Први пут ју је записао Сима Милутиновић Сарајлија. Објављена је најприје у дјелу Пјеванија церногорска и херцеговачка, сабрана Чубром Чојковићем Церногорцем. Па њим издана истим, у Лајпцигу, 1837.
Подиже се силан Мехмед-паша
од лијепе шехер Подгорице,
су његово триста тевабије,
ижљегоше у Куче камене,
оде градит града на Медуну
да узапти брдску сиротињу,
да их гули и без мила смуди, –
нека знаду ког бича имаду.
К њем’ доходе и брдске војводе,
оне паши даре доношаху,
доцкан дође Дрекаловић Лале,
но му рече силан Мехмед-паша:
„Моја слуго, Дрекаловић Лале!
Што си ми се, слуго, придоцнио?
Али си ми, слуго, осилио,
те не хајеш за свог господара,
не доходиш, поклон не доносиш?“
Но прозбори Дрекаловић Лале:
„Ја нијесам, пашо, осилио,
него сам ти дома инокостан.“
Ал’ говори силан Мехмед-паша:
„О војводо, Дрекаловић Лале!
А да знаш ли ђевојке лијепе,
ја л’ невјесте скоро доведене,
ја ли какве удовице младе,
којано би паши требовала?“
Говори му Дрекаловић Лале:
„О бога ми, силан Мехмед-паша!
Не знам ниђе лијепе ђевојке,
ни ђевојке нити удовице,
ни невјесте скоро доведене,
теке знадем једину невјесту
за курвићем Бановић Батрићем,
за Батрићем у Васојевиће,
љепоте јој у свијету нејма,
за цара би, пашо, требовала,
ал’ је, пашо, бог зна за јунаком,
њу ти Батрић без јада не даде,
ја без ране, ја без мртве главе,
ја л’ без твоје, ја ли без његове.“
Ал’ то паша ништа не слушаше,
но оправи тридесет тевабијах
и шљегоше на Ријеку Малу,
отидоше у Братоножиће
док дођоше у Васојевиће.
Тако њима враг и удес дао,
ту не бјеше Бановић Батрића,
отишао јунак у тазбину,
у Виниће у Бјелопавлиће.
Батрићеве дворе похараше,
велико му благо покупше,
а вјерну му заробише љубу
и стару му мајку погазише:
отидоше низ Братоножиће.
Док бијела покликнула вила,
баш од Кома високе планине,
по имену Бановића Ђура:
„Зло ти јутро, Бановићу Ђуро!
Зло ти јутро и горе ти било,
е ти Турци дворе похараше
и велико благо покупише,
твоју дивну снашу поробише,
а стару ти мајку прегазише!“
То кад зачу Бановићу Ђуро,
кад разумје што говори вила,
он повикну тридесет овчарах,
док шљегоше у Васојевиће,
ал’ истина све што вила рекла,
пак одоше низ Братоножиће,
гоне трагом без одушка Турке;
док шљегоше на Ријеку Малу,
ти их јасан данак оставио,
а тавна их ноћца прифатила;
ижљегоше у Куче камене,
па говори Бановићу Ђуро:
„Останите, моја дружбо драга!
Останите у трави зеленој,
е ја одох на пашину кулу.“
Оде Ђуро на кулу пашину,
тако њему бог и срећа даде,
ал’ од куле врата затворена,
затворена на незаклопљена.
Он уљезе у пашину кулу,
а то с’ Турци напојили вина
па поспали мртви без зглавја,
и заспао силан Мехмед-паша
на криоцу Батрићевој љуби.
Трже очи Батрићева љуба –
док угледа својега ђевера,
оћаше се подигнути млада,
каконо се вазда научила
све сретати милога ђевера,
ал’ јој махну руком и јаглуком,
док се јунак натраг повратио
те доведе тридесет Брђанах,
уведе их у бијелу кулу,
па тридесет мачах извадише:
стаде шклепет по бијелој кули,
стоји јека по кули тураках,
Мехмед-пашу жива уватише,
а велико покупише благо,
узеше им коње и хатове.
Још да видиш Бановића Ђура,
он узјаха пашинога хата,
пјешке води силна Мехмед-пашу,
за перчин га боса водијаше,
водијаше уз хата његова.
У то шљегли на Ријеку Малу,
ту их тавна ноћца оставила,
а јасан их данак прифатио.
Но још виђи Бановића Ђура,
он одсједа хата пашинога,
а закрочи истог Мехмед-пашу,
па му меће ноге у џепове,
у џепове зелене доламе,
нагони га боса по камену, –
изјах’о га у Васојевиће.
Кад ево т’ им Бановић Батрића,
на далеко брата познавао,
пак је њему братски бесједио:
„Благо мени, мој милосни брате!
Кад си наше осветио дворе,
кад си твоју повратио снашу!“
Ал’ да видиш још Бановић Ђура,
Батрићу је пашу поклонио,
но Батрић га погубит не хоће
тек мучи га за неђељу данах,
и јаше га проз Васојевиће,
за нокте му спице загоњаше,
и тада га натраг оправио.
Сиђе грдан у Куче камене,
ал’ да ти се нагледати, друже,
како паша низ Дољане струже,
а не води друга ђавољега,
сам се чуди ђе изнесе главу,
грдан дође шехер Подгорици,
и ту паша ноћи не заноћи
но утече Скадру под језеро;
и ту паша ноћи не заноћи,
но утече покрај мора сиња,
сам незнано куђ је отишао.
А то сваком баш етако било
ко икада на Брда удрио,
да им љуби на срамоту љубе,
за јуначког срца и оружја.
Тад’ остаде на Медуну града
започета, а не дограђена,
нит’ ће му се игда доградити
док је турског и србаљског уха.
Литература
- Сима Милутиновић Сарајлија, Пјеванија црногорска и херцеговачка, приредио Добрило Аранитовић, Никшић, 1990. Пјеванија церногорска и херцеговачка, сабрана Чубром Чојковићем Церногорцем. Па њим издана истим, у Лајпцигу, 1837.
