администрација поново је отворила питање будућности НАТО-а. Трамписти дају контрадикторне изјаве о будућности војног пакта; већина демократа, заједно са многим републиканцима, не може да замисли свијет без њега. Уз све то, прилично је јасно да Трампова агенда можда значи крај НАТО-а, али само да би се створио простор за једностранији приступ вашингтонској хегемонији.
Заправо, Трампов груби захтјев да Кијев исплати Вашингтону трошкове рата заправо је захтјев за данак, слично ономе што су некадашње европске империје захтијевале од својих поданика као знак покорности.
Другим ријечима, империјални циљ трампистичке осовине је свијет у коме Вашингтон има потпуну контролу — без великих коалиција које воде његове ратове, већ само чиста, неразводњена америчка моћ. Џорџ Буш Млађи и његова администрација тежили су сличном моделу у својим ратовима у Авганистану и Ираку. Теди Рузвелт им је инспирација. Његови снови о „мушкој“ империји, започетој на острвима Кариба, настављају да живе у фантазијама многих бијелих мушкараца 21. вијека и њихових финансијера.
Рон Џејкобс је аутор више књига, укључујући Daydream Sunset: Sixties Counterculture in the Seventies, коју је објавила CounterPunch Books. Његова најновија књига, под називом Nowhere Land: Journeys Through a Broken Nation, сада је доступна. Живи у Вермонту. Може му се писати на: ronj1955@gmail.com.
Извор: Counterpunch
БИЉЕШКЕ
- Ерик Тусен, Украјински дуг: инструмент притиска и пљачке у рукама кредитора; International Viewpoint, 26. јануар 2025. https://internationalviewpoint.org/spip.php?article8826 ↑
