Пише: Алекса Анђелић
Уобичајено је да се епска поезија посматра као засебно сведочанство културне вертикале једног народа, његовог сасвим јединственог и себи својственог изражаја. Овај осећај је разумљив, с обзиром да проистиче из урођеног и природног националног поноса који је органски везан са епиком. Тешко нам је да помислимо да се и други народи суочавају са истим оним духовним тежњама и превирањима којима се и наша епика бавила.
Међутим, упоредна анализа може помоћи тако што ће осветлити оне аспекте наше духовне конфигурације који површинском погледу могу промаћи, али који су кључни за изградњу слике о нашем сопственом идентитету. У рефлексији наших културних образаца код других народа, јасније израњају заједничка и дубоко укорењена стремљења. На тај начин, наша самосвест бива продубљена разоткривањем исконских категорија са којима су се најранији носиоци нашег идентитета односили према свету духа.
Компаративна анализа открива запањујућу подударност и унутрашњу сродност која се јавља у раним тестаментима мисли и духа европских народа. Од Хомера, преко грчке трагедије и српске народне епике, чини се да у размишљањима о идеалном, оном врхунском у домену вредности по чему вреди уредити сопствени живот, код њих влада потпуно сагласје. Свет мита и свет епике су по природи сродници, један бива подупрт другим, и оба свој садржај уобличавају уз помоћ другог.
Као што је епика прожета митским садржајем и његову грађу користи за своје потребе, тако и мит бива усредсређен и усмерен ка оном конкретном и уобличеном. Без мита нема епике, и обрнуто. Још су немачки романтичари исконски прајезик људског рода проналазили у примордијалној песми, поетском изражају кроз кога говори мит.
Према том значењу мит не представља пуку причу нити митологизован историјски догађај, већ ванвременску реалност чије конкретно испољавање истине код једног народа добија свој изражај у епској песми. Ову интерпретацију мита дели славни немачки филолог Вернер Јегер (Werner Jaeger). Према њему, мит је непресушна ризница вредносног садржаја која предочава оно што је вредно славе и хвале у свету, оно што је велико и узвишено. Он је неисцрпна залиха узора коју поседује нација, из које црпи своје идеале и норме по којима уређује сопствени живот.
Мит и епика
Када разумемо функцију мита и епа као представу о узвишеном и великом, биће нам лакше да измиримо подударности које се јављају у традицијама временски раздвојеним миленијумима. Јер, иако хронолошки, културно, и религијски удаљене, ове традиције ипак проналазе своје вредносно порекло у неисцрпној ризници мита, који како код српског народа под јармом османске окупације, тако и код античких Грка, обавља своју васпитну и градитељску улогу.
Једна од кључних подударности због своје свеприсутности и централне улоге открива темељну духовну тежњу народа европског порекла, која се јавља у њиховим најранијим културним споменицима. У питању је симболика трагичног избора. Под њом се подразумева етичка дилема пред коју је стављен јунак, који је приморан да направи вредносно-оријентациони избор.
Овај избор се јавља у дихотомијама славе или дугог живота, дужности или предаје, жртве или клонућа пред задатком. Где год је код европских народа епска свест проникла у форми усменог предања које је касније писмено забележено, јавља се трагични избор као примарни вредносни и дидактички елемент. Одлука јунака који је стављен пред овај избор представља основни етички чин у формирању идеалне слике узвишеног код одређене народне заједнице.
Српском народу је значај епа као света идеалних слика посве јасан. Косовски завет је вековима предстваљао катихизис свих вредносних усмерења и стремљења ка узвишеном и божанском нашег народа. „Заносна је снага ових стихова надимала прса многом потоњем прегаоцу“ рекао је Рајко Петров Ного у свом предговору за збир српских јуначких песама. У том смислу, Косовски завет и етика српских јуначких песама задржали су надисторијску важност и централну улогу у образовању нашег духовног језгра.
Као таква, наша епика и данас једним делом представља актуелизацију и постварење трагичног осећаја чије смо изразе пронашли у различитим европским традицијама. Конкретизација тог осећаја код нас се јавља у опредељењу кнеза Лазара за небеско, уместо за земаљско царство. Подсетимо се стихова песме Пропаст царства српскога, у којој свети Илија, прерушен у сокола, носи писмо цару Лазару од Богородице:
„Царе Лазо, честито колено, коме ћеш се приволети царству?/ Или волиш царству небескоме, или волиш царству земаљскоме?/ Ако волиш царству земаљскоме, седлај коње, притежи колане! / Витезови сабље припасујте, па у Турке јуриш учините: сва ће турска изгинути војска! / Ако л’ волиш царству небескоме,/ а ти сакрој на Косову цркву, / не води јој темељ од мермера,/ већ од чисте свиле и скерлета,/ па причести и нареди војску: / сва ће твоја изгинути војска,/ ти ћеш, кнеже, погинути.“
Лазарев одговор је познат. Оно што је мање очигледно, јесте видна подударност са трагичним избором на једном другом месту, у Софокловој Антигони.
У Антигони, истоимена јунакиња стављена је пред сличан избор ка непролазном, вечном, и божанском, или земаљском и световном. Након смртоносног боја између њене браће Етеокла и Полиника, представник световне власти, Креонт, не дозвољава да Полиник буде сахрањен по религиозном церемонијалу. Антигона не признаје, нити прихвата превласт пуке земаљске власти над вечним и божанским, те свесно бира да погази Креонтове наредбе и сахрани брата са частима које му доликују.
Њена сестра Исмена, иако дели љубав према брату, оклева из страха према могућој казни, на шта Антигона одговара: „Ал’ суди како хоћеш, ја ћу онога сахранит! / С таква дијела дика ми је мријет, јер драга до њег – до драгог ћу у гроб лећ, учинив свети гријех. / Та дуље се свиђат ја свијету морам оном негол’ овоме, јер ондје довијек ћу почиват.“ Тензија и оклевање, те коначан трагичан избор и у нашој епици изражен је сличним речима. Кнез Лазар одговара: „Мили Боже, што ћу и како ћу?/ Коме ћу се приволети царству: / да или ћу царству небескоме, / да или ћу царству земаљскоме?/ Ако ћу се приволети царству, / приволети царству земаљскоме, / земаљско је за малено царство, / а небеско је увек и довека.“
У Лазаревом и Антигонином избору се позиционира кратко и пролазно земаљско царство у поређењу са вечним и неповредивим небеским. Српски еп и грчка трагедија свакако немају директну линију која их повезује, а било би наивно помислити да је народни песник био инспирисан грчким митом приликом састављања ових мотива.
Даља подударања
Косовску битку и Софокла раздваја готово два миленијума, а садржај грчких трагедија био је у потпуности непознат српском средњем веку. Како је онда могуће да се појављује оваква сродност у духу и тематици? Да би дали адекватан одговор на ово питање, морамо наставити упоредно истраживање мотива трагичног избора у европској традицији, почевши од даљих подударања у српској епици и грчкој трагедији.
Један од најизврснијих изражаја трагичног осећаја у српској епици изложен је у песми Цар Лазар и царица Милица. У овој песми, царица Милица моли цара Лазара да поштеди макар једног од њених деветоро браће, односно да дозволи да један од њих не пође на Косово како би сачувао живот. Милица дирљивим и преклињујућим речима моли најдражег брата, Бошка Југовића, да не иде у бој и остане у Крушевцу:
„О мој брате, Бошко Југовићу, цар је тебе мене поклонио, / да не идеш на бој на Косово, / и тебе је благослов казао, / да даш барјак коме тебе драго, / да останеш са мном у Крушевцу, / да имадем брата од заклетве.“ Бошков одговор је међу најславнијим стиховима српске епике: „Иди сестро на бјелу кулу; / а ја ти се не бих повратио, / ни из руке крсташ барјак дао, / да ми царе поклони Крушевац:/ да ми рече дружина остала: / гле страшивца Бошка Југовића! / Он не смједе поћи у Косово, / за крст часни крвцу прољевати, / и за своју вјеру умрети.“
Милица одлази и код остале браће, али одговор остаје исти. Подразумева се да смрт коју су браћа сама себи предсказала бива и остварена. Ова сцена проналази свој одраз и у грчкој трагедији. У Есхиловој Седморици против Тебе, Етеокле свесно бира сигурну, од стране пророка Тиресије предсказану смрт у борби против сопственог брата, Полиника. На овом месту се јавља хор тебанских жена, који покушава да од трагичности предодређене судбине Етеокла одврати уверењима да ће на тај начин сачувати живот.
Ова инсинуација готово је увредљива за трагични осећај Грка из херојског доба попут Етеокла. Тебанке покушавају да обуздају Етеоклов гнев умирујућим речима: „Можда ће с временом се демон смирит, / пркос паст, а повјетарац ће благим дахом нам дахнут – сада ври још, кипи.“ Мислећи да ће повлачењем успети да одобровољи и умири судбину, хор Етеоклу говори како „и пола побједе штује бог.“
Одбијањем да срља у бој, можда ће Етеокле успети да одложи неизбежну судбину, а даљи ток живота можда изнедри решење и лек за тешко проклетство које се надвило над Едиповом кућом. Етеокле се не подаје таквим оптимистичним промислима, те сматра да се ток судбоносних дешавања једном покренутих мора довести до свог предодређеног краја: „Бојнику не смије се таква милит ријеч!“ Етеокле, као и Бошко Југовић, бира сигурну смрт.
Хомеров утицај
Када се говори о симболици трагичног избора и њеног утицаја на европски дух, немогуће је, а и непримерено, не споменути Хомерову Илијаду. У Хомеровој поезији јављају се прве кристализације и експресије тема које овде разматрамо у њиховој раној младости и пуноћи изражаја. Илијада је хроника једне сасвим људске, индивидуалне трагичне судбине.
Ахилејев хероизам и трагични избор зазидани су као камен темељац каснијег сазревања европског трагичног духа. Његова судбина је вековима представљала парадигму трагичног избора и херојске резигнације пред судбином. Вернер Јегер са правом наводи како изворна грчка епика креира слику појединачних бојева и аристија јунака тројанског рата. Велики део Илијаде је сав у овим индивидуалним бојевима, херојским врхунцима славе јунака попут Диомеда, Агамемнона, Хектора. На овај начин, индивидуални наратив омогућава изградњу целовитог погледа на свеобухватност и размеру Тројанског рата.
Али, изнад свих ових појединачних судбина издиже се једна као окосница радње, Ахилејева трагична судбина. У Ахилејевом свесном избору кратког живота испуњеног славом уместо дугог али празног, проналазимо архетип трагичног јунака. Већ и сам Есхил, најслављенији трагед златног доба Атине, за своју поезију говори како је она тек „мрвица са богате Хомерове софре“.
Очигледно је да је грчки човек сматрао да Хомерова поезија садржи све елементе духа које ће касније форме поетског и књижевног изражаја развијати. Јегер тврди да је „трагедија у потпуности следбеница епа, како због митске грађе, тако и по свом духу.“ По њему, еп је корен свеколиког грчког образовања.
Синановић: Киш и Амфилохије или о једној избледелој фотографији
Како смо видели, по Јегеровом одређењу еп је преносилац славе и идеална слика узвишених људских врлина, његов циљ је да представи „силан нагон највише арете толиких бесмртних јунака“. Овде се трагични избор у свом раном изражају јавља као опредељење ка бесмртној слави, готовост на ванвременска дела борбе и јунаштва са циљем стицања непропадљивог вечног имена.
Морамо приметити да се у нашој епици, како код кнеза Лазара тако и код Југовића, овај идеал јавља у другачијој актуелизацији. Уместо доброг имена и вечне славе, оно што се поставља као хоризонт и смисао жртве јесте стицање небеског царства, одбрана вере и отаџбине. Даље читање Хомеровог епа помоћи ће нам да подробније развијемо овај аргумент. Јер, трагични избор у својој каснијој појавности не јавља се код Ахејаца, већ код нападнутих Тројанаца. Тројанци се не боре за славу и част, већ за одбрану своје родне груде, домова, и слободе.
Ахејски јунаци представљају оно што је херојско по себи, испољавање пуноће снаге и херојске арете. Хекторова трагичност јавља се у другом контексту, јер он своје јунаштво ставља у службу отаџбине и породице. Већ у шестом певању Илијаде јавља се схватање херојске врлине чији циљ више није борба ради себе саме, већ жртва у име вредности које су сасвим људске и разумљиве.
Овај сплет мотива јавља се у сцени у којој Андромаха, Хекторова жена, покушава да га одврати од ступања у бој : „Сад си ми, Хекторе, све, и отац и госпођа мајка, / ти си ми и брат сада, а и мој млађани војно;/ него смилуј се на ме и остани овде на кули, / сина не остав’ сиротом, а ни удовицом љубу!“
Занимљиво је како у овом контексту, Андромахиних седморо браће бива погубљено од стране Ахилеја на исти дан, док у нашем епу то је девет Југовића, браће царице Милице. Такође, уместо Бошковог „иди сестро на бјелу кулу“, овде је Андромаха та која моли Хектора да се „смилује и остане на кули“, уместо да крене у битку.
Још једном, мотив, па чак и формулација остају слични. Нагласак се овде не ставља на личне односе, родбинске у случају Бошка и Милице, те брачне у Хомеровом епу, већ на земаљске стеге којих се јунак трагичним избором лишава, начинивши први корак ка херојској апотеози. Избор се, наравно, састоји у оријентацији ка небеском. Хекторов одговор такође задржава подударност са Бошковим: „О свем размислих, љубо, и све ми је то на памети, / ал’ ме је Тројаца стид и дугоскутих Тројанки њиних, / ако бежао будем из борбе к’о плашљивац какав. / То ми забрани срце, / јер навикох увек да честит будем и храбро се борим мед првим Тројцима свагда, / велику текући славу и оцу и самоме себи.“
Синановић: Киш и Амфилохије или о једној избледелој фотографији
Одбрана завичаја
Хекторова одлучност остаје постојана чак и у сукобу са натприродним силама у виду неповољних знамења. Када му Пулидамант скреће пажњу на лет птица којима предсказује сигуран пораз Тројанаца у јуришу на ахејске лађе, Хектор одговара: „Само једна је најбоља птица: завичај бранит’!“ Овде недостаје одсудни и религијски елемент Лазаревог одабира небеског царства, али оригинални мотив је задржан.
Свети Илија у нашој песми носи предсказање у виду Богородичине поруке, док је у Илијади Пулидамант тај који је преносилац. У оба случаја, предсказање служи као иницијатор трагичног избора и иманентизације тока судбине. Разлика је у Лазаревој афирмацији судбоносног и свесном покоравању силама судбине у стремљењу ка небеском царству, док је Хекторов избор у сагласју са типично грчким осећајем борбе против, и упркос судбини. Лазарев избор сличнији је Антигонином, него Хекторовом.
Код Хектора, међутим, на појединим местима се јављају мотиви који га повезују са Ахилејем и осталим ахејским борцима, у виду агонског испољавања арете и жудње за остављањем славног имена потоњим генерацијама. Суочен са Ахилејем у одсудном боју, уморан од бежања, Хектор самом себи говори: „Већ ми се худо скончање приближује, није далеко: / бежања нема, јер то већ одавно милије беше Диву и његовим стрељачу, / који су пређе моја заштита били, ал’ сада ме сустиже удес. / Ал’ без борбе зацело и без славе погинут’ нећу, велико свршићу дело, и унуци за то ће знат!“
Ове речи су врло лако могле припасти Ахилеју, или било коме од ахејских јунака. Хекторов одабир овде измирује чисто агонални порив ка херојској апотеози са световном дужношћу према држави и породици. Последња инстанца трагичног избора са којим се Хектор суочава уједно представља и коначно измирење ова два елемента. Хекаба, Хекторова мајка, у коначном, очајничком покушају да га одврати од сигурне смрти и Ахилејевог копља, подсећа га на негу и бригу коју му је као детету подарила, не би ли га ганула и спречила да се преда неумитној смрти:
„Млеко, Хекторе синко, не презри, но сажали мене, / ако те икада дојком одојих и плач ти утишах: тога се сети, мили мој сине, / и стојећ за бедемом градским душмана одбијај бесног, ал’ спреда се не бори са њиме!“ Хекторов осећај дужности и агоналног прегалништва му не дозвољава да Ахилу не изађе на мегдан. У његовом лику се јавља прва инстанца развоја трагичног избора какав ће се касније појавити у српској епској поезији.
Староиндијске паралеле
Српски класични филолог Александар Лома покушао је да пронађе извор ових подударности мотива и тематике српске епске поезије са поезијом осталих европских народа у домену компаративне митологије. Његово маестрално дело Пракосово значајно је и за наше истраживање, јер за Лазарев избор небеског царства проналази једну митолошку паралелу у староиндијском епу. Дакле, помичући се са европског тла на поприште индоевропеистике, можемо прозрети да саобразност тематике има дубље корене него што можемо закључити на основу компаративне анализе српског и грчког епа.
Лома у Пракосову открива јединство праиндоевропског епског језика, чије се епске формуле тврдоглаво одржавају упркос напретку векова. Епски језик, бивајући митски и религијски, мање је подложан свакодневним језичким променама и иновацијама, те његови мотиви, стихови, и конкретне епске формулације очувавају изворну форму и садржај. На тај начин бива нам јасније зашто се на појединим местима трагични ефекат испољава у готово истоветном изражају.
Ово запажање нас води до закључка да она места где је садржај и израз сличнији схватимо као централна за разумевање етике која подупире епску грађу. Лома је митолошки пандан Лазаревом избору пронашао у староиндијској Махабхарати, опсежном и богатом епу, који се на појединим местима назива индијском Илијадом. Поједини делови Махабхарате, с обзиром на њену опширност и дужину, несумњиво садрже утицаје различитих домородачких традиција индијског потконтинента. Али, узимајући у обзир понављање мотива и епских формула, лакше је пронаћи оне делове који происходе из истог извора са ког се напајају српска и грчка епска поезија.
Наиме, Лома наводи како у једној епизоди Махабхарате, тј. у Бхагавадгити, Кршна, који се јавља као аватар бога Вишнуа, бодри свог саборца Арђуну говорећи му да је „сваки исход битке за ратника повољан: ако буде убијен, свакако ће получити небо, тј. загробно блаженство на небесима, а ако преживи, уживаће земљу, тј. задобиће земаљску власт. Лома исправно примећује да није у питању избор између победе или пасивног прихватања смрти и пораза, већ активирање херојске резигнације и савладавања страха од смрти вером у небеско блаженство.
Овде смо већ на трагу етике којом је инспирисан и Лазарев избор. Етичко усмерење попут овог не дозвољава да праведна борба и исправно поступање имају негативан исход. Тако је у индоевропској епици од најранијих дана установљена тензија и сукоб два принципа који ће представљати темељни стуб европског трагичног осећаја.
Чини се да је у основи индоевропског етичког, естетичког, али и епског изражаја управо разумевање трагичне природе човека окренутог врлини. Од самих почетака у европској епској традицији се јавља порив ка непролазном, бесконачном, јасно одређеним врлинама и принципима изнад земаљске транзиторности. Најранији пример тог осећаја је Ахилејев избор.
У овом контексту се јавља трагика необуздане херојске природе чији неутаживи порив за признањем и врлином бива рушилачки усмерен са катастрофалним последицама за оне који су му најближи. Између осталог, сличан архетип се јавља и код Софокловог Ајанта. Унутрашњи рат за признањем, самосвесна херојска психологија појединих снажних природа попут Ахилеја и Ајанта води их у прерани, трагични крај.
Додуше, ово никако не значи да су стари Грци њихов пример видели као негативну поуку или разлог за обуздавање прекомерне частољубивости. Заводљиво је препустити се олаком закључку да су у Ахилеју и Ајанту Грци видели примере јуначке обести. Имајући у виду оно што смо приметили у староиндијском епу, трагична природа се у коначном чину избора издиже изнад пролазног без обзира или осврта на исход. Ахилејев избор је реликт херојског доба. Он је сила природе, коју неутажив агонални порив води ка испољавању и испуњавању своје есенције.
У Хекторовом лику се јавља еволуција овог трагичног осећаја која ће се касније јавити и у српској епској поезији. Овде су измирена стремљења ка непролазном и небеском. Велика је похвала српској епици да је у свом централном мотиву успела да изрази овај развијени, трагични идеал. Непролазна слава, одбрана отаџбине и породице, небески и религијски елемент измирени су у нашој епици.
У српском епском изражају појављује се исти онај трагични осећај који покреће европску душу од најранијих дана. Конкретна експресија овог осећаја оличена је у општеприсутности трагичног избора у европској епици и драмској поезији. Распострањеност и централни значај овог мотива нам не дозвољава да закључимо да је он додат зарад пуког драмског ефекта или расплета. Морамо га схватити као централну тежњу и стремљење етоса који инспирише дух свих споменика европског епског изражаја.
Извор: Нови Стандард
