Piše: Aleksandar Živković
Sada se zna – 15. marta biće „majka svih blokada“, ona beogradska. Već juče, povodom niškog Studentskog edikta, tabloidi su mrmljali o državnom udaru. Ako nastave u tom duhu narednih dana, čeka nas zaista veliko, da upotrebim odskora popularnu reč u Srbiji, pumpanje sa obe strane političkog spektra.
Studenti i njihovi verni pratioci, veterani 63. padobranske brigade, za sada su najveći garanti da će sve proći nenasilno.
Drugi scenario bio bi poguban za budućnost Srbije, a ne kaže se uzalud: „U postu je najvažnije da ne pojedemo jedni druge.“
Velika iščekivanja, da se režim sruši ili da, sa druge strane, protest bude manji i ograničen, za sada deluju nerealno.
Režim ima spoljnu podršku ili, bar, zainteresovanim strancima još nije poznato na koji drugi telefon da zovu Srbiju.
To je u ovom trenutku najveća šansa Alfa Vukovog nauma da pobedi „obojenu revoluciju“. Ali, ponavljam, ako se bude vodio svojim političkim apetitom, naš Cezar može da dođe u nezgodnu situaciju na martovske Ide.
Logika situacije nalaže tri rešenja: dijalog, dijalog i dijalog. A to znači kompromis oko buduće vlade (što studente toliko ne zanima), izbor tužilaca od autoriteta (što je način da se ispune njihovi zahtevi) i upristojenje javnih (i privatnih) medija.
Već je propušteno mnogo vremena u inaćenju vlasti i njenim pokušajima da se do sada oprobanim načinima razbije ili razvodni protest.
Juče je Alfa Vuk tražio pomoć i od doskorašnjih „tajkuna“, nežno se obraćajući „Miroslavu“ (Miškoviću).
Liderima opozicije obraćao bi se on još nežnije, ali oni sada nemaju veću težinu.
Ali, ako može da pređe most na putu ka arhineprijateljima, bilo bi neodgovorno od njega da se i dalje inati sa studentima.
U suprotnom, odgovornost za eventualne neželjene događaje 15. marta, leži na njemu.
