Piše: Aleksa Đilas
Da li će u budućnosti kraljevi i plemići vladati svetom? Neće. Ali mnoge pojave u savremenom društvu podsećaju na srednji vek i kao da se stvara elita uzdignuta iznad društva i zatvorena u sebe – novi ljudi „plave krvi“.
Poslednjih nekoliko decenija, bogati su postajali sve bogatiji. Novac je hrlio ka novcu, a velike kompanije plaćale sve manji porez. U vreme krize, državna pomoć je najviše išla bankama. Godine 2009. možda i jeste sprečeno da se finansijski slom pretvori u veliku depresiju sličnu onoj iz tridesetih godina prošlog veka, ali ne samo što nisu uklonjeni uzroci koji su do recesije doveli već su glavni krivci nagrađeni.
Nepisano pravilo je bilo da se velikim ne sme dozvoliti da propadnu. Kad treba, za njih su pravljeni i posebni zakoni. Radnici i srednja klasa su nosili sav teret ekonomske krize, a država je štedela na socijalnom staranju i uslugama. S jedne strane, ispravno je reći kako je ovo mračna, surova strana kapitalizma. S druge, sâm kapitalizam je ovde izdao sebe jer nije dopustio da tržište slobodno deluje i dozvolio da bankrotiraju svi oni koji su lakomo, rizično i nepošteno poslovali.
Kapitalizam kao da je oponašao feudalizam u kome plemstvo i njegovi posedi gotovo da nisu mogli da propadnu. Zakoni su ih štitili jer su bili nosilac poretka, stub države i monarhije. Zar nije verovatno da će u budućnosti bogati i visokostručni težiti da sebe tako postave u okviru kapitalističkog sistema da on uvek mora da ih spasava kako bi sam sebe spasao? I ovi novi feudalci neće biti vođeni viteškim moralom koji zahteva odgovorno upravljanje, osećanje časti i dužnosti, pravednost i zaštitu nemoćnih.
Od pedesetih godina prošlog veka jačaju u komunističkom delu Evrope kritički glasovi koji dolaze iz redova sâmih komunista i marksističke inteligencije. Postavljaju se pitanja o birokratskoj samovolji, represiji nad neistomišljenicima, špijuniranju i cenzuri, slabostima privrede. Okrivljuju se „prinčevi komunizma“, govori da se stvorila nova komunistička vladajuća kasta ili klasa. Važna tema su ekonomska i druge nejednakosti u socijalizmu. Rešenja koja se nude pokušavaju da spoje socijalizam i demokratiju. Veruje se da je moguće izgraditi društvo u kome su lične i građanske slobode velike, nejednakost mala, a privreda istovremeno u društvenom vlasništvu i visoko razvijena.
Snobizam – engleska bolest
Komunizma već dugo nema u Evropi. U zemljama gde je bio na vlasti političke slobode su danas znatno veće i životni standard u celini bolji, ali je i nejednakost mnogo porasla. Političari se povremeno zalažu za borbu protiv nje. No niko i ne spominje izgradnju društvenog sistema u kome bi se našla potpuna i trajna rešenja za problem nejednakosti.
Možda je nemoguće po nekom planu graditi novo društvo i možda nije strašno što ima veoma bogatih i moćnih ako istovremeno većina živi pristojno. Ali šta će biti kada bogataši ne samo novac već i vlast ostave svojim potomcima? I onda oni svojima…
Bilo kako bilo, ne mogu da se ne setim dirljivih priča starih partizana o jednakosti i bratstvu u ratu, o tome kako je sve bilo zajedničko i pravedno se delilo. Čak se ni na male nejednakosti nije dobro gledalo, recimo kada su pred kraj rata komandanti počeli da na kapama nose partizanske zvezde lepše i veće od vojničkih. A kada su došle prve plate, mnogi doskorašnji ratnici su se zbunili, naljutili: Pa nismo mi plaćenici! Novac je kapitalističko zlo!
Moj pokojni prijatelj Edvard Pirs, engleski novinar i istoričar, smatrao je snobizam za englesku nacionalnu bolest. Doista je svugde prisutan i kao da mu nema leka. U književnosti, na televiziji, u filmovima često se kritikuje aristokratija. Ali iza osuda njene nadmenosti, hladnoće i sebičnosti, ima ne malo divljenja. Ispitivanja javnog mnjenja pokazuju da je otvorena podrška monarhiji i aristokratiji retko kad bila manja. Ipak, i dalje su neodvojivi deo kulture i ugrađeni u sâmo tkivo društva. I kao da iza engleske fascinacije lordovima i njihovim dvorcima postoji duboko uverenje da oni svojim sjajem i prestižom uzdižu čitavu Englesku u očima drugih naroda.
Britanski antiamerikanizam
Živeo sam u Engleskoj sedamdesetih i osamdesetih godina, i svugde sam nailazio na antiamerikanizam. Britanci su smatrali, ne bez razloga, kako je njihovo društvo humanije od američkog, a spoljna politika miroljubivija. A onda se posle Hladnog rata Britanija usko povezala sa Amerikom i krenula s njom u imperijalne ratove. Verujem da će, ukoliko nastavi tim putem, Britanija biti sve manje demokratija, a sve više u rukama političkih i ekonomskih elita – i da će u novoj vlasti važnu ulogu igrati aristokratija, kako ova stara tako i neka nova.
U divno sređeni Nacionalni arhiv u Ričmondu blizu Londona najviše dolaze da istražuju profesionalni istoričari. Ali mnogo je i onih koji bi da saznaju nešto o svojim precima. Dolaze radi toga i Amerikanci britanskog porekla. Nije tajna da se mnogi istraživači nadaju kako će otkriti da im je poreklo plemićko, da im u venama teče plava krv.
Kod nas se može naići na ljude koji se trude da imaju aristokratske manire. Nekima to polazi za rukom, dobro im stoji, i prijatni su i šarmantni. Ali ih ima koji baš preziru takozvane obične ljude i po svaku cenu žele da budu iznad našeg društva i da gospodare njime. Ko zna, možda će takav elitizam i žudnja za moći i privilegijama jednog dana biti do kraja zadovoljeni. I stvoriće se kod nas neki novi baroni i grofovi, vojvode i kneževi. I, naravno, kraljevi.
No, za buduće kraljeve imam jedno upozorenje. Zapadni istoričari su višegodišnjim istraživanjima uz pomoć kompjutera utvrdili da je kralj jedno od najopasnijih zanimanja. Kraljevi su gubili život na bojnom polju, u verskim ratovima, od rivalskih dinastija i u dvorskim zaverama, u prevratima i revolucijama. Utvrđeno je da je čak opasnije biti kralj nego mafijaški don. Jer za razliku od kralja, don može da živi skriveno, dela tajnovito, stalno bude zaštićen od svojih mafijaša – i da tako doživi duboku starost.
U naučnofantastičnim filmovima društva budućnosti su često feudalna. Meni nije baš uverljivo da na osnovu kmetovskog rada mogu da se izgrade intergalaktičke države. Ali sasvim mi je uverljivo kada se velike svemirske korporacije prikazuju kao podjednako tiranske kao davni feudalni posedi.
Izvor: NIN, br. 3942, 16.7.2026, str. 26-27.
