Пише: Дејан Пековић
Како су деценије нерада, незнања, шпијунирања, полтронства, намјештених утакмица, најгоре инфраструктуре у Европи, вјероватно и на свијету, и најгорих резултата дошле на наплату.
Умјесто да, као људи остварени у животу, са резултатима и знањем, будемо партнери држави на прави и искрен начин, да се сударимо са политиком у циљу развоја спорта и наше дјеце, ми смо одлучили да трчимо за Ђукановићем, Абазовићем, Вучићем, да гурамо „људе“ који ће сада бити близу Спајића, Мандића, Бечића…
А добили смо 35 година током којих нијесмо могли да направимо једну трибину националног стадиона у главном граду. Национални стадион нам је такав да са брда Горица праћком може да се гађа ко год хоће.
Умјесто заједништва и напретка, ми смо, разним интересима, част изузецима, куповали новинаре, ботове, Инстаграм и Фејсбук странице, који нападају све што је нормално, а ћуте на све ненормално. Умјесто карактера и храбрости да се изборимо за боље услове, постали смо заједница која је све, само то није.
Могли смо до сада да имамо неколико мини-регионалних центара за рад са дјецом у Бару, Будви, Херцег Новом, Подгорици, Никшићу, Пљевљима, Бијелом Пољу и Беранама, да периодично доводимо тренере из Шпаније, Португала, Холандије, Хрватске, Србије и других земаља, како би заједно са нашим тренерима радили, селектирали и обучавали нашу дјецу, јер нам дјеца дођу до сениора техничко-тактички необучена.
Отворимо границе региону, прије свих, покажимо ширину и укључимо људе из бизниса, привреде, медија и спорта, навијаче и љубитеље фудбала, да створимо здрав амбијент који ће иницирати напредне идеје и пројекте. Помогнимо нашим клубовима да се појаве на тржишту региона, Европе и свијета, продужимо прелазни рок колико је максимално могуће, уведимо ВАР да не гледамо фантомске голове и намјештене утакмице казнимо најстроже могуће.
Јер, послије једне од најтежих казни које је УЕФА у својој историји изрекла нашем фудбалу, свима је, па и тужилаштву, јасно да је наш систем тешко, тешко болестан…
Преко 90 одсто дјеце и родитеља, када би добили позив, отишло би да игра за другу репрезентацију. То је озбиљан друштвени проблем, неважно да ли је ријеч о Хрватској, Србији, Босни и Херцеговини, Албанији…
О свему овоме смо годинама уназад јавно упозоравали и говорили, са најбољом могућом намјером, у емисији „Фудбал фест“, на инсистирање Спортске редакције РТЦГ, која је још 2019. године препознала куда иде наш фудбал…
Фудбал је преозбиљан посао.
Извор: РТЦГ
