Пише: наш стални дописник са Дивљег запада Милија Тодоровић (у улози Гарија Купера)
Рекох да ћу покушати, у најкраћем, да изложим историјски пут самоубилацког нагона у човјечанству што га исказује социјалистичка идеја, а коју тако јасно и убедљиво показује Игор Шафаревич у свом дјелу „Социјализам као појава свјетске историје“. Његова историјска ретроспектива почиње од антике и њених хилијастичких утопија. Међу њима, свакако најпознатија је она Платонова изложена у „Држави“ и „Законима“.
Шафаревич примећује како је програм „Државе“ истребљење „најљепших и најдубљих особина човјекове личности, и свођење друштва на ниво мравињака“. Платонова шема је изграђена на порицању егоизма али и на истовременој негацији људске личности.
Из овог социјалног платонизма развиле су се бројне јереси са социјалистичким (егалитарним и анти-хуманим) настројењем, унутар прве хришћанске цркве. То су тзв. николаити, затим гностици карпократи, а бројне „социјалистичке“ секте развиле су се и унутар манихејског покрета. Заједничко свима њима је било истицање потребе за : заједничким имањем, заједничким женама, па самим тим и – заједничком дјецом.
До читања у сљедећем броју