Piše: Dragan Milić
„I koliko samo praznih priča da bi se opravdalo neopravdivo, objasnilo neobjašnjivo i izmirilo nepomirljivo! Sve dok na kraju, kao najviši argument, nisu potvrdili da činjenica stvara pravo.“
Za mene je ta Fidelova sentenca univerzalna kritika svake montirane optužnice koja se ne zasniva na dokazima već na fingiranim pretpostavkama, na činjenici da sila stvara pravo, a kao mlad advokat, citirao sam je u velikom broju završnih reči i žalbi, uvek podvlačeći da je autor iste, doktor prava i advokat, Fidel Kastro.
Kada je davao iskaz pred sudskim većem u Santjagu de Kubi, 16. oktobra 1953, zbog oružanog napada na kasarnu Monkada od 26. jula iste godine, Kastro je bio tek jedan od kubanskih mladića koji je verovao u snagu svojih ideala i cilj koji su želeli da postignu.
Svoju odbranu, u zgradi gradske bolnice umesto u sudu, koja u stvari i nije bila odbrana sopstvene ličnosti, već revolucije i vizije nove Kube, do te mere je briljantno izrekao da ona s pravom spada u red najvećih govorničkih uzleta novijeg vremena.
Dok je govorio, verovao je da će njegove reči naći pukotine u zidovima i završiti pred milionima građana Kube, ali nije mogao ni da zamisli koliki će uticaj njegove reči imati. Tako će Kastrova odbrana iz ovog sudskog postupka pretočena u knjigu „La historia me absolverá” – Istorija će me osloboditi”, uticati i da jedan petnaestogodišnjak u jugoistočnoj Evropi, više od četiri decenije nakon toga, čvrsto odluči kojim pozivom će se baviti u životu.
Prethodni tekst, zajedno sa tekstom koji sledi nakon ovog pasusa, ujedno je i prvi članak koji sam napisao za svoj blog 2016. godine, povodom smrti Kastra, ali i povodom 90 godina od njegovog rođenja. Iako je prošlo deset godina, a ja se odavno ni u naznakama ne bavim više krivičnim pravom, čitajući ono što sam tada napisao, taj tekst bih i danas potpisao bez rezerve. Zbog toga sam odlučio da ponovo objavim tu svoju percepciju Fidelove odbrane iz 1953. godine, jer je to univerzalni pravnički manifest, bez potrebe da se vrši upliv u bilo kakvu političku konotaciju kubanske priče, niti na kasniju Kastrovu ulogu u istoj. Zato se njegova odbrana može posmatrati izolovano, kao čin borbe protiv nejednakosti, obespravljenosti i diktature. Bez obzira na različita mišljenja o tome kako je njegova revolucija završila i koje su njene posledice bile.
Iako je, dakle, Kastru suđeno u razdvojenom postupku u odnosu na ostale revolucionare, bez prisustva publike i uz svega par proverenih novinara čiji su tekstovi cenzurisani pre štampanja, iako je svoju odbranu spremao u tami zatvora u Santjagu, imajući kod sebe samo krivični zakonik, ovaj tada dvadesetsedmogodišnji advokat, govorio je satima kao da ga sluša cela Kuba.
U Kastrovim rečenicama se mogao naći spoj visoke revolucionarne svesti, briljantne elokvencije i vrhunske građanske hrabrosti.
Pretvorivši optuženog, odnosno sebe, u tužioca, stavljajući ceo jedan režim na optuženičku klupu, Kastro je na osnovama privremenog poraza svoje gerile, sazdao koncept buduće pobede svoje revolucije.
Zahvaljujući beleškama reportera, koji su prisustvovali tom istorijskom suđenju i čiji su zapisi dospeli u javnost, kao i kasnijoj rekonstrukciji teksta koju je Kastro uradio u zatvoru, danas imamo mogućnost da čitamo prvi veliki govor Fidela Kastra, iz vremena kada je bio mlad advokat i revolucionar, a koji oslikava jednu ideologiju i jednu dugotrajnu borbu.
Gospodo sudije,
Nikada jedan pravnik nije pod težim okolnostima vršio svoj poziv, nikada se veće nepravde nisu nanele jednom optuženom. A u ovom slučaju, i jedno i drugo se odnosi na istu osobu. Meni kao svom sopstvenom braniocu nisu dozvolili uvid u sva dokumenta, a kao optuženi, nalazio sam se u samici sedamdeset i šest dana, što je suprotno zakonu i elementarnim ljudskim pravima. Bio sam prinuđen da se sam prihvatim sopstvene odbrane, jer mi je bila uskraćena pravna pomoć, a moji prijatelji, članovi advokatske komore iz Havane koji su hteli da preuzmu moj slučaj nailazili su na zatvorena vrata suda i zatvora i nikom nije bilo omogućeno ni da se sastane sa mnom, rekao je u svom uvodnom izlaganju Kastro.
Iako je vojska diktatora Batiste, zaplenila i uništila set revolucionarnih zakona koje je Fidelova grupa pripremila i planirala da, posle osvajanja kasarne Monkada 26. jula, štampa i objavi na radiju, Kastro je svaki od tih pet zakona od reči do reči izdeklamovao pred sudom, iznoseći kroz njih zapravo program svoje revolucije.
Vraćanje ustava iz 1940-te, besplatno dodeljivanje zemljišta onima koji ga obrađuju i učešće radnika u dobiti kompanija koje su proizvodile šećernu trsku, samo su deo mera koje je Fidel obećavao.
Ja sam taj pokorni građanin koji se uzalud pojavljivao na sudu i tražio da se kazne ljudi koji su povredili zakone i uništili naše institucije. I sada, kada me optužuju, da sam hteo da srušim režim, a da uspostavim jedini legitimni i legalni ustav Republike, drže me izolovanog u samici, zabranjuju svaki razgovor, sprovode ulicama naoružani mitraljezima da bi me najzad strpali u ovu bolnicu i tajno mi sudili. Na kraju se pojavljuje tužilac sa zakonikom u ruci i teatralno zahteva da budem osuđen, ništa manje nego na dvadeset i šest godina zatvora.
Možda ćete mi odgovoriti da u prethodnom slučaju kada sam ja zahtevao pravdu, sudovi nisu mogli da rade, jer im je to bilo onemogućeno. Ali priznajte da vas sada primoravaju da me osudite.
Prvi put niste mogli da kaznite krivca. Sada vas pritiskaju da osudite nevinog čoveka.
Tako će boginja pravde biti silovana, dva puta.
Reči Fidela Kastra doprle su do Kubanaca, a na njihovim krilima rasla je i njegova popularnost dok je tamnovao u zatvoru bivšeg predsednika Batiste. Kada je posle dve godine izašao, mesto možda najvećeg, ali svakako najkontroverznijeg lidera u istoriji Kube za njega je već bilo rezervisano.
Kakav je Kastro bio državnik i koliko je doneo dobrog svojoj naciji ili nije, o tome mogu suditi samo Kubanci i to oni na ostrvu, a ne u Majamiju, a njihov stav je zapravo i jedini merodavan odgovor na ovo pitanje. Međutim, to nije tema ovog teksta.
Kao globalni činilac, Kastrova Kuba je bila potrebna svetu, bilo kao protivteža ili kao saveznik, bilo kao smetnja i trn u oku ili za osećaj bliskosti i solidarnosti. Međutim, ni danas, 67 godina nakon čuvene novogodišnje noći, kada su Batista (ali i Majkl Korleone) pobegli sa Kube, a revolucionari par dana kasnije zauzeli Havanu, sudbina Kube ništa nije izvesnija, niti je njen položaj stabilniji.
Pa bih ovaj tekst, 13. avgusta, tačno jedan vek od Kastrovog rođenja, završio istom rečenicom, kao što sam završio i onaj tekst pre 10 godina. Kako će se pitanje Kube rešiti, i da li uopšte to pitanje postoji i ko ga postavlja – El futuro explicará.
Izvor: Nova Ekonomija
