Пише: Вук Бачановић
Историчар Драгутин Паповић је на порталу portalanalitika.me објавио, како се наводи, историјски есеј у два дијела о дукљанском владару Стефану Војиславу под врло прецизирајућим насловом „Esej o Stefanu Vojislavu“. Морам признати да сам био врло угодно изненађен да је уредништво Аналитике за разлику од своје устаљене праксе овај пут објавило барем пола истине. Заиста се ради о есеју, с тим да већ послије прве прочитане реченице, придјев „историјски“ постаје тешко одржив. „По наређењу македонског цара Јована Владислава“, пише Паповић без икаквог увода о чему се ради „дукљански владар Владимир убијен је у Преспи 1016. године, а Дукља је пала под власт Македонског царства.“ Македонски цар и Македонско царство? Овакви термини су можда морали бити уважавани у политички коректном дијелу историографије социјалистичке Југославије, чије је конструисано национално македонство некако требало транспоновати у средњовјековно раздобље. Котемпорарни историјски извори, које је више упутно консултовати када се претендује на то да се пише историјски есеј, попут једанаестовијековног Битољског натписа Јована Владислава нам говоре нешто сасвим друго:
Лета 6523 [1015] од стварања света обновљена је ова тврђава, зидана и направљена од Јована, самодршца бугарског, уз помоћ и молитве пресвете Владичице, наше Богородице, и заступништвом дванаест врховних апостола. Ова тврђава је направљена за уточиште и спасење, и за живот Бугара. Тврђава Битоља започета је у месецу октобру, 20. дана, и завршена је у месецу (…) крајем. Овај самодржац био је Бугарин родом, унук Николе и Рипсимије благоверних, син Арона, који је брат Самуила, самодршца цара, и који су обојица поразили грчку војску цара Василија у Штипону, где је узето злато (…), а тај (…) цар је био поражен од цара Василија године 6522 [1014] од стварања света у Кључу и преминуо је крајем лета.“
Али када се једном крене максимом да су извори ирелевантни, погрешке бивају све драстичније, па се тако тако дјело које је било познато под називом Љетопис попа Дукљанина, односно Барски родослов – а за које је су генерације историчара утврдиле да није ни љетопис ни родослов, јер не испуњава карактеристике ни једног ни другог, већ типична средњовјековна gesta regum (угрубо речено, дјела која описују животе и дјела владара, често са много хронолошких конфузија, митских елемената и касније измишљених догађаја и „традиција“, тако да их готово уопште не можемо сматрати кредибилним изворима за реконструкцију стварних историјских догађаја) написана по свему судећи у 13. вијеку[1]– претпоставља или изједначава котемпоралним византијским изворима као што су дјела Јована Скилице, Скиличиног настављача, Кекавменона и Јована Зонаре. Зашто то ради? Напросто зато јер се ради о историјским изворима који не одговарају ауторовом ненаучном начину промишљања, те их због тога цитира селективно како би их ускладио са, опет селективним приступом 13-вијековној gesti. Најбољи примјер ове својеврсне касапнице је сљедећи одломак, у којем о Стефану Војиславу пише сљедеће:
Вјероватно је заузео и дио Рашке. Зато га византијски хроничари називају архонтом (владаром) Трибала и Срба (Τριβαλλῶν καὶ Σέρβων…ἀρχηγός). Под Трибалима се подразумјевају Дукљани, јер су Византинци имена омрзнутих античких варварских народа давали истакнутим непријатељима. По том принципу хроничар Зонара каже да је Војислав био Скит (Σκύθης ἀνήρ). Од свих византијских хроничара Кекавмен је једини био у близини Дукље, јер је учествовао у гушењу Одељановог устанка. Он наводи да је Војислав Дукљанин (Βοισϑλάβος ὁ Διοϰλητιανός) и да је његова земља Дукља (Διοϰλείαν).
Есејиста не зна, или намјерно прескаче, више ствари. Најприје да се одредница „Рашка“ јавља тек у Немањићким документима, због политичке тенденције да своју државу називају по својој пријестолници,[2] тако да Стефан Војислав није могао освајати нешто што у његово вријеме није постојало, а камоли „дио“, а онда и све оно што не би било у складу са неоцрногорском пречишћавањем неугодних чињеница које извирају иза сваког угла. Због тога есејиста не зна шта би са привидним дукљанским етничким хаосом који рефлектују византијски извори када се читају у цијелости, а то су формулације попут „народ Срба које и Хрватима називају“ (το των Σέρβων έθνος, ους και Χροβάτας καλοϋσι) код Скиличиног настављача, односно „народ Хрвата, које неки називају и Србима (Χροβάτων ζθνος, ους δηκαι Σέρβους τινές καλοϋσι)“ код Јована Зонаре, затим „Дукљана и Хрвата који злостављају Илирик“ код Нићифора Вријенија. Не зна ни шта би са Јованом Склицом који нас с друге стране извјештава да је Стефан Војислав „архонт Срба“ (Στέφανος δ καΐ Βοϊσθλάβος, δ των Σέρβων άρχων), који је прије кратког времена побјегао из Цариграда и заузео земљу Срба (τον τόπον των Σέρβων), то јест „заузео илирске планине и Трибале и Србе и околна племена (Τρι,βαλλούς και Σέρβους και τα πρόσοικα γένη)“, да би „Михаило (Μιχαηλας), Стефанов син, који је послије оца био постао владар Трибала и Срба (Τριβαλλών καί Σέρβων… αρχηγός), склопио уговор са царем и био уписан међу савезнике и пријатеље Ромеја (τοις συμμάχους καί φίλοις των ‘Ρωμαίων έγγράφται), и био почашћен протоспатарским саном“, док је за Кевкамена, Стефан Војислав, оснивач династије „Травуњанин-Србин (Τρφούνιος ό Σέρβος)“. Из истог разлога нас наш есејиста ускраћује за Скиличин опис одбране Дукље од ромејске (византијске) војске, коју је организовао дукљански-српски архонт којем је посветио свој есеј:
Скупивши, наиме, снаге, како му је било наређено, а тих је било око 60 хиљада, он (ромејски патрикије Михаило) упаде у земљу Трибала, пролазећи путевима стрмим и кршним и врлетним и тесним тако да упоредо нису могла ни два коњаника да иду. Срби су њима, како се прича, намјерно дозволили и допустили да улазе, док се он (се. Михаило) није бринуо нити о повратку нити је остављао довољно јаку стражу по теснацима. Проваливши, овај је пљачкао и палио поља док су Срби заузели и чували теснаце и стрмовита мјеста на путу (της τρίβου) и чекали на повратак. Кад Михаило одлучи да је довољно пљачкања и кад је био прикупио много плијена и заробљеника и дошло вријеме за повратак, и кад путујући стигоше у теснаце, тада непријатељи са висова почеше да бацају камење и гађају стријелама и свим могућим справама за бацање и ваљају огромно стење, док они око Михаила нису могли да се служе ни рукама ни оружјем нити уопште да покажу примјере храбрости. Неки погођени одмах погинуше, други се низ стрмине стровалише и јадно завршише, тако да се околне гудуре и рјечна корита напуне мртвацима и постану проходни за прогонитеље. Паде око 40.000, а изгибе и седам стратега.[3]
Наш есејиста се сасвим сигурно препао шароликости етничких одредница у ономе што назива „византијски извори“, посебно због пречесте српске етничке одреднице, те их је напросто одлучио прећутати. А то је због тога што ни њему, ни публици системски навикнутој на параисторијски шовинистички шкарт није јасно да је етничка шароликост у којој временом дође до доминације најбројније и/или војно најјаче етније, која временом више или мање успјешно хомогенизује остатак етничких супстрата није ексцес, већ правило формирања средњовјековних нација о чему постоји обимна научна западноевропска и руска литература[4] коју се есејиста или није потрудио да прочита или је игнорише ради популистичких разлога. Исто тако није схватио да европска средњовјековна нација почива на концепту Новог Израела, то јест да оно етничко име које примањем краљевске круне из руку високих црквених великодостојника постаје посвећено и самим тим катализатор етничке идентификације. Да јесте, знао би да нам Скиличини драгоцијени подаци заправо говоре о како је српско етничко име постало доминантно у Дукљи, односно Трибалији и због чега у византијским изворима титуле дукљанско-српског владара Константина Бодина гласе „прототосеваст и ексусијаст Дукље и Србије”[5] која је еквивалентна краљевској титули „rex Sclavorum“ Михаила Војисављевића[6] на коју, с обзиром на то да су регалије Војисављевог сина додијељене из Рима, наилазимо у изворима папског поријекла. Двојност византијске титуле свједочи о процесима срастања и хомогенизације два појма, која је евидентна у каснијим изворима немањићке провениенције, попут тврдње Стефана Немање о обнављању своје разрушене дједовине[7], па до драгоцијеног Доментијановог података у житију Светог Саве:
И написавши посланицу ка великом сапријестолнику светих и славних апостола, папи, исповиједивши му неутајену благодат којом сам би вјенчан од Бога, и молио је да му пошаље благослов од светих апостола и од тога самога благословену круну да крунише свога брата (Стефана оп.а.) на краљевство по првом отачаству краљевства њихова (подсјећање на крунисање краља Михаила Војисављевића оп.а.), у коме се отац њихов роди по божанственом самотрењу у мјесту званом Диоклетија, које се зове велико краљевство од почетка.[8]
Управо су ово разлози учесталости одреднице „српски језик“, па чак и одреднице „српска земља“ за многе дијелове данашње Црне Горе у изворима који су нам сачувани из постнемањићког времена, од Божидара Вуковића-Подгоричанина, па до Светог Петра Цетињског. Велика је невоља за нашег есејисту што континуитет те одреднице сеже од прве краљевске династије која је владала предијелима који су данас дијелови Црне Горе и свједоче о њеном истинском историјском идентитету. И јер је то једини научни закључак заснован на анализи доступних историјских извора, чије нам читање и разумијевање нам наново указује са каквим касапима у улози историчара имамо посла.
Текстови објављени у категорији „Гледишта“ не изражавају нужно став редакције Журнала
[1] Сумарни рад о поријеклу дјела названог Љетопис попа Дукљанина видјети ЖИВКОВИЋ ТИБОР, Gesta regum Sclavorum, Београд 2009
[2] KALIĆ JOVANKA, Rascia – The Nucleus of the Medieval Serbian State, https://www.rastko.rs/istorija/srbi-balkan/jkalic-raska.html
[3] Сви цитати византијских извора у овом есеју су из вишетомних Византијских извора за историју народа Југославије у изадању САНУ
[4] Richard Corradini, Max Diesenberger, Helmut Reimitz, The Construction of Communities in the Early Middle Ages, Texts, Resources and Artefacts, Brill-Leiden-Boston 2003 Hans-Werner Goetz, Regna and Gentes, The Relationship between Late Antique and Early Medieval Peoples and Kingdoms in the Transformation of the Roman World, Brill-Leiden-Boston 2003 Walter Pohl, Helmut Reimitz, Visions of Community in the Post-Roman World: The West, Byzantium and the Islamic World, 300-1100, Ashgate Publishing 2012 Walter Pohl, Gerda Heydemann, Christian and Barbarian Identities in the Early Medieval West, Brepols 2013
[4] POHL WALTER, Introduction – Strategies of Identification: A Methodological Profile, Ethnicity and Religion
in Early Medieval Europe, Edited by Walter Pohl and Gerda Heydemann, 2013, Brepols Publishers n.v., Turnhout, Belgium; Академия наук СССР, Институт славяноведения и балканистики, Формирование раннефеодальных славянских народнестеи, Москва 1981 Академия наук СССР, Институт славяноведения и балканистики, Научный совет по комплексным проблемам славистики и балканистики, Развитие этнического самосознания славянских народов в эпоху раннего средневековья, Москва 1982 Академия наук СССР, Институт славяноведения и балканистики, Развитие этнического самосознания славянских народов в эпоху зрелого феодализма, Москва 1989
[5] КОМАТИНА ПРЕДРАГ, Византијска титула Константина Бодина, Зборник радова византолошког института, XLVIII, 2011
[6] Diplomatički zbornik Kraljevine Hrvatske, Dalmacije i Slavonije, I, prir. I. Kukuljević-Sakcinski, Zagreb 1875, 161
[7] СТЕФАН ПРВОВЕНЧАНИ, Живот Светог Симеона, https://www.rastko.rs/knjizevnost/liturgicka/stefan-sabrana/stefan-sabrana_03_c.html
[8] ДОМЕНТИЈАН, Живот Светог Саве и живот Светог Симеона, Просвета СКЗ Београд 1988, 354