Пише: Алекса Ђилас
Да ли ће у будућности краљеви и племићи владати светом? Неће. Али многе појаве у савременом друштву подсећају на средњи век и као да се ствара елита уздигнута изнад друштва и затворена у себе – нови људи „плаве крви“.
Последњих неколико деценија, богати су постајали све богатији. Новац је хрлио ка новцу, а велике компаније плаћале све мањи порез. У време кризе, државна помоћ је највише ишла банкама. Године 2009. можда и јесте спречено да се финансијски слом претвори у велику депресију сличну оној из тридесетих година прошлог века, али не само што нису уклоњени узроци који су до рецесије довели већ су главни кривци награђени.
Неписано правило је било да се великим не сме дозволити да пропадну. Кад треба, за њих су прављени и посебни закони. Радници и средња класа су носили сав терет економске кризе, а држава је штедела на социјалном старању и услугама. С једне стране, исправно је рећи како је ово мрачна, сурова страна капитализма. С друге, сâм капитализам је овде издао себе јер није допустио да тржиште слободно делује и дозволио да банкротирају сви они који су лакомо, ризично и непоштено пословали.
Капитализам као да је опонашао феудализам у коме племство и његови поседи готово да нису могли да пропадну. Закони су их штитили јер су били носилац поретка, стуб државе и монархије. Зар није вероватно да ће у будућности богати и високостручни тежити да себе тако поставе у оквиру капиталистичког система да он увек мора да их спасава како би сам себе спасао? И ови нови феудалци неће бити вођени витешким моралом који захтева одговорно управљање, осећање части и дужности, праведност и заштиту немоћних.
Од педесетих година прошлог века јачају у комунистичком делу Европе критички гласови који долазе из редова сâмих комуниста и марксистичке интелигенције. Постављају се питања о бирократској самовољи, репресији над неистомишљеницима, шпијунирању и цензури, слабостима привреде. Окривљују се „принчеви комунизма“, говори да се створила нова комунистичка владајућа каста или класа. Важна тема су економска и друге неједнакости у социјализму. Решења која се нуде покушавају да споје социјализам и демократију. Верује се да је могуће изградити друштво у коме су личне и грађанске слободе велике, неједнакост мала, а привреда истовремено у друштвеном власништву и високо развијена.
Снобизам – енглеска болест
Комунизма већ дуго нема у Европи. У земљама где је био на власти политичке слободе су данас знатно веће и животни стандард у целини бољи, али је и неједнакост много порасла. Политичари се повремено залажу за борбу против ње. Но нико и не спомиње изградњу друштвеног система у коме би се нашла потпуна и трајна решења за проблем неједнакости.
Можда је немогуће по неком плану градити ново друштво и можда није страшно што има веома богатих и моћних ако истовремено већина живи пристојно. Али шта ће бити када богаташи не само новац већ и власт оставе својим потомцима? И онда они својима…
Било како било, не могу да се не сетим дирљивих прича старих партизана о једнакости и братству у рату, о томе како је све било заједничко и праведно се делило. Чак се ни на мале неједнакости није добро гледало, рецимо када су пред крај рата команданти почели да на капама носе партизанске звезде лепше и веће од војничких. А када су дошле прве плате, многи доскорашњи ратници су се збунили, наљутили: Па нисмо ми плаћеници! Новац је капиталистичко зло!
Мој покојни пријатељ Едвард Пирс, енглески новинар и историчар, сматрао је снобизам за енглеску националну болест. Доиста је свугде присутан и као да му нема лека. У књижевности, на телевизији, у филмовима често се критикује аристократија. Али иза осуда њене надмености, хладноће и себичности, има не мало дивљења. Испитивања јавног мњења показују да је отворена подршка монархији и аристократији ретко кад била мања. Ипак, и даље су неодвојиви део културе и уграђени у сâмо ткиво друштва. И као да иза енглеске фасцинације лордовима и њиховим дворцима постоји дубоко уверење да они својим сјајем и престижом уздижу читаву Енглеску у очима других народа.
Британски антиамериканизам
Живео сам у Енглеској седамдесетих и осамдесетих година, и свугде сам наилазио на антиамериканизам. Британци су сматрали, не без разлога, како је њихово друштво хуманије од америчког, а спољна политика мирољубивија. А онда се после Хладног рата Британија уско повезала са Америком и кренула с њом у империјалне ратове. Верујем да ће, уколико настави тим путем, Британија бити све мање демократија, а све више у рукама политичких и економских елита – и да ће у новој власти важну улогу играти аристократија, како ова стара тако и нека нова.
У дивно сређени Национални архив у Ричмонду близу Лондона највише долазе да истражују професионални историчари. Али много је и оних који би да сазнају нешто о својим прецима. Долазе ради тога и Американци британског порекла. Није тајна да се многи истраживачи надају како ће открити да им је порекло племићко, да им у венама тече плава крв.
Код нас се може наићи на људе који се труде да имају аристократске манире. Некима то полази за руком, добро им стоји, и пријатни су и шармантни. Али их има који баш презиру такозване обичне људе и по сваку цену желе да буду изнад нашег друштва и да господаре њиме. Ко зна, можда ће такав елитизам и жудња за моћи и привилегијама једног дана бити до краја задовољени. И створиће се код нас неки нови барони и грофови, војводе и кнежеви. И, наравно, краљеви.
Но, за будуће краљеве имам једно упозорење. Западни историчари су вишегодишњим истраживањима уз помоћ компјутера утврдили да је краљ једно од најопаснијих занимања. Краљеви су губили живот на бојном пољу, у верским ратовима, од ривалских династија и у дворским заверама, у превратима и револуцијама. Утврђено је да је чак опасније бити краљ него мафијашки дон. Јер за разлику од краља, дон може да живи скривено, дела тајновито, стално буде заштићен од својих мафијаша – и да тако доживи дубоку старост.
У научнофантастичним филмовима друштва будућности су често феудална. Мени није баш уверљиво да на основу кметовског рада могу да се изграде интергалактичке државе. Али сасвим ми је уверљиво када се велике свемирске корпорације приказују као подједнако тиранске као давни феудални поседи.
Извор: НИН, бр. 3942, 16.7.2026, стр. 26-27.
