Пише: Редакција
Какве политичке импликације носи чињеница да се Милојко Спајић састаје са својим ујаком; премда би било примјереније рећи, одржава родбински однос са веома блиским чланом фамилије, у једном недавном медијском наступу сугерисао је предсједник државе Јаков Милатовић.
Из тога се не може скоро ништа дознати, изузев исказаних спекулација да је „ујак“ лидер иза паравана, те да је помагао свом сестрићу да се „снађе“ у Подгорици, коју, тврди се, Спајић није добро познавао, а могућно да је „са Демократама договарао новог директора полиције“.
Да ли тако штуро предочен „родбинско-политички однос“ ујака и сестрића може послужити као тема за озбиљан разговор, па још из позиције предсједника државе!?
Питање не само да је реторичко, већ звучи смијешно. Међутим, то што Милатовић гради кампању за свој политички покрет, тако што сумњичи за, ипак, непознато „нешто“ свог дојучерашњег првог политичког саборца (некада би то имало значај денунцирања) открива само још једну црту Милатовићевог политичког карактера. Но, та црта није бора искусног и зрелог политичара, већ црта о коју се саплиће сам Милатовић, који дјелује помало комично, као што би, рецимо, отужно дјеловао младић који друштву открива мане своје бивше дјевојке.
Ако већ препознаје Спајића као свог главног политичког конкурента, могао је Милатовић да поступи џентлменски, таман андрићевски. Наиме, једном приликом је Иво Андрић слушао неког свог колегу писца како критикује неко сопствено дјело. Чувши то, Андрић је препоручио како то не треба чинити, јер ће се увијек наћи неко други да то боље уради. Могао је, дакле, и наш предсједник слично поступити, оставити да Спајића и ујака неко други, и много боље сумњичи.
