Piše: Dejvid Remnik
Preveo: Danilo Lučić
Pretprošlog leta (intervju je objavljen 2000. godine, prim. prev.) Filip Rot napustio je svoju kuću u ruralnom delu Konektikata kako bi, kao što i obično radi s vremena na vreme, poduzeo jedan od svojih pohoda na Vavilon. Posetio je nekoliko prijatelja, ošišao se i, neposredno pre nego što će krenuti nazad, svratio u redakciju časopisa Njujorker. Uz sendviče je najpre pričao o Jenkijima (Yankees), koji su uživali u letu ispunjenom gotovo besprekornim uspesima, a zatim, znatno manje vedro, o Klintonovima, kojima nije išlo ni približno tako dobro.
Tokom narednih godinu dana, kada smo se sastajali u Njujorku ili u njegovoj kući u Konektikatu, Rot se pokazao podjednako duhovitim i podjednako strastvenim kao što su njegovi prijatelji govorili da jeste. „Filip je neverovatno plahovit čovek“, rekla je biografkinja Džudit Turman (Judith Thurman). „Njegova čula su brza i ogoljena – on je sušta suprotnost flegmatičnosti.“ Kada je raspoložen, Rot je vrstan imitator (ume da oponaša svaki glas, od grozničavih naklapanja sportskog radijskog dvojca Majk i Med Dog (Mike and the Mad Dog) do otmenih, aristokratski intoniranih antiameričkih tirada Harolda Pintera); duhovit je poput nekog veliko komičara sa Ketskilsa (Catskills), kada bi taj komičar ujedno posedovao izuzetan jezički dar.
Ali tog letnjeg dana, dok se činilo da se čitava zemlja koleba između licemerno pobožne zabrinutosti i napada smeha, Rot uopšte nije bio raspoložen. Njegove tamne, izražajne oči bile su smrtonosno ozbiljne. Bilo je to leto Monike[1], doba natopljeno „podmuklim i potkopavajućim zadovoljstvom: zanosom moralne samopravednosti“, kako će Rot kasnije zapisati. Bilo je to vreme čuvene rečenice „to zavisi od toga šta podrazumevate pod rečju ‘jeste’“, vremena Starovog izveštaja[2], viceva o oralnom seksu po kancelarijama, besa, optužbi i brbljivosti koja je konstantno podizala gledanost. Mnoge Rotove najupornije teme tada su izbile u prvi plan: izdaja, lažna pobožnost, borba jednog nesavršenog čoveka sa odbojnim i požudnim stranama vlastite prirode. Razmišljajući šta bi Klinton mogao da učini, Rot se uspravio i rekao, tek napola u šali: „Možda bi trebalo da se pojavi na televiziji i otvoreno govori o preljubi.“
Možda bi mogao da govori o složenosti dugog i teškog braka, o ljudskoj slabosti, pa čak i da se usudi da upita da li je zaista toliko usamljen u svojim slabostima. Ali, naravno, u političkom smislu to ne bi imalo nikakvog smisla. Zatim je Rot rekao: „Zašto ne biste okupili grupu romanopisaca da pišu o ovome?“ Zašto prepustiti nacionalnu raspravu o moralu, o muškarcima i ženama, emisijama poput Hardball i The Beltway Boys? Na kraju se, međutim, ispostavilo da je jedan od retkih pisaca koji je odbio tu zamisao bio upravo Filip Rot.
Prolaze crni konji i jezivi ljudi dubokim putevima gitare (2. dio)
Kako se pokazalo, nije mogao da odvoji vreme za to, jer je pisao roman smešten u leto američkog „pohoda na čistotu, kada je terorizam – koji je zamenio komunizam kao glavnu pretnju bezbednosti zemlje – ustuknuo pred pušenjem kurca“. Pisao je Ljudsku ljagu (The Human Stain), roman kojim će zaokružiti svoju trilogiju o posleratnom životu u Americi. Pre njega nastala je Američka pastorala (American Pastoral), smeštena u doba Vijetnamskog rata, a zatim Udala sam se za komunistu (I Married a Communist), čija se radnja odvija u vreme makartizma. Rot je pripovedač koji veruje da treba što pre doći do suštine problema, do životne nevolje u kojoj se lik našao, pa u Ljudskoj ljagi (The Human Stain), glasom koji je po svojoj neposrednosti i ogorčenju neponovljivo njegov, brzo ocrtava moralnu i političku klimu u kojoj će se njegovi junaci kretati:
Bilo je to leto u Americi kada se mučnina vratila; kada šalama nije bilo kraja; kada nagađanjima, teorijama i preterivanjima nije bilo kraja; kada je moralna obaveza da se deci objasni šta je život odraslih bila odbačena zarad očuvanja svake njihove iluzije o svetu odraslih; kada je ljudska sitničavost postala gotovo nepodnošljiva; kada se činilo da je neka vrsta demona puštena s lanca širom zemlje i kada su se ljudi, na obe strane, pitali: „Zašto smo toliko pomahnitali?“; kada su i muškarci i žene, budeći se ujutru, otkrivali da su tokom noći, u snu koji ih je nakratko uzdigao iznad zavisti i mržnje, sanjali drskost Bila Klintona. Ja sam, pak, sanjao ogromnu zastavu, dadaistički prebačenu preko Bele kuće poput jednog od Kristoovih (Christo) omotača, od jednog njenog kraja do drugog, sa natpisom: OVDE ŽIVI JEDNO LJUDSKO BIĆE. Bilo je to leto kada su – po milijarditi put – zbrka, haos i nered pokazali da su daleko složeniji od ideologije ovoga ili morala onoga. Bilo je to leto kada je predsednikov penis bio svima na umu, a život je, u svoj svojoj bestidnoj nečistoti, još jednom zbunio Ameriku.
Rot ne pokušava da istorijske ličnosti pretoči u fikciju, kao što je to učinio Don Delilo (Don DeLillo) sa Lijem Harvijem Osvaldom (Lee Harvey Oswald) u romanu Vaga (Libra) ili sa Džejom Edgarom Huverom (J. Edgar Hoover) u romanu Podzemlje (Underworld). Umesto toga, u svakoj knjizi ove trilogije istorija se, bez ikakvog racionalnog objašnjenja, upliće u živote običnih ljudi. Pre mnogo godina, u svom satiričnom eksperimentu Naša banda (Our Gang), Rot je u prvi plan gurnuo groteskno prikazanog predsednika – njegov Nikson, Trik I. Dikson (Trick E. Dixon), kao da izranja iz močvare američkog bezakonja i moralne iskvarenosti. Međutim, u poznom stvaralačkom dobu Rot se sve više oslanja na tradiciju Stendala i Tolstoja, koji su u središte svojih romana postavljali Fabrisa (Fabrice) i Pjera (Pierre), a ne Napoleona (Napoleon). Ovde istorija nije tek pozadina događaja; ona prožima samu priču, oblikuje svest likova i utkana je u moralno tkivo romana. U Američkoj pastorali jevrejsko-američki Adonis, Simor (Šveđanin) Levov (Seymour (Swede) Levov) – uzoran sin, vrhunski srednjoškolski sportista i naslednik očeve fabrike rukavica, podignute usred ruševina Njuarka – ženi se nekadašnjom Mis Nju Džerzija i seli u kamenu kuću iz svojih snova, u idilični Old Rimrok. Sve ono što njegovom životu daje smisao gubi se onda kada njegova ćerka Meri “donese rat u kuću”, tako što u Nju Džerziju diže u vazduh lokalnu poštu.
U romanu Udala sam se za komunistu, zvezda nemog filma Iv Frejm (Eve Frame) izdaje svog muža, radijskog glumca i idealističkog komunistu Ajru Ringolda (Ira Ringold), u naletu bračnog besa podstaknutog atmosferom optuživanja tokom godina makartizma. Objavljuje memoare – koje je, u stvari, napisao jedan kolumnista specijalizovan za tračeve – u kojima ga optužuje da je špijunirao za Sovjetski Savez. Knjiga koju objavljuje nosi naslov Udala sam se za komunistu.
Ljudska ljaga (The Human Stain) prikazuje savremenu verziju „izvornog američkog ludila“: levičarske i reakcionarne oblike moralne samopravednosti, sveprisutna i samouverena ogovaranja, osiromašenje jezika, atmosferu političke i seksualne inkvizicije. Glavni junak, Kolman Silk (Coleman Silk), profesor klasične filologije sa „autokratskim egom“, predaje na malom koledžu Atina (Athena) u Novoj Engleskoj. Neki od njegovih kolega gaje netrpeljivost prema njemu zato što je, dok je bio dekan fakulteta, penzionisao profesore koji su odavno izgubili stvaralačku snagu i zato što je važio za čoveka oštrog karaktera, nedovoljno impresioniranog tada pomodnim načinima pisanja i predavanja. Ti isti ljudi dočekuju priliku za osvetu kada Silk, primetivši tokom prozivanja prisutnih da dva studenta uporno izostaju s nastave, sasvim bezazleno upita: „Da li oni uopšte postoje ili su duhovi?“ Ispostavlja se da su odsutni studenti crnci. Gotovo da više nije važno što Silk to nije znao: zbog te jedne jedine reči – „duhovi“ – optužuju ga za rasizam, javno ga ponižavaju pred kolegama i, na kraju, primoravaju da napusti posao. Taj događaj toliko ga potresa i ostavlja bez ikakvog racionalnog objašnjenja da, kada mu žena umre, za njenu smrt okrivljuje upravo koledž. Tajna romana, otkrivena već u drugom poglavlju, jeste da je i sam Silk crnac. Odrastao je okružen predrasudama i, poput Aleksandra Portnoja (Alexander Portnoy) pre njega, žudeo je da se oslobodi tereta i obaveza koje nameće „Mi“, pripadnost grupi; ali je, za razliku od Portnoja, posedovao i tvrdoglavost i volju – kao i boju kože – potrebne da to ostvari. On uspeva da obije istorijsku i etničku bravu. Ili bar veruje da je uspeo. („Da li je želeo da zaobiđe društvenu prepreku? Da li je jednostavno bio još jedan Amerikanac koji je, u velikoj tradiciji osvajanja granice, prihvatio demokratski poziv da odbaci svoje poreklo ukoliko mu to pomaže u potrazi za srećom?“) Silkova „pobeda“, njegovo odricanje od sopstvene rase i sopstvene porodice, na kraju doprinosi njegovoj propasti. Dok ga svet doživljava kao ostarelog jevrejskog rasistu, uništava ga bitka koju ne može da vodi protiv jednog „Mi“ od kojeg ne može da pobegne.
Prolaze crni konji i jezivi ljudi dubokim putevima gitare (1. dio)
U ovim poznim romanima Rotov pripovedač, Nejtan Zukerman (Nathan Zuckerman), više nije jedinstveno i središnje prisustvo kakvo je bio u romanima iz osamdesetih godina, srednjeg perioda njegovog stvaralaštva, poput Pisca iz senke (The Ghost Writer), Zukerman bez okova (Zuckerman Unbound), Časa anatomije (The Anatomy Lesson) i Protivživota (The Counterlife). Rot je Zukermana znatno ostario (a, pride, lišio ga i prostate i polne moći); sada se on više zadržava u pozadini, poput anđela koji beleži – i zamišlja – ono što vidi. Nekada je Rotova glavna tema bio poziv pisca; sada se okrenuo spoljašnjem svetu i pripovedanju o američkoj istoriji. Roman koristi kao sredstvo za prikaz tragedije srednje klase, u kojoj istorija sustiže obične ljude, gazi preko njih, pa ih čak i uništava: poslovnog čoveka, glumca, profesora. Rot više nije čudesni mladi talenat; sada ima šezdeset sedam godina i njegove knjige to jasno pokazuju. Njegov glas i dalje je nabijen energijom, on je beskrajno gipko sredstvo komike i preobražavanja u druge glasove, ali je taj glas u međuvremenu potamneo; njegov humor postao je dublji, a priča koju pripoveda tragičnija i bolnija. Čovek uhvati sebe kako se najglasnije smeje upravo u trenutku kada se ponor najviše otvara. Najduhovitija scena u Ljudskoj ljagi prikazuje psihički slomljenog veterana iz Vijetnama koji pokušava da prevlada svoju traumu i mržnju prema Azijatima tako što se primorava da sa lokalnom grupom za podršku ode u kineski restoran („I oni se računaju u žutaće!“). Njegovi saborci ga kroz tanjir vonton supe vode kao da se ponovo nalazi usred okršaja u delti Mekonga:
Dobro, Les, držimo sve pod kontrolom. Sad možeš da pustiš jelovnik. Les, pusti jelovnik. Prvo desnom rukom.
Silk, čitalac duboko uronjen u Homera, Sofokla i Eshila, nezaustavljivo juri ka sudbini kakvu poznajemo iz atičkih tragedija. Posle proterivanja sa koledža Atena i smrti svoje žene, jedinu utehu pronalazi u strasnoj vezi sa Faunijom Farli, znatno mlađom ženom koja radi kao čistačica i nadničarka na farmi. Ali upravo zbog te veze ponovo biva osuđen, progonjen i na kraju uništen. Njegov najrevnosniji tužilac jeste mlada profesorka francuske književnosti Delfin Ru (Delphine Roux), koja „razotkriva“ njegov odnos sa Faunijom šaljući mu anonimno pismo u kojem piše: „Svi znaju da seksualno iskorišćavate zlostavljanu, nepismenu ženu koja je dvostruko mlađa od vas.“
Podmukla fraza koja odjekuje kroz čitav roman glasi: „Svi znaju.“
„Svi znaju“ priziva kliše i označava početak banalizacije iskustva, a upravo su ozbiljnost i privid autoriteta s kojima ljudi izgovaraju takve fraze ono što je toliko nepodnošljivo. Jedino što zaista znamo jeste da, mimo klišea, niko ne zna ništa. Ništa se ne može pouzdano znati. Ono što mislite da znate – zapravo ne znate. Namera? Motiv? Posledica? Značenje? Zapanjujuće je koliko toga ne znamo. Još je više zapanjujuće šta se sve danas smatra znanjem.
Filip Rot živi u mestu koje, strogo govoreći, nema pravo gradsko središte. Tu postoji pošta, ali gotovo ništa drugo. Živi na severozapadu Konektikata, u kraju u kojem se nalaze mesta poput Šerona (Sharon), Ličfilda (Litchfield) i Kenta (Kent), sa restoranima, antikvarnicama, zanatskim radnjama, bibliotekama, školama i vikend-izletnicima sa terenskim vozilima. „Ovde gore nema plaže, nema grada, nema mesta na koje bi čovek mogao da ode, tako da vam ne preostaje ništa drugo nego da ostanete kod kuće“, rekao je Rot. Vozili smo se njegovim volvom duž obale reke Hausatonik (Housatonic River). Odjednom je počeo da imitira junake filma Izbavljenje (Deliverance): “Well, o’ course, we got the rivah heah, yessir we do!”
Nastavili smo vožnju kroz brda. Njujork je bio sumorna mešavina hladne kiše i sivila, ali ovde je reka bila ledena i bistra kao džin, dok se sneg zadržavao po šumi i granama drveća. Rot je, i dalje glumeći prostodušnog seljaka koji nam je postao svojevrsni Vergilije, ponovo dobacio: “We got a bridge. Would you like to see a real bridge? Yessir!” Uz to je smesta izmislio čitavu istoriju o velikoj poplavi kod tog mosta. “Dang near swamped the entire town, it did!”
Rot je odrastao u Njuarku (urbani istočni deo Nju Džerzija njegov je Joknapatofa (Yoknapatawpha), njegov Kombre (Combray)), a duže periode života proveo je u Čikagu, Menhetnu, Ajova Sitiju, Rimu i Londonu. Njegova kuća, siva dvospratnica obložena drvenim daskama, sagrađena je 1790. godine. Nije je lako pronaći, što je njenom vlasniku jedan od glavnih razloga zbog kojih je voli. Ne tako davno, Rot je kupio još dvadeset jutara zemlje i tako svom već postojećem imanju od četrdeset jutara pridodao novi deo. Od kada se pre sedam godina rastao od engleske glumice Kler Blum (Claire Bloom), živi sam. Posetilaca ima veoma malo. U romanu Pisac iz senke (The Ghost Writer), stariji pisac Lonof (Lonoff) kaže za Zukermana: „Neobuzdan lični život verovatno će više koristiti piscu poput Nejtana nego šetnje po šumi i plašenje jelena. Njegovo delo počiva na nemiru – njega treba negovati, a ne odlaziti u šumu.“ Ali to više nije tako. Dosta je bilo neobuzdanosti. Ako je nemir i dalje jedno od dominantnih obeležja Rotove književnosti, onda je „red u životu“ postao njegov životni credo. „Filip živi kao da je u Fort Diksu (Fort Dix)“, rekao mi je njegov prijatelj Ros Miler (Ross Miller), profesor književnosti na Univerzitetu u Konektikatu. „Sve je besprekorno uređeno, a uglovi na krevetu zategnuti kao u vojnoj bolnici.“
Rot ustaje rano i svakoga dana pešači pedesetak metara do svog radnog prostora, smeštenog u zasebnoj dvosobnoj kućici. U prednjoj sobi nalaze se kamin, pisaći sto i računar postavljen na svojevrsni pult za kojim može da piše stojeći, kako bi što manje opterećivao bolna leđa. Tu i tamo vise fotografije članova njegove porodice: oca Hermana, koji je prodavao polise osiguranja za kompaniju Metropoliten Lajf, majke Bes i starijeg brata Sendija, nekada zaposlenog u oglašavanju, a danas slikara. Većina Rotovih knjiga nalazi se u glavnoj kući, gde se protežu iz sobe u sobu, poređane po kategorijama, a unutar njih po azbučnom redu.
Bilo je kasno zimsko jutro, a sneg se nagomilao oko radne zgrade. Rot je nosio plavi šetlandski džemper i zelene somotske pantalone. Često nosi i tvid. Odevanjem podseća na postdiplomca s kraja pedesetih godina. Poveo me je u zadnju prostoriju. Na zidu je visila fotografija bejzbol tima Bruklin Dodžers iz 1947. godine. Tu su bili i tegovi, klupa za vežbanje i strunjača. Pre jedanaest godina imao je petostruki bajpas i čvrsto je rešio da ostane u dobroj fizičkoj formi. Tu provodi čitav dan, pa i veče: nema telefona, nema faksa. Ništa ne dopire do njega. Kasno popodne odlazi u duge šetnje, najčešće pokušavajući da pronađe veze među idejama i reši probleme u romanu koji ga je potpuno zaokupio.
„Živim sam, nemam nikoga o kome bih morao da brinem, niti kome bih bio odgovoran, niti s kim bih morao da provodim vreme“, rekao je Rot. „Moj raspored u potpunosti pripada meni. Obično pišem ceo dan, ali ako posle večere poželim da se vratim u radnu sobu, ne moram da sedim u dnevnoj sobi zato što je neko drugi ceo dan bio sam. Ne moram da sedim tamo i zabavljam ili uveseljavam bilo koga. Jednostavno se vratim i radim još dva ili tri sata. Ako se probudim u dva ujutru – to se retko dešava, ali ipak se ponekad desi – i nešto mi odjednom sine, upalim svetlo i pišem u spavaćoj sobi. Po celoj kući razbacani su oni mali žuti papirići za beleške. Čitam do duboko u noć ako mi se čita. Ako ustanem u pet ujutru i ne mogu više da spavam, a hoću da radim, izađem i počnem da radim. Dakle, stalno sam u pripravnosti. Kao lekar na dežurstvu u urgentnom centru. Samo što sam ja ovde hitan slučaj.“
Neposredno pre nego što sam otišao kod Rota u Konektikat, čitao sam razgovor koji je vodio sa francuskim filozofom Alenom Finkelkrotom (Alain Finkielkraut). Suočen po ko zna koji put sa pitanjem: „Da li ste vi zapravo taj lik iz svojih romana?“, Rot je ukazao na jedan odlomak iz romana Virdžinije Vulf Putovanje (The Voyage Out) iz 1915. godine. Jedan mladi pisac u njemu kaže:
„Roman se čita samo zato da bi se videlo kakav je čovek njegov pisac i, ako ga poznajete, koje je svoje prijatelje u njega ubacio. Što se samog romana tiče – njegove zamisli, načina na koji je autor video stvar, kako ju je doživeo, kako ju je doveo u vezu sa drugim stvarima – za to jedva da je jednom čoveku od milion stalo.“
Ako se ima u vidu koliko je Rot u svojim delima koristio sopstveni život i sopstvenu ličnost (po tome je blizak Selinu, Ženeu i Gombroviču), pa čak i činjenica da je povremeno i sam postajao predmet glasina i tračeva, nije teško razumeti zašto mu je upravo taj odlomak Virdžinije Vulf bio toliko drag.
Jedne večeri otišao sam sa Rotom na Univerzitet Kolumbija, gde je razgovarao sa studentima postdiplomskih studija na seminaru koji je vodio njegov prijatelj, romanopisac Dejvid Plant (David Plante). Tada su čitali roman Operacija Šajlok (Operation Shylock), u kojem glavni junak, „Filip Rot“, stiže u Izrael u vreme suđenja Demjanjuku, samo da bi ga počeo progoniti njegov dvojnik, oličenje perverzne strane njegove prirode, po imenu Pipik (Pipik), koji obilazi Jerusalim tvrdeći da je upravo on pravi Filip Rot. Pre ili kasnije, jedan od studenata sa Kolumbije upitao je Rota da li je ta priča „istinita“.
“Ne, nije”, odgovorio je blago. „Meni ovo nimalo ne liči na autobiografiju. Meni to izgleda kao fikcija. To ne znači da čovek ne poseže za sopstvenim iskustvima, ali presudno je šta od njih napravi.“
Život je bezoblična materija i umetniku nimalo ne liči na umetnost, na ono što je oblikovano, promišljeno i stvoreno. I u stvarnom životu i u Operaciji Šajlok Rot je doživeo nervni slom nakon što je uzimao sredstvo za smirenje halcion, ali dok je u stvarnom životu taj slom bio tek nešto što je morao da preživi, bez ikakvog dubljeg smisla, u romanu on služi da pojača nasilni i zbunjujući susret pripovedača sa Izraelom. Rot je strpljivo objašnjavao tu razliku, ali čim se razgovor konačno vratio onome što je stvoreno, samom romanu, vidno se razvedrio.
„Kroz ‘Rota’ protiču svi jevrejski zahtevi, svi bolovi i sva neprijateljstva“, rekao je studentima. „U Fineganovom bdenju postoji lik Hamfri Čimpden Erviker (Humphrey C. Earwicker), koji spava dok mu kroz svest protiče čitav svet, a Džojs njegove inicijale H. C. E. tumači kao Here Comes Everybody – ‘Evo dolaze svi’. E pa, u Operaciji Šajlok imate ‘Evo dolaze svi Jevreji’. Leon Klinghofer (Leon Klinghoffer). Džonatan Polard (Jonathan Pollard). Menahem Begin (Menachem Begin). Meir Kahane (Meir Kahane). Sva ta imena prolazila su tada kroz kolektivnu jevrejsku svest, a ja sam želeo da uđem u jevrejski um.“
Rotova književna karijera započela je pre četrdeset tri godine gotovo istim poduhvatom: pisanjem o Jevrejima. A zahvaljujući svojoj neustrašivosti i smelosti, kao i odbojnosti prema pobožnoj književnosti vrline i mučeništva, njegova javna reputacija od samog početka bila je obeležena skandalom, iskrivljenim tumačenjima i jednom dubokom ranom. U početku je to bio skandal skromnih razmera, da bi potom prerastao u tako veliku buru da danas deluje gotovo kao neobičan relikt jednog prošlog vremena.
Godinama kasnije, Sol Belou (Saul Bellow) primetio je da su kritičari njega, Bernarda Malamuda (Bernard Malamud) i Rota često posmatrali kao malu družinu jevrejskih trgovaca muškom galanterijom, „Hart, Šafner i Marks (Hart, Schaffner & Marx)“ američke književnosti. Ali književni uticaj ne deluje onako podražavalački ili nasledno kako većina kritičara zamišlja. Rot je, kao student osnovnih studija na Baknelu (Bucknell), a zatim i kao postdiplomac na Univerzitetu u Čikagu, zaista čitao i Malamuda i Beloua. U Malamudovim delima video je „surove basne“ o gradskim doseljenicima. Ali to su bile priče o Rotovim starijim sunarodnicima koji su govorili jidiš, a ne o njegovim savremenicima, i bile su ispisane u prigušenom tonalitetu iseljeničkog iskustva, a ne u širokom C-duru punog američkog uranjanja u život.
Kod Beloua, naročito u romanu Doživljaji Ogi Marča (The Adventures of Augie March), Rot je prepoznao nešto što mu je bilo mnogo bliže i oslobađajuće: pripovedača sa snažnim, samouverenim domaćim glasom, mnogo više američkim nego glasom jevrejskog doseljenika. Roman počinje izjavom pripadnosti, a ne nostalgije: „Ja sam Amerikanac, rođen u Čikagu.“ Za Rota, „kičmu američke književnosti“ u XX veku čine Fokner i Belou. I mada Rot nikada nije pisao poput Beloua – nijedan čitalac nikada ne bi mogao da pobrka ta dva glasa – upravo mu je Doživljaji Ogi Marča (The Adventures of Augie March) dao dozvolu da se oslobodi stega, da piše ne o evropskoj generaciji žrtava koja još živi u senci imigracionog iskustva, već o mlađoj generaciji potpuno uronjenoj u Ameriku, u njenu slobodu i govor, njenu energiju i njeno obilje.
Za Rota odrastanje u Nju Džerziju četrdesetih godina nije bilo obeleženo batinama, pogromima niti maltretiranjima sitnih trgovaca. „Moje iskustvo“, rekao je Rot, „nije bilo iskustvo naše ugroženosti, nego naše agresivnosti, našeg izlaska u Njuark, nas trojice ili četvorice koji lutamo ulicama noću, bacamo kockice iza srednje škole osvetljavajući ih baterijskim lampama, jurimo devojke, odlazimo po svoju pratilju na mesto okupljanja koje se zvalo Syd’s u Čenselor aveniji i prepričavamo seksualne avanture. To je bila ta bujnost govora, ljudi koji neprestano pričaju, koji su neverovatno duhoviti, dobacuju se loptom, nadmeću se, iz kojih izbija energija… Apetit. Možda je upravo to prava reč. Upravo su apetiti bili agresivni.“
U martu 1959. godine, Njujorker objavio je pripovetku „Branilac vere“ („Defender of the Faith“), o jevrejskom regrutu u vojnoj bazi u Misuriju, pred sam kraj II svetskog rata, koji pokušava da izvuče povlašćen tretman od svog jevrejskog narednika. Klica skandala ležala je, pre svega, u tome što je regrut bio prevrtljiv mladić koji je igrao na kartu osećanja krivice i zajedničke pripadnosti svog pretpostavljenog, a zatim i u tome što priča nije bila objavljena u nekom jevrejskom časopisu niti u nekom kvartalnom književnom magazinu. Rot je, doduše, i ranije objavljivao priče o Jevrejima, među njima „Čoveka ne možeš upoznati po pesmi koju peva“ („You Can’t Tell a Man by the Song He Sings“) u časopisu Komentari (Commentary) i „Preobraćenje Jevreja“ („The Conversion of the Jews“) u Paris Rivjuu (The Paris Review), ali to su bili srazmerno mali časopisi namenjeni obrazovanoj publici navikloj na daleko radikalnije ideje i humor. Njujorker bio je nešto sasvim drugo. U njemu su objavljivali mnogi jevrejski pisci, među njima Džej Di Selindžer, Sid Džozef Perelman (S. J. Perelman) i Irvin Šo (Irwin Shaw); priče Isaka Baševisa Singera, prevedene sa jidiša s vremenom su postale jedan od zaštitnih znakova časopisa. Ali duh tog mesta 1959. godine više je pripadao Bronksvilu nego Gornjoj zapadnoj strani Menhetna.
Rot nije očekivao ništa više od jednostavne radosti koju donosi prvo objavljivanje. Živeo je u dvosobnom stanu u podrumu u Ist Vilidžu i, na dan kada je trebalo da izađe taj broj časopisa, neprestano je odlazio do obližnjeg kioska i pitao: „Je l’ stigao?“ Kada je konačno stigao, kupio je četiri primerka.
„Otvarao bih ga i zatvarao, gledao ga odavde pa odande, čitao ga, čitao, a onda bi mi reči jednostavno iščezle iz glave i sve bi izgubilo smisao. Bilo je to strašno uzbudljivo.“ Nekoliko dana kasnije pozvala ga je njegova urednica u časopisu, Rejčel Makenzi i rekla da pristiže mnogo pisama, od kojih su mnoga bila ljutita. Zatim je usledio poziv iz Lige za borbu protiv klevete (Anti-Defamation League), a potom i vest da rabini širom grada, pa i izvan njega, u svojim propovedima osuđuju tu pripovetku. Njegov greh bio je jednostavan: usudio se da napiše priču o jednom jevrejskom mladiću kao o nesavršenoj osobi, agresivnoj i spletkaroškoj, zainteresovanoj za novac – i sve to objavio je u nacionalnom časopisu. Prekršio je nepisano plemensko pravilo o jevrejskom samorazotkrivanju: ne pred gojimima[1]! Pisma su stizala u bujici, i časopisu i Rotu:
Gospodine Rot,
Svojom pričom „Branilac vere“naneli ste isto onoliko štete koliko su sve organizovane antisemitske organizacije zajedno učinile da ljudi poveruju kako su svi Jevreji varalice, lažovi i spletkaroši. Vaša priča navodi ljude – širu javnost – da zaborave sve Jevreje koji su živeli, sve jevrejske mladiće koji su časno služili u oružanim snagama i sve Jevreje koji širom sveta pošteno i mukotrpno žive.
Jedno pismo upućeno Ligi za borbu protiv klevete stiglo je od uglednog rabina i glasilo je: „Šta činite da ućutkate ovog čoveka? Srednjovekovni Jevreji znali bi šta s njim treba uraditi.“
Rota neprijateljstvo nije toliko uplašilo koliko ga je zaokupilo. Nije bio nezreli dvadesetšestogodišnjak; bio je ambiciozan, putovao je, predavao na Univerzitetu u Čikagu, služio vojsku. U početku je bilo nečeg uzbudljivog u tome što njegove priče izazivaju reakcije, reakcije koje dopiru iz stvarnog sveta, izvan kruga prijatelja i urednika.
„Nisam od toga bežao i želeo sam da saznam ko su ti ljudi“, rekao mi je Rot. „Odjednom sam postao središte polemike sa tim rabinima, od kojih je svaki bio trideset godina stariji od mene i imao svoje vernike, svoje zajednice.“
Izvesno vreme skandal je delovao blag i podnošljiv. Zbogom, Kolumbo (Goodbye, Columbus), zbirka priča u kojoj se nalazila i pripovetka „Branilac vere“, osvojila je Nacionalnu nagradu za knjigu (National Book Award) 1960. godine, a Rot je počeo da dobija pozive da govori pred univerzitetskim grupama Hilela (Hillel) i jevrejskim verskim zajednicama. Pitanja su uglavnom bila učtiva i nije mu bilo teško da na njih odgovara. Ali onda je 1962. godine, dok je predavao u Ajovi, pozvan da učestvuje na panelu na Univerzitetu Ješiva, akademskom uporištu ortodoksnog judaizma u vašingtonhajtskom delu Njujorka. „Osećao sam da sam dužan da to učinim, želeo sam to i činilo mi se da je neraskidivo povezano s pisanjem“, rekao je Rot. „Napisao sam nešto što je izazvalo takvu reakciju i morao sam da preuzmem odgovornost za to. Ne znam kako sam sa dvadeset osam, dvadeset devet ili trideset godina mogao drugačije da postupim. Danas bih možda odgovorio tako što bih jednostavno pustio da književno delo govori samo za sebe.“
Panel je nosio naslov „Kriza savesti kod manjinskih pisaca proze“ („The Crisis of Conscience in Minority Writers of Fiction“), a na njemu su učestvovali i Pjetro di Donato (Pietro di Donato), autor proleterskog romana Hrist u betonu (Christ in Concrete) i Ralf Elison (Ralph Ellison), čiji je roman Nevidljivi čovek (Invisible Man) iz 1952. godine upravo počinjao da trpi napade radikalnih crnih nacionalista. Te večeri na Univerzitetu Ješiva usledio je pravi pokolj. Studenti su gotovo potpuno zanemarili goste sa strane, Elisona i di Donata, i usredsredili se na svog čoveka – Rota. Zasipali su ga pitanjima, iznova i iznova, uvek u nekom drugom obliku: „Gospodine Rot , da li biste pisali iste priče da živite u nacističkoj Nemačkoj?“ (To je gotovo isto pitanje koje gotovo dve decenije kasnije nadmeni njuarkški sudija Leopold Vapter (Leopold Wapter) postavlja Nejtanu Zukermanu u romanu Pisac iz senke (The Ghost Writer): „Možete li iskreno reći da u vašoj pripoveci nema ničega što ne bi zagrejalo srce Julijusa Štrajhera ili Jozefa Gebelsa?“) Rot je uporno odgovarao: „Ali mi živimo suprotnost od nacističke Nemačke!“ I nije uspevao da dopre do njih.
„Najzad, negde u jedanaestoj rundi“, prisećao se Rot , „kada je Ralf stekao utisak da dvanaestu neću izdržati, umešao se i rekao: ‘Šta se ovde događa?’“ Elison je ispričao da je i sam dobijao pisma crnih čitalaca besnih zbog toga što je u jednoj crnačkoj porodici prikazao incest – nadničara koji spava sa svojom ćerkom. U jednom tipičnom pismu pitali su ga kako je mogao da napiše takvu scenu upravo u trenutku kada je pokret za građanska prava tek počinjao da se razvija. Elison je publici rekao da je njegov jedini odgovor bio da istraje na nezavisnosti romanopisca: „Ja nisam zupčanik u mašineriji zakonodavstva o građanskim pravima.“
Studenti Ješive saslušali su Elisona učtivo – a zatim su se odmah vratili svom nemilosrdnom obrušavanju na Rota. Kada se program završio i Rot pokušao da siđe sa bine, studenti koji su prema njemu bili najneprijateljskije raspoloženi okupili su se oko njega, opkolili ga i počeli da viču. Jedan je čak zapretio pesnicom i povikao: „Vi ste odrasli na antisemitskoj književnosti!“
„Da?“, upitao je Rot, „A koja je to književnost?“
„Engleska književnost“, glasio je odgovor. „Engleska književnost je antisemitska književnost!“
Kasnije te večeri, tokom razgovora u restoranu Stejdž Delikatesen (Stage Delicatessen), Rot je podigao pogled sa svog sendviča s pastramijem i rekao prijateljima: „Nikada više neću pisati o Jevrejima.“
Zaista, Rotove naredne dve knjige Oslobađanje (Letting Go) i Kad je bila dobra (When She Was Good) bile su njegova najmanje razuzdana i najmanje jevrejska dela. Ali ni takva uzdržanost nije ga zadovoljila. Događaj na Univerzitetu Ješiva, potreba da progovori glasom koji više pripada Njuarku nego seminarskim učionicama postdiplomskih studija, kao i želja da piše prozu nabijenu energijom šezdesetih godina, odveli su ga ka romanu Portnojev sindrom (Portnoy’s Complaint). Ovoga puta nije bilo ni naivnosti ni slučajnosti. Prionuo je poslu s mišlju: Hoćete sablazan? Dobićete sablazan!
Razvoj Portnojevog sindroma bio je dug, složen i haotičan. Njena prva inkarnacija bio je dvesta strana dug improvizovani tekst pod naslovom Jevrejče (The Jewboy), zasnovan na detinjstvu u Njuarku. Potom je nastao nacrt drame Fini jevrejski mladić (The Nice Jewish Boy) – „na svoj način manje utešna i agresivnija verzija Ejbijeve irske ruže (Abie’s Irish Rose)“, kako ju je Rot opisao – koja je 1964. godine čitana kao radionica u Ameriken Plejs Teatru (American Place Theatre), sa Dastinom Hofmanom u glavnoj ulozi. Zatim je, pošto je 1966. godine završio roman Kad je bila dobra, napisao dugačak monolog „pored kojeg bi uvredljive neuviđavnosti iz Portnojevog sindroma izgledale kao delo Luize Mej Olkot (Louisa May Alcott)“. Taj tekst sadržao je predavanje uz projekciju slajdova o intimnim organima slavnih ličnosti, kao i opširnu raspravu o adolescentskoj masturbaciji. Usledio je još jedan rukopis, pod naslovom Portret umetnika (Portrait of the Artist), koji se delom usredsređivao na jevrejsku porodicu Portnoj. Najzad, nastala je pripovetka „Jevrejski pacijent započinje svoju analizu“ („A Jewish Patient Begins His Analysis“); ključni pomak bio je u tome što je radnju smestio u ordinaciju psihoanalitičara – mesto koje će kasnije postati okvir Portnojevog sindroma. Time su bes, opscenost i komedija nalik scenskom nastupu dobili književni okvir, kontekst za potpuno nefiltrirano ispovedanje.
„Bilo mi je potrebno dopuštenje, a ono je došlo kada sam knjigu oblikovao kao psihoanalitičku ispovest“, rekao mi je Rot. „Pozornica psihoanalitičareve ordinacije podrazumeva da ovde važi pravilo da pravila nema; ovde važi pravilo da nema sputavanja, da nema uzdržavanja, da nema obzira prema pristojnosti.“ Roman koji je iz toga proistekao nije imao mnogo veze sa Vijetnamom, građanskim pravima niti bilo kojim drugim političkim pitanjem šezdesetih godina, ali je svojom otvorenošću, svojom raspojasanom komikom i slobodom bio knjiga svog vremena. Aleksandar Portnoj svom psihijatru priznaje sve – baš sve: radost odrastanja u jevrejskom kraju Njuarka (Newark) –
White bread, rye bread,
Pumpernickel, challah,
All those for Weequahic,
Stand up and hollah![2]
– strasni stisak svoje svemoćne majke Sofije, „koja je mogla sve da postigne… Na primer, mogla je da napravi žele sa kriškama breskve koje lebde unutra, tek tako, prkoseći zakonu gravitacije“; muke njegovog životom iscrpljenog oca u kupatilu, koji uzalud žvaće tablete laksativa i suvo voće „na džakove“, zaspi sedeći na WC šolji i postaje čovek koji „u penziji sada zapravo ima samo jednu temu u koju može da zarije zube – autoput Nju Džerzi-Ternpajk“. Portnoj priznaje i svoje pustolovine sa masturbacijom: ejakulaciju u izdubljenu jabuku, u bejzbol rukavicu, u omot čokoladice, u praznu flašu za mleko, u „veliki, vreli, crveni grudnjak Lenore Lapidus!“, kao i – u možda najslavnijem solo nastupu još od Lindbergovog preleta preko Atlantika – u komad rashlađene džigerice namenjene porodičnom ručku Portnojevih. Portnoj čezne da bude dobar, da se priveže za jarbol uglednog života, a istovremeno besni protiv svih konopaca koji pokušavaju da ga za njega vežu – porodice, vere, tabua:
Recite mi, zar preterujem ako mislim da je pravo čudo što uopšte hodam? Toliko histerije i sujeverja! Toliko „pazi“ i „čuvaj se“! Ovo ne smeš, ono ne možeš – stani! nemoj! Kršiš važno pravilo! Kakvo pravilo? Čije pravilo? Mogli su isto tako da nose pločice u usnama, alke u nosevima i da se farbaju u plavo, toliko je sve to imalo smisla! A uz sve to još i mlečno i mesno, sva ta mešugene pravila i propisi pride na njihovu sopstvenu ličnu ludost! U našoj porodici prepričava se kako sam, dok sam bio sasvim mali, stajao na prozoru i gledao snežnu mećavu, pa se okrenuo i pun nade upitao: „Mama, da li mi verujemo u zimu?“ Razumete li šta hoću da kažem? Odrastao sam među Hotentotima i Zuluima! Nisam mogao ni da pomislim da popijem čašu mleka uz sendvič sa salamom a da time ozbiljno ne uvredim Svemogućeg Boga. Zamislite onda kakve mi je griže savesti izazivalo sve ono samozadovoljavanje!
Portnojev sindrom postao je bestseler (prodato je više od četiri stotine hiljada primeraka odmah po objavljivanju 1969. godine) i te godine postao deo popularne kulture u istoj meri kao Vudstok i bejzbol tim Metsi. Rot je prešao granicu; već je stekao ozbiljan književni ugled, ali je sada pokazao i da se s lakoćom kreće od niske burleske do visoke drame. Ipak, uspeh je imao posledice koje će ga proganjati decenijama. Ne samo što je uspeh Portnojevog sindroma lansirao Rota u bizarni i dezorijentišući svet američke slave (kolumnista Leonard Lajons (Leonard Lyons), koji je pisao o tračevima, objavio je da je u vezi sa Barbrom Strajsend; njih dvoje se nikada nisu ni upoznali), već je lik Portnoja toliko stopio sa njegovim autorom da je svako – baš svako! – smatrao da slobodno može da Rota poistoveti sa svojevrsnim erotomanom koji luta Brodvejom u potrazi za šiksama[3]. Žaklin Suzan (Jacqueline Susann) gostovala je te godine u emisiji „Večerašnji šou“ („Tonight Show“) kako bi promovisala roman Ljubavna mašina (The love machine) i rekla Džoniju Karsonu (Johhny Carson) da bi možda volela da upozna Filipa Rota, svog rivala za prvo mesto na listi bestselera Njujork tajmsa, „ali ne bih želela da se rukujem s njim“. Žaklin Suzan! Prisnost Rotovog pripovedačkog glasa kao da je pozivala na takve reakcije. Tako je i danas. Ljudi ga i dalje zaustavljaju na Brodveju samo da bi se našalili na račun masturbacije ili delikatesnih restorana.
Čak su i Rotovi roditelji, koji su sve prikaze i novinske isečke brižljivo sakupljali kao trofeje, morali da trpe podrugljive primedbe ljudi iz svog okruženja, koji su pretpostavljali da su upravo oni poslužili kao uzor za Portnojeve i da je Filip Rot na neki način antisemita. „Naši roditelji su to podneli zaista dostojanstveno“, rekao mi je Rotov brat Sendi. „Njihovi prijatelji nisu bili naročiti čitaoci; samo su ponavljali besmislice koje su čuli od drugih.“
Knjiga je, u suštini, bila pogrešno pročitana. Naravno, Portnojev sindrom je bio urnebesno smešan i nepristojan, ali mnogi Rotovi kritičari i čitaoci kao da nisu primećivali bol skrivenu u toj komediji, nasilje koje izbija, recimo, u trenutku kada otac izda sina i njegovoj devojci, nežidovki, plati sto dolara da nestane iz njihovih života, da bi se potom s njim sukobio u strašnoj tuči u podrumu. Promicala im je i Portnojeva unutrašnja protivrečnost, njegova želja da pobegne – da se oslobodi zagušljivog „Mi“, porodice, zajednice, etosa žrtve i vrline, svega toga – a istovremeno i podjednako snažna potreba da posluša majku, da prekine vezu sa svojom ljubavnicom Manki (Monkey), da bude dobar dečak, da iskaže dužno poštovanje istoriji, da bude dobar sin, dobar Jevrejin:
Ah, biti centarfor u bejzbolu, centarfor – i ništa više!
Ali ja sam nešto više, ili mi barem tako govore. Jevrejin… Zar ne vidite, dragi moji roditelji, iz čijih sam slabina nekako iskočio, da je takav način razmišljanja pomalo varvarski? Da sve što zapravo izražavate jeste vaš strah? Prva razlika koju sam od vas naučio, siguran sam, nije bila između dana i noći, ili toplog i hladnog, već između gojimskog i jevrejskog! A sada se ispostavlja, dragi moji roditelji, rođaci i svi prijatelji okupljeni ovde da proslave moju bar micvu, ispostavlja se, vi tupsoni! vi uskogrudi tupsoni! – oh, kako vas mrzim zbog vaših uskogrudih jevrejskih glava! … Jevreji, Jevreji, Jevreji, Jevreji, Jevreji, Jevreji! Već mi izlazi na nos ta saga o napaćenim Jevrejima! Učinite mi uslugu, narode moj, pa svoju napaćenu baštinu gurnite u svoju napaćenu guzicu – ja sam, sasvim slučajno, i ljudsko biće!
Možda je danas teško zamisliti koliko je sve to bilo subverzivno pre tridesetak godina, teško je dočarati razmere ogorčenja koje je izazvalo, daleko snažnijeg od onoga što je svojevremeno izazvao „Branilac vere“. Etnička književnost i danas prečesto traži da bude voljena isključivo zbog svoje pripadnosti, svoje „čistote“ i svoje vrline; ovde se, međutim, čuo glas koji se sa sopstvenom pripadnošću sukobljava, glas koji se buni protiv ideje čistote. Taj glas nije tražio da bude voljen – često nije ni bio. Svakako ne među etničkim liderima. Rabini su ponovo izlazili za propovedaonicu. Reakcija mnogih jevrejskih intelektualaca bila je podjednako histerična kao i reakcija članica Hadase (Hadassah) u američkim predgrađima. Jedan od najoštrijih i najosuđujućih tekstova napisao je Geršom Šolem (Gershom Scholem), ugledni jevrejski naučnik i autor kapitalnih studija o jevrejskom misticizmu. Šolem je o Portnojevom sindromu pisao u izraelskom dnevnom listu “Haarec” (Ha’aretz), proglasivši je „odvratnom knjigom“, gorom čak i od Protokola sionskih mudraca (Protocols of the Learned Elders of Zion), jer antisemitima pruža „autentične dokaze“ o jevrejskoj podlosti:
Ovo je knjiga za koju su se molili svi antisemiti. Usuđujem se da kažem da će, pri sledećem istorijskom zaokretu, koji neće dugo čekati, upravo ova knjiga sve nas dovesti na optuženičku klupu. Cenu ćemo platiti mi, a ne njen autor (…) Pitam se kakvu će cenu klal Jisrael (k’lal yisrael, svetska jevrejska zajednica, prim. prev.) – jer takav entitet u očima nežidova postoji – platiti zbog ove knjige. Teško nama kada dođe dan svođenja računa!
Sol Belou, koji je Rota upoznao pedesetih godina na Univerzitetu u Čikagu, rekao mi je: „Geršom Šolem bio je Jevrejin koji je napustio Nemačku i nastanio se u Jerusalimu, pa je bio sklon da povlači paralelu između Sjedinjenih Država i Nemačke koju je ostavio iza sebe. Simptome tog strašnog problema video je i u Filipovom radu i u mom. Pogrešio je. Te stvari nisu značile ono što je on mislio da znače. Mislim da je Šolem imao na umu nacističku Nemačku, a ne Sjedinjene Države.“
Još manje razumljiv, a za Rota daleko bolniji, bio je napad Irvinga Haua (Irving Howe) u časopisu Komentari 1972. godine. Hau nije bio emigrant. Kao jedna od najuglednijih figura književnog novinarstva i levičarske politike, poznavao je američki kontekst bolje od gotovo bilo koga drugog. Ipak, nakon što je u početku podržavao Rota, sada ga je proglasio „izuzetno neveselim piscem“, čije je „rasplinuto neprijateljstvo“ osnovni ton njegovog senzibiliteta. Napao je ne samo Portnojev sindrom, već i njenog autora, upozoravajući na „manjkavost“ u Rotovom karakteru, na prazninu koja se krije ispod „komičarevog vrckanja i brbljanja“.
„Najokrutnije što neko može da učini sa Portnojevim sindromom jeste da je pročita dva puta“, napisao je Hau. „Kao niz gegova nanizanih na vapaj jednog pacijenta na psihoanalizi, ova knjiga najbolje funkcioniše kada izaziva usputne reakcije; od čitaoca zahteva jedva nešto više nego što to čini izvođač u noćnom klubu.“ U uvredi koja je morala snažno da odjekne među čitaocima Komentara, Rota nije uporedio sa Aristofanom ili Sviftom, već sa Harijem Goldenom (Harry Golden): „Između Portnojevog sindroma i Bez ičega za dva centa (For Two Cents Plain, zbirka biografskih eseja Harija Goldena, prim. prev.) na kraju krajeva nema velike razlike u senzibilitetu.“ Upravo u časopisu koji je pomogao da započne Rotovu karijeru, Hau, uvaženi književni autoritet, potkopavao je njegovu ozbiljnost i autentičnost. (To je bio isti onaj Hau koji je u eseju objavljenom 1963. godine u časopisu “Disent” (“Dissent”) žestoko napao Ralfa Elisona i Džejmsa Boldvina, tvrdeći da, u suštini, nisu dovoljno crni.)
Hauov prikaz u Komentarima predstavljao je strašan udarac za Rota i godinama ga je proganjao. U romanu Čas anatomije (The Anatomy Lesson) Rot sebe pretvara u Zukermana, a Haua u nepodnošljivog Miltona Apela (Milton Appel), pa sa jedva prikrivenim besom piše da je Apel „pokrenuo napad na Zukermanovu karijeru zbog kojeg Makdafov nasrtaj na Makbeta deluje gotovo mlako“. Rot i danas na svom zidu drži crtež koji mu je poklonio prijatelj, slikar Filip Gaston (Philip Guston): na njemu je prikazan izboden i okrvavljen književni kritičar, sa lulom koja mu visi iz usta.
Pa ipak, Šolem, Hau i rabini koji su ga osuđivali nisu bili usamljeni. Portnojev sindrom bila je zahtevna knjiga čak i za najblagonaklonijeg čitaoca. U to vreme ni tako odani pristalica kao što je Belou nije mogao u potpunosti da prihvati komičnu razuzdanost Rotovog romana.
„Tada nisam naročito uživao u Portnojevom sindromu“, rekao je Belou. „Možda se tada za mene još držao poneki tračak pristojnosti. Nisam bio protiv te knjige. Zabavljala me je, ali to nije bilo čisto oduševljenje.
„Nisam siguran da Filip uvek shvata koliko je provokativan“, nastavio je Belou. „On smatra da pisac treba da provocira – i treba, ako je to njegova priroda – ali ne može očekivati da izbegne posledice takve provokacije. Filip je radikalan pisac. Smatra da prema bizarnom treba da se odnosi kao da je sasvim normalno.“
Rot mi je rekao da nikada nije bio naivan kada je reč o provokativnoj prirodi nekih svojih knjiga, ali da su ga napadi, zajedno sa bizarnim iskustvom slave, postepeno naterali da napusti grad i povuče se u sve usamljeniji način života.
„Osećao sam se izloženo i ogoljeno“, rekao je. „Neko bi pročitao Portnojev sindrom i prišao mi da kaže: ‘Ja više ne jedem džigericu.’ Prvih sedam hiljada puta kada sam to čuo bilo je smešno.“ Neko vreme Rot je živeo u Vudstoku, u saveznoj državi Njujork, nedaleko od Filipa Gastona, a zatim je kupio kuću u Konektikatu, gde, uglavnom, živi sve do danas.
Radeći u Konektikatu, a krajem sedamdesetih i tokom osamdesetih i po jedan deo godine u Londonu, Rot je postao dosledno plodan pisac koji se neprestano menjao i razvijao. Otrcana književna fraza kojom su ga olako otpisivali kao darovitog komičara koji se potom bezglavo bacio u sopstveni narcistički bazen oduvek je bila vulgarna, podjednako kao i olako odbacivanje Džona Apdajka kao natprirodno veštog pisca površnog ili, uostalom, Čarlsa Dikensa kao autora trivijalnih romana pisanih isključivo radi zarade. Mnogi romanopisci bivaju površno i potcenjivački čitani, ali Rot je to iskustvo doživeo dvostruko intenzivnije.
Ponekad se dogode i prijatna iznenađenja. Prošle godine Rot je dobio poziv da prisustvuje književnoj konferenciji u Eks-an-Provansu (Aix-en-Provence), posvećenoj isključivo njegovom delu. Nije bio u Evropi čitavu deceniju i nevoljno je pristao da prekine rad makar i na nekoliko dana. Prijatelji su morali da ga ubeđuju da sunčanje na mediteranskom suncu u društvu ozbiljnih čitalaca njegovih knjiga nikako ne predstavlja kaznu nalik progonstvu na Elbu. Kada je konačno stigao u Eks, bio je oduševljen: njegove knjige bile su u prodaji i, očigledno, čitale su se; gradonačelnik mu je uručio ključ grada; gde god bi se pojavio, dočekivali su ga s počastima; duž glavnih i sporednih ulica Eksa na vetru su lepršali crveni transparenti s njegovim portretom i natpisom „Eksplozija rota“ („The Roth Explosion“) – pojedinost zbog koje je, kako je Rot rekao svojim francuskim domaćinima, „pomalo shvatio kako je moralo izgledati biti predsednik Mao.“
Sedeći svakoga dana u publici velikog auditorijuma, Rot je slušao kako paneli američkih i francuskih kritičara raspravljaju o njegovim poznijim romanima; sa pozornice je održao i dve majstorske radionice. Te radionice više su ličile na književne konferencije za štampu, a pitanja su uglavnom postavljali studenti postdiplomskih studija iz tog kraja – mladići i devojke izbrušeni do savršenstva u velikoj francuskoj kovnici kontinentalnog književnog obrazovanja, sa svom njenom kipućom deridijanskom retorikom i sumnjivim igrama reči. Rot, koji je čitanje učio na Univerzitetu Baknel i Univerzitetu Čikago pre pola veka, ostao je zapanjen dok su ga zasipali pitanjima o značenju imena njegovih junaka: Simor (Šveđanin) Levov – da li to znači „ljubav“? Lev? Love? A Simor? Da li znači „vidi više“ (See-more)? See-more, zar ne? A šta je sa Meri? Da li je ona Marija? Hristova Marija? Usledila su pitanja o numerologiji, o „trodelnoj prirodi“ romana Američka pastorala: o njegove tri generacije, tri dela, tri člana porodice. Potom se razgovor okrenuo Talmudu i hebrejskoj filologiji (Rotovo poznavanje jevrejske tradicije bilo je skromno, govorio je jidiš kakav se govorio u Ketskilsu, ali ne i hebrejski). Na sve to Rot je francuskim studentima odgovarao da možda čitaju sa „istančanošću koja je promašena“. Nadao se da će umesto toga početi da razmišljaju o Američkoj pastorali kao o knjizi koja se manje bavi tajnama svojih imena, a više cenom jednog revolucionarnog razdoblja u američkom životu, o „nemogućnosti da se stvarnost obuzda“, o nemogućnosti da se objasne nasumični događaji i katastrofe koje zadese život jednog dobrog čoveka.
Kasnije, kada sam pitao Rota za takva tumačenja, nasmejao se i rekao: „To je kao bejzbol. Zamislite da ti i ja zajedno odemo na stadion, a pored nas sedi neki čovek sa svojim detetom. I govori mu: ‘Slušaj, hoću da gledaš semafor. Prestani da gledaš teren. Samo prati šta se događa kada se brojevi na semaforu promene. Zar nije sjajno? Jesi li video šta se upravo tamo dogodilo? Jesi li video? Zašto se to dogodilo?’ A ti pomisliš: ‘Ovaj čovek je lud.’ Ali dete to upije, ode kući i neko ga pita: ‘Kako je bilo na utakmici?’ A ono odgovori: ‘Sjajno! Semafor se promenio trideset dva puta, a tata je rekao da se na prošloj utakmici promenio samo četrnaest puta i da je domaći tim prošli put promenio rezultat više puta nego protivnički. Bilo je stvarno sjajno! Jeli smo hot-dogove, u jednom trenutku smo ustali da se protegnemo i onda smo otišli kući.’ Da li je to politizacija bejzbolske utakmice? Da li je to teorisanje o bejzbolu? Ne. To samo znači da taj čovek nema ni blage veze o tome šta je bejzbol.“
Ne tako davno, Norman Manea (Norman Manea), rumunski pisac u emigraciji i jedan od Rotovih najbližih prijatelja, pozvao ga je da studentima na Koledžu Bard (Bard College) govori o svom romanu Sabatovo pozorište (Sabbath’s Theater) iz 1995. godine, zapaljivom portretu Mikija Sabata (Mickey Sabbath), siromašnog i očajnog Falstafa koji odbacuje svaku društvenu pristojnost i svako seksualno ograničenje. Manea se plašio da će studenti napasti Rota iz uobičajenih razloga: da njegov prikaz žena nije dovoljno „saosećajan“, da su njegovi pogledi na seks zastareli, da junak Miki Sabat nije ni herojski ni dopadljiv i da roman ne prolazi „test saosećanja“. „Naravno, dan ranije pokušao sam da ih pripremim, da im pokažem kako postoje žene koje su ovakve, druge koje su drugačije i da je Drenka, glavni ženski lik, u svojim erotskim sklonostima ravna Sabatu“, rekao je Manea. „To su ipak žene, a ne mačke. Različite su. Morao sam da im objasnim da je zahtev da svaka žena bude dobra potpuno isti kao kada su u Rumuniji govorili da svi likovi koji su radnici moraju biti dobri radnici.“ Kako bi pokazao da grubost i opscenost nisu nikakva novost u zapadnoj književnosti, Rot je čitao odlomke iz Rablea. Izgledalo je da je to pomoglo. Na narednom susretu, posvećenom romanu Udala sam se za komunistu, stvari nisu prošle tako dobro. Pred sam kraj časa Rot je studentima pročitao odlomak iz zapisa sa suđenja Andreju Sinjavskom (Andrei Sinyavsky) i Juliju Danijelu (Yuli Daniel), dvojici vodećih književnih disidenata iz Brežnjevljevog doba. U zapisniku sudija zahteva od Danijela da objasni zašto piše tako neprijatne stvari o „sovjetskom narodu“. Danijel odgovara da to nisu „sovjetski ljudi“, već likovi iz njegove knjige. „Čak ni u savezu pisaca“, kaže Danijel, „od nas ne traže da pišemo samo o dobrim ljudima.“
Ali činilo se da je Rotov postupak samo dodatno pogoršao stvari.
„Filip nije uspeo da ih navede da roman posmatraju iz više književne perspektive i da ne politizuju baš sve“, rekao je Manea.
Iako je prošlo mnogo godina otkako su pojedini velikodostojnici jevrejskog establišmenta napadali Rota, i dalje je uobičajeno čuti da njegovi romani nikada ne donose zaokružen portret ženskog lika, da su na neki način „neprijateljski nastrojeni“ prema ženama. U jednom trenutku u Sabatovom pozorištu Rot ismeva takav reduktivni način razmišljanja citirajući beleške jedne mlade studentkinje sa univerzitetskog predavanja. O Jejtsovoj pesmi „Meru“ („Meru“) ona piše: „Na času je pesma kritikovana zbog nedostatka ženske perspektive. Uočiti nesvesno davanje prednosti muškom rodu – njegov strah, njegova slava, njegovi (falusni) spomenici.“
Rotova prijateljica, irska spisateljica Edna O’Brajen (Edna O’Brien) mi je rekla: „Što se žena tiče, Filipa su nepravedno optuživali da ih ne voli ili da ih ne razume. To su besmislice! Pogledajte Fauniju (Faunia), njegovu najnoviju junakinju: velikodušna je, duhovita, pronicljiva i, poput mnogih žena, izložena osudi zbog svoje snažne seksualnosti. Ona predstavlja krajnju i zdravu suprotnost Moniki Levinski, čije je zavodljivo ponašanje u sebi skrivalo odlučnost da izda.“
Rot nije voleo mnogo da govori o tim stvarima, plašeći se da će time samo podstaći nove rasprave i neprijateljstva. Ono što ga je, činilo se, najviše rastuživalo bilo je njegovo mišljenje o stanju čitanja, kako na univerzitetima, tako i u kulturi uopšte.
„Svake godine umre sedamdeset čitalaca, a zamene ih samo dvojica. To je najjednostavniji način da se to predoči“, rekao je Rot. Pod „čitaocima“, objasnio je, podrazumeva ljude koji ozbiljne knjige čitaju ozbiljno i dosledno. „Dokazi su svuda oko nas da je književna epoha završena“, rekao je. „Dokaz je sama kultura, dokaz je društvo, dokaz je ekran, razvoj od bioskopskog platna do televizijskog ekrana, pa zatim do računara. Vremena ima koliko ima, prostora ima koliko ima, a postoje i ograničeni obrasci mišljenja koji određuju kako će ljudi koristiti svoje slobodno vreme. Književnost zahteva naviku uma koja je nestala. Ona traži tišinu, neki oblik izdvojenosti i dugotrajnu usredsređenost pred nečim zagonetnim. Nije lako uhvatiti se ukoštac sa zrelim, inteligentnim romanom namenjenim odraslima. Nije lako znati šta učiniti s književnošću. Zato i kažem da se o njoj govore gluposti, jer ljudi, ako nisu dobro obrazovani, zapravo ne znaju kako da joj pristupe.“
Sedeli smo za Rotovim kuhinjskim stolom i video sam da jedva čeka da promeni temu. O tome smo već razgovarali i ranije, a od tog razgovora se osećao nelagodno; imao je utisak da će zbog takvih izjava delovati džangrizavo i ogorčeno, kao neko ko je neprijateljski raspoložen prema sopstvenoj publici. Ali ja sam rekao: „Nastavite.“
Rot se uspravio na stolici. „Da nastavim? Hoćeš da znaš? Dobro. Mislim da je čitav napor, svakako prve polovine XX veka, sav taj intelektualni i umetnički napor, bio usmeren na to da se zaviri iza onoga što je na površini, a to više nikoga ne zanima. Istraživanje svesti bilo je velika misija prve polovine veka – bilo da govorimo o Frojdu ili Džojsu, nadrealistima ili Kafki ili Marksu, Frejzeru, Prustu ili bilo kome drugom. Čitav taj poduhvat imao je za cilj da proširi naše razumevanje svesti i onoga što se iza nje krije. To više nije zanimljivo. Mislim da danas prisustvujemo sužavanju svesti. Pre neki dan sam u jednim novinama koje povremeno prelistam pročitao da je Frojd bio neka vrsta šarlatana ili čak nešto gore. Taj veliki, tragični pesnik, naš Sofokle! Pisac više nije zanimljiv javnosti kao neko ko može da prodre u ljudsku svest. Pisac je zanimljiv samo po tome koliko je novca zaradio i kakav ga skandal prati. Samo ih to zanima. Zašto? Zato što im je sve ostalo beskorisno, to ne žele. Oduvek se vodila rasprava o tome šta je književnost i čemu ona služi, jer je ona tajanstvena stvar, a tajanstvena strana postojanja, naročito za sekularne ljude, više nije pitanje koje ih hitno zaokuplja.
„Nisam dovoljno upućen u sve ono što bi trebalo proučavati da bih to do kraja razumeo, ali stiče se utisak – i to ne samo na osnovu odumiranja čitanja – da se američki ogranak ljudske vrste iznova preoblikuje. Smrt čitanja vidim samo kao jedan vid tog procesa. Moram tako da je posmatram, jer bi u suprotnom sve to bilo samo kulturno kukanje, a kulturno kukanje je dosadno. To je tek jedan aspekt velike promene koja se dogodila – i traje već neko vreme – u onome što zaokuplja najinteligentnije pripadnike američkog društva.“
U tom razdoblju Rotove stvaralačke zrelosti prodaja njegovih knjiga bila je skromna i kretala se između trideset i četrdeset pet hiljada primeraka u tvrdom povezu. Dani Portnojevog sindroma odavno su bili prošlost. Ali, kako je rekao, to zapravo nije bilo važno: „Iskreno, nije naročito bitno da li će knjigu pročitati sto hiljada ljudi, deset hiljada ili pet hiljada. Pet hiljada ljudi je mnogo ljudi. A jedan moj prijatelj je za tih pet hiljada čitalaca rekao: ‘Kad bi svi oni prošli kroz tvoju dnevnu sobu, jedan po jedan, na kraju bi zaplakao.’“
„Dakle, kada govorim o smrti čitanja, ne kažem ‘Jadan ja’, ili ‘Jadan onaj drugi, nemamo više čitalačku publiku.’ Hoću samo da kažem da se jedno veliko ljudsko nastojanje završilo, ako govorimo o ozbiljnom romanu, i da to vredi zabeležiti. Imam šezdeset sedam godina i ovo govorim 2000. godine. Počeo sam da objavljujem još 1959. u časopisu “Njujorker”. Verujte mi, znam o čemu govorim. Da je drugačije, bio bih presrećan. Ali nisam očajan, uveravam vas. Kako biste mogli biti očajni zbog toga, a da pritom deset sati dnevno pišete? Ja bih to radio u svakom slučaju.“
Godine 1993, upravo kada je dostigao istinsku stvaralačku zrelost, Filip Rot sesuočio s krizom. Kao umetnik produbio je svoju tematiku, okrenuvši se raznovrsnijim likovima i snažnijem osećaju za prostor – a iznad svega dubljim osećanjima i tragičnijem glasu. Usput su se pojavile i dve slabije knjige – Činjenice (The Facts) i Obmana (Deception) – ali napisao je i tri dela koja spadaju među najbolje što je ikada stvorio: Protivživot (The Counterlife), memoare o očevom umiranju Nasleđe (Patrimony) i Operaciju Šajlok. Protivživot koristi postmodernističke postupke – odigravanje i reodigravanje scena – a istovremeno je prožet snažnim emocijama, naročito pripovedačevim gnevom zbog engleskog antisemitizma. U mnogim apektima Operacija Šajlok predstavlja Protnojev sindrom podignutu na viši nivo komedije i psihološkog vrtloga. Međutim, dok je Rot pisao bolje nego ikada, njegov privatni život se raspadao. Teški bolovi u leđima, propast braka sa Kler Blum i duboka depresija potpuno su ga slomili. Pa ipak, uz pomoć prijatelja, Rot je na kraju nekako uspeo da se vrati pisanju sa većom usredsređenošću nego ikada ranije. Iz osećaja da je preživeo krizu rodio se oslobađajući doživljaj estetske slobode, i tada je počeo da piše Sabatovo pozorište.
„Filip se potpuno raspadao“, rekla je Džudit Turman (Judith Thurman). „Bio je uznemiren, neverovatno depresivan i potpuno preplavljen. Osećao se zarobljeno, sateran u ćošak životom kakav nije želeo da živi. Istovremeno ga je duboko izluđivala pokroviteljska nadmenost kritičara i njihove otrcane fraze: Rot kao neprijatelj Jevreja, strašilo feminizma, histerik, narcis – sve to, mada mu je do toga bilo manje stalo. Zato je njegova reakcija bila: ‘Radiću ono što radim zbog sebe i zbog dvadeset petoro ljudi do kojih mi je stalo. Povući ću se na selo i pisaću svoje knjige.’ Tako je iz haosa nastalo to povlačenje u sebe.“
Ros Miler (Ross Miller): „Ono što mu se dogodilo bilo je, u suštini, priznanje da čak i najjači čovek može biti bačen na kolena gotovo farsičnom kombinacijom lošeg braka, bolesnih leđa i smrti. Sve ono što je ismevao u Času anatomije mu se i dogodilo: iznenadni gubitak životne snage, slom – a zatim i oporavak, koji mu je doneo osećaj slobode.“
Norman Manea: „Filip sada ima unutrašnju strukturu vojnika. Blizak je sa svojim saborcima, prijateljima i porodicom u rovovima; među njima postoji solidarnost i on to nikada neće izdati. To mu je od presudne važnosti. Sabatovo pozorište napisano je posle te velike krize, kada se jednostavno zaključao, jeo konzerviranu hranu i pisao… Otkako sam iz Rumunije došao ovamo, i ja sam se mnogo promenio, ali Filip se promenio još više. Od čoveka koji je bio društven i koji je svet držao u šaci postao je veoma povučen, krajnje nevoljan da se ponovo izloži haosu sveta. Stvorio je snažan, veštački poredak koji je postao njegov prirodni. Platio je visoku cenu, ali je imao sreće što mu je, pošto ju je platio, književnost to nadoknadila.“
Jednom, dok smo razgovarali o njegovoj karijeri, pitao sam Rota kada je bio najsrećniji. Ponekad, kada govori o knjigama, zastane na trenutak kako bi sabrao misli i osmislio čvrst argument. Ovoga puta odgovorio je odmah, bez oklevanja. Kada je bio najsrećniji? „Dok sam pisao Sabatovo pozorište“, rekao je.
„Zašto?“
Upravo u trenutku koji je usledio posle sve te patnje.
„Zato što sam se osećao slobodno. Osećam da sada ja upravljam svojim životom.“
Bilo je vremena, tokom osamdesetih godina, kada je pisanje za Rota predstavljalo mukotrpan posao, kada su stotine stranica završavale u korpi za otpatke pre nego što bi roman zaista počeo da nastaje: „Sedeo bih tamo i mislio: ne mogu više da izdržim, ne mogu da podnesem sebe, ne mogu da podnesem ovu sobu, ne mogu da podnesem frustraciju ove sobe. Upravo je to bilo: kap po kap po kap frustracije. Kao da mi kiselina kaplje na glavu.“ Danas, međutim, piše sa izuzetnom lakoćom. Ne treba precenjivati značaj lične krize u nastanku književnog dela – hiljade ljudi prolaze kroz tragedije, a da iz njih ne nastane nikakva umetnost – ali Rot je uspeo da svoju ličnu krizu, razdoblje u kojem je mislio da više nikada neće pisati, preobrazi i da iz nje izbije na nivo potpune stvaralačke zrelosti. „Kao Čarli Parker (Charlie Parker), Filip sada može da odsvira ono što čuje“, rekao je Ros Miler. „Pisanje mu je sada lako, dok je nekada bilo teško.“ Naravno, ta lakoća u pisanju njegovih poslednjih knjiga ne bi bila moguća bez dugih godina rada, baš kao što Parker ne bi mogao da svira svoje improvizacije bez hiljada sati provedenih u vežbanju promena akorda. Bez te jedinstvene posvećenosti, vremena, tišine i zdravlja koje ona, izgleda, zahteva, ne bi postojali ni zanat ni mašta, niti bi mu bili na raspolaganju kad god zatrebaju.
„Mislim da Filip nikada nije bio ovako srećan, svakako ne otkako ga poznajem“, rekla je Džudit Turman. „Sada konačno živi onako kako je oduvek želeo, bez obaveza prema drugima, osim prema ljudima do kojih mu je stalo. On je kao student postdiplomskih studija koji je ujedno i monah. Njegov život danas nema mnogo pokretnih delova. Složeni porodični odnosi, potrebe i sukobi porodičnog života – sve su to mašine Ruba Goldberga (Rube Goldberg), a on sada živi bez toga. Dok ste mladi, pokreću vas mnoge neutažene želje. Sada postoji samo jedno: rad.“
Tokom godina Rot je povremeno dopuštao da ga druge obaveze odvoje od pisanja. Predavao je na Univerzitetu u Pensilvaniji i Hanter koledžu. Vodio je niz razgovora sa Aharonom Apelfeldom (Aharon Appelfeld), Ivanom Klimom (Ivan Klima), Milanom Kunderom, Isakom Baševisom Singerom, Ednom O’Brajen i Primom Levijem – zbirka tih razgovora kasnije će biti objavljena pod naslovom Shop Talk. Za izdavačku kuću “Pingvin” uređivao je uticajnu biblioteku Writers from the Other Europe, izdavački poduhvat u mekom povezu koji je američkim čitaocima približio Kunderu, Tadeuša Borovskog (Tadeusz Borowski), Bruna Šulca (Bruno Schulz), Ludvika Vaculjika (Ludvík Vaculík),Tadeuša Konvickog (Tadeusz Konwicki) i Danila Kiša. Bilo je predavanja i javnih čitanja, izveštaja za PEN koje je trebalo napisati, putovanja u Prag i Jerusalim, autorskih tekstova za rubriku Op-Ed u listu The New York Times, peticija koje je trebalo potpisati, javnih nastupa, ljubavnih veza, prijateljstava i ostarilih roditelja. Danas postoji samo rad, i gotovo ništa drugo. Dugo je Rot pored svog radnog stola držao dva mala natpisa. Na jednom je pisalo: “Ne mrdaj” („Stay Put“), a na drugom: “Bez nasumičnih skretanja” („No Optional Striving“). Izgleda da je pod „nasumičnim skretanjima“ podrazumevao sve osim pisanja, vežbanja, sna i samoće.
„To je divno iskustvo“, rekao je Rot. „Taj čin strasnog i sitničavo preciznog sećanja jeste ono što povezuje vaše dane – dane, nedelje, mesece – i živeti s tim moje je najveće zadovoljstvo. Mislim da svakom romanopiscu to mora biti najveće zadovoljstvo; upravo zato i pišete – da biste uspostavili te svakodnevne veze. Ja to uspevam tako što vodim veoma asketski život. Ne doživljavam ga kao asketski u bilo kakvom negativnom smislu, ali morate biti pomalo poput vojnika koji živi u kasarni, ili kako god to želite da nazovete. Drugim rečima, sve ostalo isključujem iz svog života. Nisam oduvek tako živeo, ali sada živim.“
Kada smo krajem zime započeli ove razgovore, Rot mi je rekao da je „između dve knjige“ i da razmišlja o tome šta bi moglo uslediti posle Ljudske ljage. Nekoliko meseci kasnije šalio se na račun davnog Njuarka i rekao: „Rođen sam pre najlonki i zamrznute hrane.“ Zatim je dodao: „To je rečenica iz mog sledećeg romana.“ Ispostavilo se da je već napisao više od stotinu stranica. Tada se prisetio kratkog razdoblja u životu sportiste kada se vektori njegovih fizičkih sposobnosti i ovladavanja igrom – iskustva, inteligencije i mašte – ukrste u najvišoj mogućoj tački. Iako su Sabatovo pozorište, Američka pastorala i Udala sam se za komunistu romani koji se događaju nad ponorom, prožeti komikom neuspeha i propadanja, osećaj stvaralačkog ushićenja njihovog autora ne može se prevideti.
„Moram da vam kažem da ne verujem u smrt, ne doživljavam vreme kao nešto ograničeno. Znam da jeste, ali to ne osećam“, rekao je Rot. „Mogu da živim još tri sata, a mogu i još trideset godina, ne znam. Vreme mi ne pritiska um. Trebalo bi, ali ne pritiska. Još ne znam šta će sve ovo na kraju značiti, a to više nije ni važno, jer nema zaustavljanja. A ni sve ovo ionako neće biti važno, kao što znamo. Zato nema smisla ni razmišljati o tome. Jedino što treba da želite jeste ono očigledno. Da uradite posao kako treba, a sve ostalo je ljudska komedija: procene, liste, bedni članci, uvrede, pohvale…
„Želim da bude odgovoran samo pred svojim radom. Ne želim da odgovaram svemu ostalom. To nije važno. Nekada jeste bilo važno, i drugima u određenom trenutku jeste važno, ali meni više ne može biti.
„Ako sam zdrav, snažan i svakoga dana pišem, koga je briga? Kakav god problem da mi postavi ono što pišem, pomislim ‘Ne brini, potrebno je samo vreme.’ Samo to. Više se ne plašim da nemam ono što je potrebno da rešim problem. Nema prekida i na raspolaganju mi je sve vreme ovoga sveta. Vreme je na mojoj strani.“
Izvor: Glif/ Njujorker
