Пише: Милован Урван
Ну, ту и тамо, мијењао сам мишљење о новинарском раду Петра Комненића. Право рекавши, у нашем медијском качамаку његова ауторска емисија „Начисто“ имала је праве свијетле узлете.
Дочим, та је емисија истодобно служила као параван неког дубљег, Комненићу далеко важнијег циља, који се некуноћ растворио у својој перфидији и професионалној сљепоћи.
Након његове потоње нарцистичке продукције бијеса и аргонације, сигуран сам тек у једно, никада више не гледати тај психо-кошмар. Та, мислио сам да је Марић Миломир најперфиднији новинар на постјугословенском простору. Дочим, Комненић је показао да има „Марића и над Марићем“.
Довести људе у свој, малтене, дом; позвати, наиме, људе који му својим присуством указују поштовање, а онда се понијети као најгори домаћин од постања свијета па до његовог свршетка – толика се дрскост не може ефикасним придјевима описати. Та, једино можда да емисија уђе у неки приручник новинарства, за рубрику: Како не треба радити!
Шекспир у „Хамлету“ вели: „Ријечи, ријечи, ријечи…“, канда нас тим понављањем опомиње да су „ријечи“ изнад стварности, на неки начин и изнад дјела; као да су и саме ријечи већ једно дјело по којима се памте људски подухвати. Та, у Црној Гори би се рекло: Не само људски, не само људски…