Пише: Мирко Крстовић
Као човек који је сав свој радни век провео у војном правосуђу, који се и данас са позиције адвоката бави правом и правдом, пишем ову колумну не да бих отварао затворена правна питања, нити да бих оспоравао донету пресуду коју и генерал Милосав Симовић као мој клијент и ја као његов бранилац, поштујемо и ни на који начин је не доводимо у питање, већ да подсетим да свака пресуда као и свака одговорност имају и своју позадину али и своје околности у којима су настале.
Када дело није произвело штетне последице а намера извршиоца није била усмерена против народа, војске и државе већ ка њиховој заштити, онда је дужност адвоката да на то укаже. Понављам, одлуку суда поштујемо – на њу смо закључењем споразума о признању кривичног дела пристали свесно, разумно и одговорно.
Пристали и поред личних неслагања са одређеним наводима и констатацијама у истом (попут навода „наредио појединим припадницима Команде КоВ да пребаце поруке са степеном тајности из његовог службеног телефона на приватни хард-диск“, при чему је у ствари тражио да пребаце његове личне поруке). Пристали пре свега да бисмо сачували углед војске и државе, институција које морају остати изнад сваког појединца.
Али, поштовање пресуде не значи и одрицање од истине. У том смислу, наведени споразум о признању кривичног дела није закључен на предлог или иницијативу одбране, већ на предлог поступајућег тужиоца. Ово истичем истине ради. Комплетна документација о којој је било речи и која се таксативно набраја у пресуди, без обзира на формални степен тајности на неким од докумената, није садржала информације које би, у датом тренутку, могле угрозити безбедност државе, њених грађана или систем одбране.
Напротив, углавном се радило о документима старим и по неколико година. Тако документ за који се војска изјаснила да представља „државну тајну“ у ствари је био папир без икаквог заводног броја, степена тајности, печата и потписа и при том са подацима који датирају још из 2018-2019. године.
Небојша Озимић: Генерал- потпуковник Милосав Симовић – прогон
Речено важи и за поруке из мобилног телефона које се помињу у пресуди. Највећи број тих порука имао је лични карактер. Приватна преписка без икаквог безбедносног ризика.
Тачно је да је незнатан број тих порука имао и службени карактер, али су и оне потицале из ранијег периода. У време суђења апсолутно нису имале никакву употребну вредност – ни оперативну, ни стратешку, ни безбедносну.
Ништа од побројаних докумената и одштампаних порука ни на који начин није злоупотребљено нити је то могло бити учињено, с обзиром да се у истима нису налазили подаци који би у том тренутку имали или могли имати значај за систем одбране. У праву, а посебно у кривичном праву, наступила штета мора бити конкретна, стварна и доказива.
Овде такве штете напросто није било, ни по војску, ни по државу, ни по народ, као највредније облике заштитних објеката једног цивилизованог друштва. Прихватање понуђеног споразума није био чин слабости, већ чин одговорности. Некада је највећа жртва управо она тиха – када се лична правда подреди вишем државном интересу.
Зато је важно јасно и недвосмислено рећи – недопустиво је у било ком контексту говорити о одавању војне тајне. Уосталом, тим појмом не баратају ни суд ни тужилаштво. И то не без разлога – већ зато што до тога није ни дошло.
Требали би се те чињенице држати и медији. Реч “ издаја “ је тешка реч. Она носи моралну осуду која превазилази правни оквир. У јавном простору она лако постоје етикета, а етикете су некада опасније и од самих пресуда. Пресуда има своје границе – она је и омеђена и одређена законом,чињеницама и доказима. Етикета нема границе, она се лепи за име и остаје дуго након што се списи затворе.
Мој клијент, као учесник у четири оружана сукоба, са 36 гелера у свом телу, је човек који је читав свој професионални век провео служећи држави. Патриотизам је доказивао делима. Управо зато смо и донели одлуку да понуђени споразум и донету пресуду прихватимо без даље јавне полемике која би могла нанети штету институцијама. Нисмо желели нити желимо спектакл. Нисмо желели да судница постане политичка позорница. Нисмо желели да војска и држава буду увучене у расправу која би превазишла правни оквир.
Била је то превасходно одлука одговорног човека који етикетирање и ширење лажи о њему свакако не заслужује. У демократском друштву снага државе мери се способношћу да поднесе истину, а истина је да у овом случају није постојао конкретни безбедоносни ризик, нити реална штета или опасност по систем. Зато данас када је поступак окончан, дугујемо јавности смирено и јасно објашњење. Не да бисмо умањили значај судске одлуке, већ да бисмо спречили да се она тумачи изван својих стварних граница.
Право мора остати прецизно. Речи морају остати тачне. Држава (отаџбина) је изнад сваког појединца, то је принцип који мој клијент никада није доводио у питање. Али управо зато држава мора бити заштићена и од неоснованих квалификација које поткопавају поверење у људе који су јој служили. Критика је легитимна. Одговорност је прихваћена.
Али изношење неистина и непримерено етикетирање су неприхватљиви и недопустиви. На крају, остаје оно најважније, мир и стабилност институција. Ако је цена тога била да лична правда буде тиша од јавне перцепције, ту цену смо прихватили. Свесно. Одговорно. У интересу војске и државе. Али истина остаје. А она је у овом случају једноставна – није било одавања војне тајне, нити је дошло до стварне штете по систем коме је мој клијент посветио свој живот.
Извор: Данас
