Одломак из 3. поглавља књиге „Нетко бјеше Страхињићу бане. О једном савршеном јунаку“, Библиотека XX век, 2026.
Љуба која љуби Турчина
„Жена онакве славне лозе, која има онако славна јунака за мужа, не може за онако кратко време свог мужа прегорети, и другоме се приволети, па јошт коме? – Турчину.“ Ђорђе Малетић, 1865.
У претходном одељку, као први од три кључа за одгонетање загонетке о Страхињићу, навео сам да је Влах-Алијином отмицом Страхињи поништен јуначки статус, као и да му Југ-Богдан и Југовићи такође наносе увреду тиме што грубо одбијају да иду у потеру с њим и тиме испоштују обавезу заједничке освете злочинцу. Будући да, такорећи мимо света, тврдим како Страхиња жену на крају песме кажњава, и то враћањем у род односно распуштањем брака, у овом одељку пажљивије ћу размотрити како је у песми описан њен лик и насртај на Страхињу током двобоја, дакле покушај убиства мужа. Управо љубин лик, односно исправно разумевање њених поступака, представља други кључ за обијање кôда загонетке о Страхињићу.
Главни аргумент овог разматрања је да певачево мотивисање љубиних поступака долази из два, суштински противречна, извора. Наиме, с једне стране, користећи у тренутку двобоја пословичан израз „Женску страну ласно преварити“, певач њен поступак према мужу објашњава негативношћу и слабошћу женске природе, пошто су, јелте, жене уопште лаковерне и превртљиве. Међутим, како ћу показати у даљој анализи, овај афористички и стереотипни став заправо је у опреци с психолошком карактеризацијом њеног лика, која у ствари показује да је њен насртај на мужа последица срачунатог понашања, промишљене намере, те да она испољава истоветне особине као и њен отац. Другим речима, она овде није представљена као жена уопште, односно као „човечија душа или као женско тело“, како би рекао Геземан, већ као „жена онакве лозе“, како вели Малетић, незадовољан како ју је „певац“ представио – дакле као женски пандан и еквивалент њеног оца, као једна од Југовића. Отуда је, тврдим, речени стих излишан а критика ње као жене и тај стереотипни пејоративни став о женама, у овој песми само површан, јер се, заправо, њени поступци мотивишу породичним грехом, односно истом југовићевском породичном супстанцијом, дакле тиме што њеним венама тече иста кукавичка, нечасна и ситносопственичка крв као и венама њеног оца и браће.
Претходни закључци о неморалу Југовића омогућавају посматрање љубиног лика у другачијем контексту. Критичари су поодавно приметили да песме старца Милије некако штрче у јужнословенској епици „посебно [због] пркосних, одважних женских ликова у нескладу са нормама патријархалног морала и стандардима наше епске поезије“ (Џаџић 1996: 138), као и због загонетног и наоко противречног певачевог односа према женама (Деретић 1978: 63).
Ове особености женских ликова који просто одударају од наше епске традиције и пробијају границе епског жанра налазимо и у овој песми, а нарочито у првом сусрету с љубом, односно стиховима у којима певач уводи њен лик. Наиме, када се Бановић Страхиња, после лутања по Косову, најзад упути ка шатору Влах-Алије, радња се удваја – што је практично изолован случај у јужнословенској хришћанској епици, и среће се једино у бошњачким јуначким песама – а перспектива мења, и песник се неочекивано усредсређује на Страхињину љубу, коју овако описује:
Она држи силна Влах-Алију,
па чадору отворила врата,
она гледа у поље Косово,
те ти турску силу разгледује,
прегледује каки су чадори,
прегледује коње и јунаке.
Ради разумевања ових стихова корисно је подсетити на основно наратолошко разликовање између нарације и фокализације као два различита процеса који се у анализи често неоправдано спајају или, како тврди француски наратолог Жерар Женет, „бркају“. Женет стога оперативно одваја два питања – ко види? (односно, ко је особа чија тачка гледишта усмерава приповедну перспективу) и ко говори? (ко је приповедач, односно ко је одговоран за језичко изражавање) (в. Павловић 2007). У наведеним стиховима, дакле, говори – певач, али саопштавајући оно што „гледа“ – љуба, и то у некој врсти рудиментарног унутрашњег монолога. Дакако, ово није роман тока свести, па не треба очекивати странице и странице слободног асоцијативног низа мисли које се роје у глави Моли Блум као у Џојсовом Уликсу (који је, уосталом, и сам, како му и име каже, инспирисан древном епском причом из Одисеје). Ипак, не смемо превидети да, иако кроз законитости усменог епског жанра, који психолошке карактеристике даје превасходно на основу спољашњих, видљивих гестова, поступака и генерички исказаних емоција („проли сузе“, „оборио брке“ итд.), овде суштински љубу упознајемо кроз њене сопствене перцепције.
После бурне ноћи („Сву ноћ љуби Страхињову љубу“) Влах-Алија јој заспи у крилу, а она отвара врата и посматра нову ситуацију у којој се нашла „са неспокојством“, мисли Нада Милошевић-Ђорђевић (Ђорђевић 1990: 75). Али, она нити жали за Страхињом, нити на било који начин изражава незадовољство због ситуације у којој се налази. Понављам, морамо имати у виду епске конвенције, али се то хипотетичко неспокојство и туга лако могу представити епским изразима типа „горке сузе лије низ образе“, „проли сузе низ бијело лице“, „у образ је сјетно, невесело“, „оборила главу на грудима“ итд. Ево, рецимо, како у истој овој песми певач описује Страхињину реакцију на мајчино писмо:
Ја кад бане књигу проучио,
Мука му је и жао је било,
У образ је сјетно невесело,
Мрке брке ниско објесио,
Мрки брци пали на рамена,
У образ се љуто намрдио,
Готове му сузе ударити.
Ништа од тога не налазимо у овим стиховима – она не тугује, не плаче, не жали, не нада се, већ објективно процењује нови свет у ком се нашла, разгледа турску силу, прегледа коње и јунаке и „прегледује каки су чадори“ – у односу, наравно, на чадоре и коње и јунаке из њеног претходног живота.
Дакле, као што се Југ-Богдан брзо помирио са отмицом своје ћерке, и она сама са истом лакоћом прихвата новонастале околности. Према томе, љуба је женски еквивалент Југ-Богдана, представница истог прагматичног и калкулантског (не)морала, права ћерка свога оца. Она се, дакле, необично брзо помирила са судбином или, у Малетићевој терминологији, љуба „онакве лозе“ брзо је мужа „прегорела“, и то управо зато што је „онакве лозе“.
Стихови који следе даље развијају њен лик:
За јад јој се очи откинуше,
те погледну низ Голеч-планину,
виђе оком коња и јунака.
Како виђе и оком разгледа,
Турчина је дланом ошинула,
ошину га по десном образу,
ошину га, па му проговара:
„Господаре, силан Влах-Алија,
ну се дигни, главу не дигао!
Ну опасуј мукадем-појаса,
и припасуј свијетло оруже,
ето к нама Страхинића бана,
сад ће твоју главу укинути,
сад ће мене очи извадити.“
Љубина наизглед необична реакција када препозна свог мужа, дакле, припремљена је претходним стиховима који су скицирали њен лик. Пре свега, она свог отмичара ословљава са „господаре“, као да је он, а не Страхиња, њен законити супруг. Сем тога, ми из ових стихова видимо и природу њихове везе. Влах-Алија њој спава у крилу а она га, кад угледа Страхињу, ошине по образу, и говори „ну се дигни, главу не дигао“.
Све ово незамисливо је у оквирима патријархалног морала и понашања, и овај опис може се разумети једино као песникова осуда љубиног понашања из перспективе патријархалне етике. Јер, како је добро познато, брачни односи у патријархалној средини су крути и строги. Ево Цвијићевог описа: „Осим материнске љубави љубав према брату је једина коју жена динарске задруге сме исказати […] Нема интимног живота, никад се не говори о љубави“ (Цвијић 1987: 369). У свом опису Црне Горе из средине тридесетих година деветнаестог века, Караџић такође запажа како млади парови уопште не комуницирају међу собом пред другим људима, а и супружници уопште не називају једно друго по имену него са „он“ и „она“. (Караџић 1969: 95) Изузетну опстојност оваквих односа налазимо чак и у етно-антрополошким радовима с краја двадесетог века. Тако Вукмановић век и по после Караџића каже за Црмницу: „Супружници се не ословљавају по имену, него најчешће са ‘он’ и ‘она’“ (Вукмановић 1988: 212). Зорка Милић, Американка црногорског порекла, радила је осамдесетих година прошлог века интервјуе са старим Црногоркама. Њена саговорница Љубица, рођена отприлике у последњој четвртини деветнаестог века, овако описује свој брак: „Мио ми је био домаћин, био је добар чо’јек. Био ме само кад би заслужила. Људи су били тешки за жене – само ако је зовнуо, а нијеси чула, он по тебе. Удри, чим’ стигне – руком ил’ мачугом“ (Милић 1996: 97). Према томе, држим да је горенаведено довољна илустрација да је испољавање осећања између супружника сматрано за недопустиво, а камоли увредљиво се обратити мужу или дићи руку на њега, те да описујући овакву интеракцију између љубе и Влах-Алије певач слика нешто скаредно, декадентно и срамотно.
Без улажења детаљније у ову проблематику, овде ћу само илустровати како би, рецимо, изгледало очекивано, пожељно владање једне смерне, исправне, патријархалне љубе у овој ситуацији у једној епској песми. За пример, и то из два разлога, узимам песму О Медуну граду коју је Сима Милутиновић Сарајлија забележио од извесног Луке Шћепанова у племену Ровци, које је уз племе Морачани најближе Колашину, дакле директно у Милијином завичају. Прво, њу је Сарајлија записао свега 6-7 година након Вуковог сусрета са Милијом, те она, дакле, спада у песме које су по времену записа и локацији најближе Милији. Друго, песма је слична „Бановићу Страхињи“, и описује како подгорички Мехмед-паша отима љубу такође од једног Бановића, али овде Бановић Батрића из племена Васојевићи, те како Батрићев брат Ђуро одлази у потеру, савладава пашу и враћа снају кући. Један од изразитих паралелизама између ове песме и „Бановић Страхиње“ је и сцена када Ђуро, пратећи Турке, најзад долази до пашине куле, и у њој нађе пијане и поспале Турке, „И заспао силан Мехмед-паша / На криоцу Батрићевој љуби“. Ни овде сама љуба не спава, па кад угледа девера: „Оћаше се подигнути млада, / Каконо се вазда научила, / Све сретати милога ђевера“. На страну што ће тим гестом да пробуди и Турчина који јој спава у крилу, и остале поспале Турке који леже около са сабљама у рукама, она је научена да на саму појаву девера скочи на ноге лагане и стојећи га поздрави! Тако се, просто, влада једна смерна и покорна љуба, макар је то и главе коштало. Но, срећом, храбри Ђуро јој „махну руком и јаглуком“ да се не помера, те где он оком, она не-скоком (али само овог пута), па ти он уведе своју тридесеточлану дружину и срећно побије Турке док су још мамурни и поспани а брату врати љубу. Најзад, у контексту претходних разматрања вреди напоменути и да га по срећном повратку његов брат, а љубин муж, Бановић Батрић, поздравља речима: „Благо мене мој милосни брате! / Кад’ си наше осветио дворе, / Кад’ си твоју повратио снашу!“ Дакле, Батрић се радује повратку жене пре свега зато што је тиме освећена – дакле потврђена као јуначка – њихова кућа односно род, а само имплицитно што му је враћена жена „као човечија душа или као женско тело“, како каже Геземан. Тако, ето, о љубама у чијем крилу спава Турчин певају Милијини земљаци у доба када је Вук од њега записивао песме.
Страхињина љуба је сушта супротност Батрићевој, и својим понашањем потпуно излази из патријархата, што овде, заправо, значи из морала и поштења уопште. Исто тако, са становишта патријархалног морала, без обзира на околности, незамисливо је да љуба ошамари свог мужа или му каже „ну се дигни, главу не дигао“. У три стиха Милија три пута понавља да га је она „ошинула“ („Турчина је дланом ошинула / ошину га па му проговара / ошину га по десном образу“). Певач, дакле, вишеструко истиче овај поступак, који је за њега од суштинске важности. Ове чињенице, више него обраћање Алији са „господаре“ (што бисмо могли схватити и као епски клише, формулаички израз као и „верна љуба“ и „Страхињина љуба“, које срећемо у овој песми чак и када је потпуно јасно да она није више ни верна ни Страхињина) сведоче о присном, интимном односу који постоји између љубе и Влах-Алије. Њен поступак је, тако, вишеструко мотивисан. Она се привикла на нову средину, прихватила отмичара као „господара“ и зближила се с њим. Страхињину појаву, стога, она не доживљава као прилику за избављење (као што ни свој положај не доживљава као ропство), већ као опасност – „сад ће мене очи извадити“.
Извор: Библиотека XX век/Пешчаник
