Политика се може посматрати и као театар. Напади могу бити глума, не само гледано кроз резултате (какве су последице по нападнутог), већ и кроз намеру нападача (шта он тиме жели да постигне). Дритан Абазовић водио је рат против владе Здравка Кривокапића, рат за преузимање утицаја трајао је цело време, а сукоби су испливавали на површину у кризним моментима (као за време устоличења митрополита).
Веровали или не, Дритан Абазовић је срушио владу у којој је био веома утицајан потпредседник, човек који је држао читав безбедносни сектор. Он је то учинио уз помоћ ДФ-а и ДПС-а, да би касније са тим истим ДПС-ом (ДФ остаје неутралан по дубини) формирао нову владу у којој је већ премијер. Не заборавимо да све време Дритан Абазовић располаже са бројем посланика колико има прстију на једној шаци, али то је исто политика (трговина, продаја, ценкање).
Међутим, Дритан Абазовић губи контролу над том владом и поверење Скупштине. Остаје технички премијер, али наставља да се понаша као прави, смењује високе државне функционере, а сада жели и да смени и министре (Рашка Коњевића и Ранка Кривокапића), са којима је колико јуче и правио ту владу. Као да Дритан поседује неки тајни еликсир моћи који га од техничког премијера претвара у стварног, можда тај еликсир има само плацебо ефекат, али на Дритана свеједно делује.
Наравно, можемо се противити политици СДП-а, али ако јој се противимо онда са њима не формирамо владу и не поставимо их на веома битне позиције у држави (спољни послови, одбрана), зар не?
Заправо се овде ради о лојалности и етичности. Уколико је политика заиста доживљена као театар, онда Дритан Абазовић игра улогу трикстера, човека коме се не може веровати и који свакој страни прича оно што жели да чује и обећава оно што не може испунити. Отуда је најстрашнија помисао да ће и након следећих избора наш омиљени трикстер остати актуелан, те подривати нове владе.
Александар Ђокић
