Пише: Мирослав Стојановић
Власти су поверовале да су, напокон, решиле квадратуру круга. Оно што им, уз мноштво покушаја, није успело минулих година и деценија: ако не да истерају, за свагда, Хитлеров злодух, оно бар да отерају оне које тај злодух несустало, и чини се, нажалост, све више привлачи.
Решиле су да у Хитлерову родну кућу, у којој је, иначе, будући фирер боравио (1889, као беба) само неколико месеци (и већ су то учиниле) уселе – полицију. Униформа би требало да делује претеће и одвраћајуће.
А ту су и свевидеће камере. Регистроваће дању и (посебно) ноћу оне најфанатичније и најупорније који (евентуално) буду на свеже окречену фасаду („неутрално белом бојом“) исписивали кукасте крстове. И, посебно, скрнавили спомен-обележје постављено на тротоару испред куће.
Милиони мртвих опомињу
Екстремне десничаре и неонацисте на том обележју посебно иритирају две чињенице и детаљи. То што је, прво, повећи камен донесен из концентрационог логора Маутхаузен. И, друго, вероватно још више, запис исклесан на њему: „За мир, слободу и демократију. Никада више фашизам. Милиони мртвих опомињу“.
Сви досадашњи покушаји да се нађе дефинитивно и учинковито решење за непрестану главобољу житеља малог места Браунау на Ину и аустријских власти с којом се носе све време после Другог светског рата били су неуспешни. Свако од могућих решења којима се баратало изазивало је нове контроверзе и отпоре. И представљало само ново поглавље у дугој и бурној историји куће из седамнаестог века.
После „аншлуса“, присаједињења Аустрије Трећем (немачком) рајху, кућа је претворена у нацистичко светилиште. Кад се назирао крај рата и, бар војнички, крах нацистичке владавине, кућа је брижљиво „упакована“ дебелим даскама да се, очигледно, као конзервирана, сачува „док прођу прве олује“. И све се, опет, можда врати на своје.
Кад се коначно видело да је враг однео шалу, да повратка на старо нема, и не може бити, кућа је постајала тежак баласт и непрестана мора. И тест мучног суочавања са мрачном (нацистичком) прошлошћу.
У једном часу се помислило да би рушење куће било спасоносно решење. Брзо се одустало од те идеје. Она је само усковитлала страсти и усијала ионако политички експлозивну атмосферу.
Превладало је критичко уверење да би то био недопустив покушај брисања онога што се избрисати не сме: нацистичке прошлости и место Аустрије у њој. Рушењу се испречила и чињеница да је зграда из седамнаестог века, ипак, под историјском заштитом.
Власт је, потом, годинама изнајмљивала кућу од њене власнице, трагајући за погодном и смирујућом наменом. Без много успеха. Једно време била је претворена у прихватилиште особа са инвалидитетом. Потом је годинама зврјала празна.
Испуњавање фирерове жеље
Није, међутим, престајала да буде „магнет“ за фанатичне фирерове поклонике и ходочаснике. Његов злодух ће снажно обележити ову варош и њене грађане. Негде ће их, кад покажу исправе, кажу, дочекивати одбојно и намргођено. Негде разведрено и с добродошлицом. Као при сусрету једног овдашњег пара са италијанским граничарем: „Ох, Браунау, и ја сам фашист…“
Ни улазак полиције у реновирану кућу, која је, мимо жеље њене власнице и упркос њеном огорченом противљењу, у међувремену принудно национализована, као најновије решење, није прошао без противљења и контроверези. Мештани гунђају: њих нико ни за шта питао није, све су то смислили и учинили они у „далеком Бечу“. Браунау је, иначе, на самој граници са Немачком.
Аустријски режисер Гинтер Швајгер је упозорио да се, ништа мање, овим чином (с полицијом) испуњава, практично, Хитлерова жеља. Пронашао је и објавио документ из 1939. године који говори о фиреровој жељи да у кући у којој је рођен буду канцеларије локалних државних власти. По режисеру, то је (и) полиција.
Други су, исто тако жучно и жустро, подсетили да је полиција као станар лош и недопустив избор. Удружење преживелих жртава Холокауста и један број историчара подсетили су да је управо полиција била „директан инструмент нацистичког терора и депортација“. За њих би боље решење било претварање куће у образовни и меморијални центар…
Подсећања и упозорења на неугасли Хитлеров дух нису, ни овим поводом мучног аустријског суочавања са нацистичком прошлошћу, могла да прођу без подсећања на тешку Валдхајмову сенку. И аферу која је букнула 1986. године, са снажном планетарном резонацом. Афера која је изазвала посебно, и подједнако, снажан потрес у два епицентра: Аустрији и Југославији.
У тексту објављеном 17. јула ове године, поводом покушаја власти да у „најчувенијој аустријској варошици“ реши проблем са населеђем и сећањем на нацизам, најутицајнији немачки недељник „Шпигел“, између осталог, констатује: „Мала алпска република, која је некад била велика европска сила, тешко се суочава са својим историјским наслеђем“.
Све до данас се, наиме, подсећа немачки недељник, у десничарским круговима одржава мит о томе да је њихова земља, Аустрија, „аншлусом“ 1938. године постала прва жртва нацизма. На томе је дуго инсистирао сам Валдхајм.
Тек ће, подсећа „Шпигел“, осамдесетих година афера с тадашњим председником Аустрије Куртом Валдхајмом – „који је као официр Вермахта био стациониран на Балкану“ – подстаћи, први пут, озбиљну расправу о улози ове земље у Немачком рајху…
Тада високотиражни (више од милион продатих примерака недељно!) и утицајни немачки магазин ускочио је снажно и ангажовано у вртложну и ужарену лаву афере „Валдхајм“. Пратио сам то изблиза, на почетку свог првог „мандата“ сталног дописника „Политике“ из Бона, провизорног главног града Западне Немачке: Берлин је био резервисан (преамбула Основног закона, Устава) за јединствену и будућу престоницу.
Осрамотио себе и своју земљу
У броју од 13. априла 1986. године, кратко време пре председничких избора у Аустрији, „Шпигел“констатује како је човек (Валдхајм) који жели да буде изабран 4. маја за председника Аустрије „осрамотио себе и своју земљу широм света“.
Унутар Вучје јазбине, скривеног шумског штаба из којег је Хитлер водио рат
„Курт Валдхајм, дугогодишњи (десет година) генерални секретар Уједињених нација, избрисао је из свог животописа период служења Хитлеровом Вермахту у партизанском рату на Балкану. Кад су га Јевреји због тога напали, стари антисемитизам се опет појавио: Аустријанци одбијају да се одрекну своје лажи…“
Одбијао је то дуго и упорно сам Валдхајм и кад је све говорило против њега. Скривао се иза „празнина у памћењу“ („ко ће се, после четрдесет година, сећати свега“) кад се радило о његовом војном досијеу и нацистичким документима. Измишљао гомилу изговора, заклињао се, обећавао да ће све истерати на чистац.
У суочавању са непобитним чињеницама збивала се његова поступна трансформација. Уверавао је прво суграђане да је реч „о неспоразумима“, потом да су то све „намерни изливи злобе“, а онда је из њега, у обрачуну с критичарима, наједном прокључала „гневна личност склона агресији“.
Већ споменути немачки недељник је Валдхајмов случај ставио у шири национални оквир и контекст. Он, Валдхајм, један је, писао је тих бурних дана „Шпигел“, од седам милиона Аустријанаца који су након присаједињења Трећем рајху потиснули својих стотину хиљада повика „Хајл Хитлер“ на бечком Хелденплацу, баш као што су заборавили на витешке крстове, Ајхмане и „здраво национално осећање“.
Кад се коначно, после толико деценија, склонио застор који је успешно покривао и прикривао ратни део мрачне Валдхајмове биографије (он је једна од познатијих личности и са немачке и са аустријске стране којој је то успело, захваљујући највише моћним заштитницима), указала се прећутана Валдхајмова балканска стаза непочинстава: од Пљеваља, преко Подгорице и (трагичне) Козаре до Загреба.
Валдхајм је, иначе, изричито тврдио како после рањавања 1942. године на Источном фронту више није облачио униформу. Коначним откривањем те лажи, случај „Валдхајм“ је из афере прерастао у нечувен скандал.
Визенталово упозорење
Влада у Бечу била је принуђена да формира комисију историчара како би истражила до краја „случај“. Резултат је половичан: нема доказа да је Валдхајм непосредно починио злочин; знао је, међутим, као обавештајни официр при главним командама Вермахта на Балкану, много тога.
Бранко Милановић: Утицај первитина, морфијума, опијума и кокаина на расуђивање Адолфа Хитлера
Чувени „ловац на нацисте“ Симон Визентал је „прочитао“, ипак, тај извештај као позив и апел „прогресивним снагама“ да се критичније окрену Валдхајму. Уз директну опомену и упозорење: била би права катастрофа, пре свега за младе генерације, ако би Валдхајм, после свега, остао на положају шефа државе.
Тај извештај потврдио је, констатовао је Визентал, оно што сам и сам знао: да нигде није почињено толико злочина над цивилним становништвом као на Балкану. Већ зато је Валдхајм морао да рашчисти са својом прошлошћу, да се од свега дистанцира. Он је, међутим, наставио да говори неистине или само делимичну истину…
Валдхајму самом то не би пошло за руком да у томе, из посве различитих интереса (којих и каквих, вероватно се никад неће поуздано знати и сазнати), нису учествовале велике силе, Сједињене Америчке Државе (месец дана налазио се по завршетку рата у америчком заробљеништву) и Совјетски Савез: пуштане су у оптицај спекулације да је Валдхајм био један од њихових најважнијих агената.
Ни Југославија у томе свему није остала, и остајала, по страни. Напротив. У једном часу појавила се, и појављивала, преко одређених особа подобних да то реализују, у исто време као пироман и ватрогасац.
Са званичног места (председница савезне владе Милка Планинц) дистанцирано је саопштено да је афера „унутрашња ствар пријатељске Аустрије“. У исто време, пуштена је (најпре) у оптицај фамозна „Брзојавка“: наводни телеграм једног усташког пуковника у којем се говори о непосредном ангажовању Курта Валдхајма у распоређивању по концентрационим логорима од Јасеновца до Земуна хиљада несрећних Крајишника.
Податак и доказ који је аферу учинио разарајуће експлозивном. Потом је, исто тако вешто и ургентно, „откривено“ да је реч о – фалсификату.
Недовршена прича
У сваком случају, и упркос свему, ондашњи медији код нас, посебно у Београду, мноштвом сериозних истраживачких текстова (томе је допринео и садашњи главни уредник НИН-а) допринели су да се темељито покажу (била је то и овде недељама ударна тема) мрачне стране тако моћне личности каква је, деценијама и неспорно, као шеф аустријске дипломатије, главни човек светске организације и шеф државе, Валдхајм заиста био.
Остало је, међутим, много тога недовршеног и неразјашњеног у афери „Валдхајм“. Између осталог и код нас: колико се, заиста, овде знало (и ко је највише и превасходно знао), а намерно прећуткивало. И, очигледно, још намерније заташкавало. То је, међутим, велика и важна прича за другу и друкчију прилику, а не за (само) овлашно скицирање.
У том контексту, скренуо бих само пажњу на једну сцену која се збива у Београду, из веома критичног (према Валдхајму) филмског документарца аустријске режисерке Рут Бекерман „Валдхајмов валцер“. И на једно симптоматично Титово питање упућено „јунаку“ њеног филма.
Валдхајм је, тада шеф дипломатије, пратио 1968. године председника републике Франца Јонаса приликом посете Београду. Дијалог је текао овако:
Валдхајм: Југославија је веома лепа земља.
Тито: Ви никад нисте били у Југославији?
Валдхајм: Не, никада…
Извор: НИН
