Piše: Branko Čečen
Ova će se bitka, bitka za američke medije oko spajanja dve mega-kompanije, fizički odvijati na sudovima, berzama i po ugaonim kancelarijama viših spratova poslovnih solitera. Pravi stratezi, međutim, domunđavaće se u političkim prostorima – Kapitol Hilu, Beloj kući i golf terenima.
Ako bi u nečemu mogli da držimo lekcije prosečnim stanovnicima SAD, to bi možda moglo biti prepoznavanje opasnosti od klizanja sopstvenog društva u autoritarizam. Među stotinama ovakvih događaja pod administracijom Donalda Trampa, najistaknutiji u poslednje vreme je merdžer (objedinjavanje) dve kompanije koje zajedno, sa već postojećim uticajem na javnost, postaju ogroman medijski balast koji menja medijsku ravnotežu u pravcu konzervativizma i Donalda Trampa. Način na koji se odvija pokušaj spajanja dve mega-kompanije, u poslovnom slengu se naziva i „nasilno preuzimanje“ (hostile takeover).
Paramount Skydance( PS), vlasnik svega što na sebi nosi skraćenicu CBS, pa i jednog od najvažnijih tradicionalnih informativnih TV kanala u Sjedinjenim Državama, pristao je na odlaganje potpisivanja ugovora o merdžeru sa Warner Bros Discavery-jem (WBD) od 28 dana.
Branko Čečen: Čitaoci ne veruju veštačkoj inteligenciji, izdavači primorani da je koriste
Odlaganje je pred sudom zatražilo 12 američkih država predvođenih Kalifornijom, najpre zbog vlasništva VBD-a nad CNN-om, najuticajnijom kablovskom informativnom televizijom kritičnom prema Donaldu Trampu. Zajedno sa vlasništvom nad pomenutim CBS-om, porodica Elison, koja stoji iza PS, je preko mega-kompanije Oracle pod njihovom kontrolom i ključni partner kineske kompanije ByteDance, vlasnice Tik-toka (Oracle obezbeđuje klaud hosting, bezbednost podataka i reviziju, pored ostalog).
Uz CNN, ali i čitavu HBO mrežu (sa dobrim političkim dokumentarcima) koju nameravaju da kupe zajedno sa VBD, jasno je da projektovani medijski uticaj Lerija Elisona i njegovog sina Dejvida na birače u SAD postaje sumnjivo skoncentrisan na jednom mestu za društvo koje želi da ostane demokratsko.
Odlaganje potpisivanja ugovora treba da pruži sudu vremena za odluku o zahtevu za privremenu zabranu merdžera i koštaće Paramaunt Skajdens oko 7 miliona dolara dnevno u penalima koje je kompanija obećala deoničarima Warner Brosa ako cela stvar ne bude ugovorena i potpisana do 30. septembra.
Rojters je izračunao da je za ovakve odluke sudijama u poslednje vreme u proseku bilo potrebno oko osam meseci. No, nije da se ne isplati, kako ćemo videti kada malo „zaoremo“ po pozadini odnosa Donalda Trampa i Lerija Elisona, a ni porodica Elison nije baš bez novca.
Porodica Elison
Vlasnici PS su Dejvid (CEO Paramaunta) i Leri Elison (koosnivač mega-kompanije Oracle), koji kontrolišu 70% akcija. Paramaunt Skajdens je nastao prethodnim objedinjavanjem Paramaunt Global, National Amusementi Skajdens Media, postavši veliki igrač na medijskom polju.
Oracle je jedna od najvećih svetskih kompanija za softver i hardver i redovno se navodi kao jedna od vodećih u svetu po tržišnoj kapitalizaciji (jednostavan, ali dobar način merenja vrednosti kompanije – koliko tržište misli da je kompanija vredna).
Kako ga ne bi pomešali sa standardnom tek-braćom, treba reći da je Leri postao glavni u Oracle-u još 1977. godine, prepoznavši da će sa razvojem kompjutera podaci, odnosno informacije biti najvažnija valuta budućnosti. Njegovo bogatstvo je procenjeno na preko 200 milijardi dolara, a Forbs ga je 2006. proglasio za najbogatijeg stanovnika Kalifornije, u kojoj je konkurencija dosta oštra na tom polju.
Čak je stigao da bude i član upravnog odbora Epla (1997–2002) i to kao jedan od retkih ljudi u koje je Stiv Džobs imao poverenja, sve dok nisu počeli da zastupaju potpuno različite koncepte i pravce razvoja kompanije.
Čime se bavi Oracle? Mnogim stvarima, ali je centralna prikupljanje i organizacija podataka sa interneta. Firma prodaje neverovatne količine podataka svima kojima su potrebne da se u njima lakše snađu – vojsci, zdravstvu, komercijalnim biznisima. Ne treba biti ekspert u mnogo čemu pa shvatiti da je pojava veštačke inteligencije, gladne podataka, učinila Oracle još većom i bogatijom – cene akcija su više nego udvostručene od AI buma naovamo.
„NEKOLIKO ZGODNIH DILOVA SA DRŽAVOM POSLE IZBORA TRAMPA”
Kako, međutim, znamo da su Leri Elison i Donald Tramp bliski? Za početak, Leri je pred izbore 2024. tiho donirao 45 miliona dolara političkoj organizaciji koja podržava sadašnjeg predsednika Sjedinjenih Država i nastavio da finansira slične organizacije sve do danas. Pored toga, Oracle je nakon izbora dobio nekoliko zgodnih dilova od države, uključujući i dozvolu za merdžer o kojem je ovaj tekst.
Kompaniju Oracle je sam Tramp odabrao da bude noseća u projektu „Stargejt“, koji podrazumeva masivnu izgradnju infrastrukture za upotrebu veštačke inteligencije u SAD. Sam Tramp, odnosno njegove firme, trgovale su akcijama Oracle-a u milionskim iznosima (formalno, te su firme pod upravom nezavisnih stručnjaka i njegove dece, ne samog Trampa).
Ideološki, Leri i Donald su bliski, ali su to i privatno – Leri se preselio na 20 minuta od Mar A Laga, na primer. Leri je čest gost Bele kuće. Sam Donald Tramp je tužio Paramaunt, na čijem je čelu Lerijev sin Dejvid, i dobio kao deo sporazuma od kompanije lepih 16 miliona dolara, bez velike muke ili troškova suđenja.
Da li će Leri zaista i upotrebiti svoje vlasništvo za intervencije na uređivačkim politikama ovih medija? Pa, ako je sudeći po svemu što se dogodilo na CBS-u nakon promene vlasništva, svakako da hoće.
Leri Elison je na najvažniju poziciju u produkciji informativnog programa na CBS-u postavio Beri Vajs, ženu sa skromnim novinarskim iskustvom za takvu poziciju, ali zato politički otvoreno opredeljenu za konzervativce.
Prva očigledna žrtva bio je Stiven Kolber, čija je politička kasnonoćna satira ostavljena da se događa do isteka ugovora i onda prosto ukinuta uprkos velikoj popularnosti.
Uskoro je i Skot Peli, časni novinar legendarne emisije „60 minuta“ pred krajem karijere, dao otkaz, osuvši drvlje i kamenje na političke intervencije u programu rekavši pred čitavom redakcijom da Elisonovo rukovodstvo „ubija“ njihovu daleko najvažniju informativnu emisiju i istinsku ikonu američkog novinarstva.
Dakle – da, Leri će upotrebiti svoje vlasništvo za neprimeren uticaj na uređivačku politiku. Iako se kao jedan od uslova za dobijanje dozvole za merdžer pominje i potpuna uređivačka nezavisnost CNN-a u slučaju preuzimanja, jasno je (i iz izjava učesnika procesa i dokumenata) da će CNN najverovatnije biti spojen sa informativom CBS-a, što je uobičajen proces u ovakvim „spajanjima“ kompanija sa sličnim finalnim proizvodima.
CNN i HBO pod autobusom
Ako neminovnost uticaja potencijalnih novih vlasnika na uređivačku politiku još uvek nije sasvim jasna, možemo da se osvrnemo i na izveštavanje Gardijana od pre osam meseci, kada je merdžer još bio bez dozvole američke Savezne komisije za komunikacije, kada su izvori iz Bele kuće opisali razgovor Lerija Elisona sa zvaničnicima administracije o promenama uređivačke politike CNN-a i čak otpuštanju par novinarki koje posebno nerviraju Donalda Trampa.
Izjava Seta Sterna, glavnog zagovarača u američkoj neprofitnoj Fondaciji za slobodu medija, možda i zato što nije u ugovornom odnosu sa bilo kim u ovo priči, mnogo je eksplicitnija:
„(Dejvid) Elison će bez razmišljanja baciti prvi amandman (sloboda govora), CNN-ove reportere i filmove HBO-a pod autobus ako stanu na put širenju njegove korporativne imperije i punjenju njegovih džepova“. Podsetio je i da je „cenzura loša za biznis“ i da bi deoničari VBD-a trebalo da prepoznaju da „prodavati kompanije koje zavise od prvog amandmana cenzorskoj marioneti Bele kuće nije samo moralno pogrešno, već i štetno po njihov interes“.
Još je eksplicitnije pismo koje su glumci Benedikt Kamberbeč, Alan Kaming i Benedikt Vong objavili u Gardijanu, ohrabreni pismom koje je Liza Nendi, ministarka digitalnih tehnologija, kulture, medija i sporta poslala čelnicima PS i VBD. Pored ostalog (vidi okvir), naveli su da je svaki prethodni merdžer koštao industriju hiljada poslova, filmova i TV proizvoda, kao i da dokumentarci koji se ne sviđaju sve malobrojnijim vlasnicima distribucije ne uspevaju više da dođu do publike ni kada dobiju Oskara.
Britanska filmska i TV produkcija je snažno vezana za Holivud i SAD, odakle crpi velika sredstva koja godišnje doprinose budžetu Velike Britanije sa oko 12 milijardi funti. Prethodna „ukrupnjavanja kapitala“ na tom polju ostavila su duboke ožiljke i umetnici koriste svoju slavu da skrenu pažnju britanske javnosti na merdžer koji još nije postao važna vest u Britaniji.
Čemu se onda mogu nadati ljudi na CNN-u, nije teško zamisliti, pošto je ova kablovska informativna televizija praktično na suprotnom političkom kraju medijskog spektra u SAD u odnosu na Trampa, njegove MAGA republikance i notorno propagandni Foks Njuz.
Elizabet Voren, umereno progresivna senatorka, nazvala je ovaj merdžer „groznim vestima za sve Amerikance koji ne žele da milioneri bliski Trampu kontrolišu šta (Amerikanci) gledaju i koliko to plaćaju“, dodavši da objedinjavanje „smrdi na korupciju i zloupotrebu moći“.
Demokratske institucije, iako spore, nisu ćutale na ovako očigledno sumnjivu koncentraciju medijske moći u rukama čoveka koji tako otvoreno zastupa interese najvišeg javnog funkcionera u državi, ali nisu mnogo ni mogle da učine. Džejmi Raskin i Frenk Paloun, članovi Kongresa iz Demokratske stranke, pritisli su Dejvida Elisona (Lerijevog sina, koji je CEO Paramounta) da se izjasni o tome da li je istina da je nudio Beloj kući izmene u programskoj orijentaciji CNN-a u slučaju merdžera, u zamenu za zeleno svetlo za objedinjavanje.
Zatražili su i objašnjenje o tome zašto je Paramaunt tražio i dozvolu da se u ovom poslu pomogne značajnim sredstvima iz inostranstva. U Paramountu su već od ranije prisutni državni investicioni fondovi Saudijske Arabije, Ujedinjenih Arapskih Emirata i Katara, mada ne u velikim procentima. Elison se jednostavno nije oglasio na zahteve kongresmena, baš kao što ni Paramaunt nije dao Kongresu tražena dokumenta iz prepiske kompanije sa Komisijom za komunikacije.
Bitka za američke medije
Konzervativni političari uspešno su uverili svoje birače u pristrasnost i „levu“ orijentaciju tradicionalnih brodkastera (CBS, NBC, ABC), otvorivši široko polje za politički pristrasno novinarstvo sa kablovskih televizija (Foks Njuz, MSNBC, CNN…).
Problem je u tome što istraživanja kao što je „Raspakivanje medijske pristrasnosti u rastućoj podeli između kablovskih i tradicionalnih emitera vesti“ pokazuju da su tradicionalni emiteri zapravo vrlo neutralni i da se još uvek drže profesionalnih principa i standarda, a da kablovski emiteri krše sva ta pravila.
Drugim rečima, konzervativcima na čelu sa Trampom, uprkos povremenim primerima neprofesionalnosti na neutralnim emiterima vesti (što se događa svakom mediju ponekad), ne sviđa se profesionalno izveštavanje o njima, kao ni bilo kome ko zaobilaženje zakona za sopstvene interese vidi kao normalno. Sve veći broj presuda američkih sudova protiv Trampovih ukaza, odluka i postupaka dopušta ovakvu karakterizaciju njegove administracije.
Američko društvo je, međutim, u međuvremenu teško polarizovano i, iako dobrodošle, ovakve upozoravajuće analize (kojih je bilo i u vreme početaka polarizacije), nisu uspele da prodru do svesti građana ili akcija političara.
Ova će se bitka, bitka za američke medije, fizički odvijati na sudovima, berzama i po ugaonim kancelarijama viših spratova poslovnih solitera. Pravi stratezi, međutim, domunđavaće se u političkim prostorima – Kapitol Hilu, Beloj kući i golf terenima.
To nije ništa novo, ali je uspeh u borbi za zauzdavanje političke zloupotrebe informisanja direktno proporcionalan stanju demokratije u bilo kom društvu. A to stanje na Indeksu demokratije lista Ekonomist stavilo je Sjedinjene Države, nekada uporište zapadne demokratije, na 34. mesto u svetu i to u kategoriji „demokratije sa manama“, umesto „potpune demokratije“.
Tako su naši ljudi kojima su demokratija i ljudska prava na srcu doživeli da silne lekcije iz civilizovane politike koje su nam (uglavnom s pravom) držali, između ostalih, i američki zvaničnici, novinari i aktivisti, sada koristimo da sa zebnjom pratimo događaje sa druge strane Atlantika. Svako takvo posrnuće u Vašingtonu obično izazove značajne posledice u životima ljudi u zemljama koje se za pristojno uređenje još uvek bore.
Sada bi mogli da im kažemo, kao što su oni nama (ponovo s pravom):
„Pokažite mi stanje vaših medija i ja ću vam reći stanje vaše demokratije.“
„BRITANSKI GLUMCI PROTIV MERDŽERA”
Trojica glumaca, Benedikt Kamberbeč, Alan Kaming i Benedikt Vong, koji rade i u Britaniji i u Holivudu, oglasili su se povodom merdžera Paramaunt Skajdens i Worner Bros Discovery u pismu objavljenom u britanskom Gardijanu. U pismu se, između ostalog, kaže:
„Ujedinjeno Kraljevstvo je ugroženo merdžerom koji bi naneo štetu našim radnicima, kulturi i javnosti – ali možemo da ga zaustavimo. Ohrabreni smo Lisom Nendi, ministarskom za digitalne tehnologije, kulturu, medije i sport, koja je nedavno poslala pisma kompanijama Paramaunt Skajdens i Warner Bros Discovery, kao i izjavu parlamentu (britanskom), sugerišući da je „sklona da interveniše“ u Paramountovom preuzimanju Varner Brosa vrednom 110 milijardi američkih dolara“.
Objašnjavajući zašto UK treba da se uključi u pravnu borbu protiv ovog poslovnog dila, Kamberbeč, Kaming i Vong nastavljaju:
„Evo zašto. Proveli smo živote radeći u ovoj industriji. Znamo kako izgleda iznutra: audio studiji u Livsdenu, ekipe koje se sele iz produkcije u produkciju, montažeri, snimatelji i dizajneri kostima čija imena promiču u odjavnim špicama filmova. To su naši dragoceni prijatelji i kolege koji stvaraju slike koje svi volimo, proizvode vesti koje obrazuju javnost i snimaju sportske događaje u kojima uživamo zajedno. Britanski film i televizija nisu samo slike na vašim ekranima; to su životi i opstanak hiljada radnika i porodica čiji rad podržava ekonomiju. Industrija izdržava više od 180.000 poslova, troši 6,8 milijardi funti na proizvodnju samo u prošloj godini i dodaje ugrubo 12 milijardi funti godišnje našoj ekonomiji. To je jedna od stvari koje UK još uvek radi bolje od gotovo bilo koga i kulturno je nasleđe koje moramo da zaštitimo.
Gledali smo sa sve većim uznemirenjem šta konsolidacija čini širini i dubini našeg rada: nabavka filmova za vodeći festival nezavisnog filma Sandens pala je za polovinu između 2019. i 2025. Nagrađivani dokumentarci, koji su osvajali Oskare i bili u najužim izborima festivalskih žirija – imali su probleme da uđu u komercijalnu distribuciju zato što su se ticali tema koje su preostaloj šaci kupaca nezgodne. Svaki merdžer ove vrste sužava levak kroz koji priče dolaze do publike.
Zbog toga je merdžer Paramaunt-VBD tako opasan. Zato je intervencija Nendi (Lisa Nendi, državna sekretarka za digitalne tehnologije, kulturu, medije i sport) i njenog ministarstva toliko bitna.
Videli smo ovo i ranije. Kada se Diskaveri spojio sa Varner media 2022, uklonio je završene filmove i ukinuo hiljade poslova; kada se Skajdens spojio sa Paramauntom prošle godine, otpustio je oko 2.000 ljudi. Sada isti rukovodioci obećavaju isto to, a britanske filmske i TV ekipe, producenti, umetnici i publika će platiti kada račun dođe na naplatu.
Veliko pero jugoslovenske žurnalistike: Stogodišnjica rođenja Juga Grizelja
Ali poslovi su uglavnom stvar Agencije za konkurenciju i tržište (…). Posao Ministarstva kulture, medija i sporta ide dalje: treba da odredi da li je merdžer u javnom interesu. Sasvim sigurno, on to nije. U izjavi poslanicima parlamenta, Nendi citira potrebu za dovoljnim pluralizmom stavova u medijima i dovoljan pluralizam individua koje kontrolišu medijske organizacije. Takođe je naglasila potencijalni uticaj na striming platforme, homogenizaciju sadržaja i televizije za decu. Upravo „Enterprise Act“ (britanski zakon koji uređuje konkurenciju, tržišna istraživanja, spajanja kompanija, zaštitu potrošača i nesolventnost) štiti nešto do čega bi trebalo svima da nam bude stalo: ko odlučuje šta ćemo gledati i šta ćemo znati“, pišu glumci.
„Jedan vlasnik koji kontroliše veliki deo vesti i istine, ugrožava javnost na način na koji nijedna obična konsolidacija to ne može. Kada odvojeni vlasnici vode odvojene redakcije, priča za koju je jedna redakcija odlučila da nije zgodna, još uvek može da stigne do publike putem druge. Ako složimo ove redakcije u jednu kompaniju, komercijalna nervoza jednog upravnog odbora – ili njeni politički dugovi – odrediće šta milioni ljudi gledaju i šta nikada neće saznati ni da postoji.
A znamo nešto o vlasničkim namerama ovog konkretnog kupca. Direktor Paramounta je, po izveštajima medija, rekao Donaldu Trampu da bi napravio „krupne promene“ na CNN-u ako bi merdžer bio odobren. Kada kupac međunarodnog informativnog TV kanala sa najvećim poverenjem obećava uređivačke promene političaru, britanska ministarka je ovlašćena – i, zaista, obavezna – da postavi pitanja pre nego što se mastilo (potpisa na ugovoru) osuši.“
„Glumcima se često kaže da se ne mešaju u pravne rasprave. Razumemo taj instinkt. Mi smo, međutim, proveli svoje živote na dovoljno filmskih setova u Ujedinjenom Kraljevstvu, radili uz dovoljno ekipa i videli dovoljno briljantnog rada britanske borbe za kupca da znamo da ovo nije nečija tuđa rasprava. Naša je. Nendi je otvorila vrata za intervenciju. Ona mora da prođe kroz njih, za dobro svih koji čine britanski film i televiziju – i svakoga ko ih gleda. Ako to ne uradi, ostaćemo bez mogućnosti da zaštitimo našu industriju i kulturu od ove konsolidacije. Ne smemo da guramo javni interes u stranu: moramo da ustanemo i blokiramo ovaj merdžer.“
Izvor: Cenzolovka
