Државе Европске уније осећају се нелагодно због све снажнијег Ердогановог ауторитаризма. Али потребна им је тврда моћ његове земље
Пишу: Џон Пол Ретбон из Истанбула и Хенри Фој из Брисела
Превод: Милош М. Милојевић
Можда је посреди био само лапсус. Раније ове године, Урзула фон дер Лајен упозорила је да постоји ризик да Европа потпадне под утицај Русије, Кине и Турске. То би, рекла је, „отежало наше“ животе.
Био је то озбиљан гаф. Председник Европске комисије сврстала је заједно кључну савезницу, чланицу НАТО, и дугогодишњег кандидата за чланство у Европској унији са два највећа европска ривала. Неколико дана касније, након што је прес служба Комисије трапаво повукла ову опаску, турски председник Реџеп Тајип Ердоган је узвратио: „Европи је више потребна Турска него што је Турској потребна Европа“.
Све снажнији Ердоганов ауторитаризам већ дуго чини Турску напорним и непредвидљивим савезником. Данас, сукоби у Украјини и на Блиском истоку и забринутост да би САД могле затворити свој безбедносни кишобран којим заклањају Европу намећу тешка преиспитивања. На Турску се више не гледа само као на својеглавог европског савезника. Она је сада и критично важан стратешки партнер.
У штабу НАТО у Бриселу, Турска се означава као „незаменљиви партнер“, испред којег предњаче само Сједињене Америчке Државе, постојана стена која стоји на југоисточном крилу савеза и главна поморска сила у Црном мору. Њена војна индустрија такође располаже обимом производње и стручношћу потребним за масовну производњу наоружања као што су дронови и вођене ракете које су хитно потребне другим чланицама НАТО-а.
Анкара сада жели да искористи своју све већу геополитичку тежину како би изградила ближе везе са Европском унијом, формализовала свој положај у европском безбедносном поретку и склапала договоре о производњи наоружања са растућом европском војном индустријом. Док су, с једне стране, европским војскама потребне турске гранате, дронови и моћ копнених снага, Ердоган, са друге стране, жели бољи приступ Европској унији, одбрамбене уговоре и, кључно, технологију и финансирање које са њима долази.
Многи европски званичници верују да би његове жеље требало испунити, посебно пошто амерички председник Доналд Трамп смањује присуство трупа и распоређену опрему у Европи. Више од половине извоза турске војне индустрије који је прошле године вредео десет милијарди долара био је остварен са земљама чланицама НАТО-а.
„Морамо бити отвореног ума и разумети да је потребно да се са Турском, из безбедносне перспективе, што је више могуће зближимо“, рекао је у јуну фински председник Александар Стуб. „Уколико желимо да остваримо моћ у свету, морамо мислити на велико“.
„Мислити на велико“ и трошити навелико обликоваће добар део НАТО самита који ће се од 7. јула одржати у Анкари. Насловне стране биће усредсређене на европска настојања да се одржи Трампова посвећеност тридесетдвочланом војном савезу. Паралелно са тиме, спомињу аналитичари и званичници, на агенди је питање колико би Турска и њена одбрамбена индустрија могле бити интегрисане у Европу истовремено док се САД из ње повлаче.
Сама чињеница да се самит одржава у Турској показује колико су се променила европска гледишта. Пре једне деценије, Ердоган је позвао НАТО да своје окупљање 2018. године одржи у Истанбулу, и нашироко се претпостављало да ће овај позив бити прихваћен. Али остваривање ове замисли блокирало је десетак европских савезница забринутих због слабљења демократског поретка у Турској.
Недељу дана касније, Ердоган је отпочео опсежну чистку државних службеника и опозиционих личности након покушаја пуча. Неколико месеци после, Турска је отпочела разговоре са Русијом о куповини противваздухопловног система С-400.
„Како је време промицало велики број европских земаља сматрао је да су се њихови ставови показали исправним“, наводи један дипломата из земље чланице НАТО-а који је присуствовао овим расправама. Избегли су кошмарни сценарио у којем се Ердогану прво обећава да ће бити домаћин самита, а онда се то обећање повлачи.
Турски седамдесетдвогодишњи председник осигурао је да на крају буде по његовом. Наредне недеље самит ће се одржати у велелепном Ердогановом председничком комплексу [Бештепе] од хиљаду сто педесет соба. Европске државе чланице НАТО-а обавезаће се да определе више средстава за одбрану, што Трамп жели да чује, и потписаће вредне уговоре са турским произвођачима оружја, што је опет остварење Ердоганових жеља.
Све бриге о проблемима турске економије и демократије биће, у међувремену, затурене под црвени тепих, судећи према скорашњим саопштењима.
Свега неколико месеци раније, у мају ове године, анкарски суд је разрешио Озгура Озела, предводника главне опозиционе странке у земљи. То је последњи потез у судском прогону са којим су суочени главни Ердоганови политички противници, појачаном прошле године хапшењем истанбулског градоначелника и председничког кандидата Екрема Имамоглуа. Преко тога су, ипак, амерички и европски лидери прешли ћутке.
Без обзира на то, постоје ограничења који су турски крајњи домети у приближавању ЕУ, чвршћој безбедносној интеграцији и јачању међународног легитимитета који уз то иде.
Многи од европских савезника Турске и даље су дубоко забринути због Ердоганове владе и њене упитне усаглашености са прокламованим НАТО „принципима демократије, индивидуалних слобода и владавине закона“. То није због некакве душебрижничке привржености демократским финесама, кажу званичници, дипломате и аналитичари, већ из тврдокорног сопственог интереса.
„Демократија и геополитичка стабилност нису одвојена питања“, каже Серен Селвин Коркмаз, кодиректорка истраживачког центра Институт ИстанПол. „Демократске институције оснажују уверљивост турске стратешке позиције. Оне обезбеђују институционалну инфраструктуру захваљујући којој међународни споразуми могу бити дуговечнији од владавине појединачних лидера“.
И заиста, турске власти су уверљиво показале основаност ових сумњи. У безбедносној акцији пре скупа, приведено је више од 200 људи који су осумњичени за тероризам – укључујући и више десетина еколошких активиста, често у својим шездесетим и седамдесетим годинама.
Западни званичници описују проблем отворено. „Када и како турска унутрашња, економска и политичка крхкост ограничава или слаби њену геополитичку важност? На крају, то је право питање, једино које заиста битно.“
Турска војно-индустријска револуција
Две стотине километара источно од Анкаре, у пространим модерним постројењима близу древног пута познатог као Персијски краљевски пут, смештен је један од разлога због којег се у последње време турски војно-индустријски комплекс тако високо цени. Арка Савунма (Arca Savunma), компанија која производи пушчану муницију, минобацачке и хаубичке гранате, можда је највећа турска одбрамбена компанија за коју нико није чуо.
Компанија Арка, коју је пре само шест година основао Исмаил Терлемез (Ismail Terlemez) некадашњи званичник НАТО-а задужен за набавке, доживела је астрономски успон. Политички добро повезана, компанија је прошле године постала највећи турски извозник међу компанијама наменске индустрије, према наводима турске државне новинске агенције Анадолу. Међу највећим недавно склопљеним пословима су више милијарди вредни извозни уговори са Словачком, Бугарском и Естонијом.
(Прошле године, америчко Министарство правде повукло је оптужбе да је Терлемез примао мито од преко 115.000 долара у вези са низом уговора за набавку експлозива потписаних док је био службеник у НАТО-а.)
Арка је огледни случај онога што је генерални секретар НАТО Марк Руте назвао турском „одбрамбено-индустријском револуцијом“.
Турске компаније наменске индустрије су агилне и брзо одговарају захтевима тржишта. Влада поносно истиче овај сектор као један од стубова националног идентитета.
Свакодневно, џиновски билборди приказују видео снимке ракета које експлодирају, авиона који надлећу и артиљеријских зрна која се распрскавају – често заједно са Ердогановом сликом са авијатичарским наочарима за сунце и натписом: „Турска која улива поверење својим пријатељима и страх непријатељима“.
Индустрија такође показује како земља може да оствари високи степен самодовољности у производњи оружја по НАТО стандардима.
Настојање да се до тога дође отпочело је убрзо након Кипарског рата 1974. године, када је ембарго на оружје које су увеле Сједињене Америчке Државе оголио турску зависност од страних снабдевача. Онда је све убрзано за време Ердогана, уз државну потпору истакнутим политички повезаним компанијама војне индустрије, понекад путем специјално опредељених средстава изван редовног државног буџета.
Потрошња из овог фонда достигла је врхунац 2018. године када је, према проценама аналитичара, износила готово пола процента БДП-а, односно скоро три милијарде америчких долара.
„Ми убирамо плодове“ наших ранијих улагања у одбрану, каже један виши званичник, који предвиђа да би извоз војне индустрије током ове године могао порасти око 30 одсто у односу на претходну годину, на око 13 милијарди долара. „Европа може много тога да научи од нас“, додаје осмехујући се.
Данас, Европа пролази кроз слично настојање да изнова подигне своју одбрамбену индустрију и осигура своје ланце снабдевања. Турски званичници тврде да се у земљи обезбеђује више од осамдесет одсто компоненти турске војне индустрије.
„Турска има снажно предузетништво, инжењерско знање и способност масовне индустријске производње којој једино Немачка може да парира. Али Немачка је скупа“, каже виши званичник НАТО-а. „Турци такође на састанке НАТО-а долазе најбоље припремљени и постављају најтежа питања. Свакако желите да буду на вашој страни“.
Упркос томе, сам арсенал не чини Турску непоколебљивим савезником. Њена одбрамбена индустрија се и даље суочава са препрекама које једва прикривају дубље неповерење већине НАТО савезника према Анкари.
Први, а уједно и симболички највећи проблем, јесте искљученост са тржишта. Као европска чланица НАТО-а која није чланица Европске уније, Анкара није у прилици да добије средства од бриселског програма финансирања набавке наоружања вредног сто педесет милијарди евра. Програм кредитирања заснива се на заједничком буџету Европске уније, и осмишљен је да повећа производњу наменске индустрије, иновативност и прекограничну сарадњу у овом сектору.
Турска премошћује овај проблем тако што у потпуности избегава Брисел и уместо тога склапа билатералне уговоре.
Бајкар, водећа компанија за производњу дронова који се користе вештачком интелигенцијом, под руководством Ердогановог зета Селџука Бајрактара, има заједнички пројекат са италијанском компанијом Леонардо због кога може приступити средствима Европске уније опредељеним компанијама које послују у Европи. Турски произвођач муниције Репкон слично је потписао уговор да изгради производна постројења у Немачкој.
Прошле године Турска је такође продала тридесет тренажних авиона шпанским ваздухопловним снагама, у оквиру уговора о заједничкој производњи са Ербасом, вредним 2,6 милијарди евра. Аналитичари наводе да се модел заједничке производње може понављати и са другим турским војним платформама које интегришу европско наоружање.
Економист: Западни дронови подбацују на бојном пољу у Украјини
„Има много потенцијала за сарадњу“, каже Арда Мевлутоглу, консултант из војне индустрије који ради у Анкари. „Западне државе једноставно могу на турске платформе да поставе своју авионику и оружане системе“.
Овакви заједнички подухвати сагласни су са трансакционим духом времена. Али чињеница да нису део свеобухватног европског споразума о безбедносној улози Турске такође ограничава колико далеко могу да иду.
„Шта Европа жели од Турске? То није јасно, што је заправо проблем. Однос се продужује, зато што је то нужда, али не напредује зато што не постоји политичка инфраструктура која би га подупрла“. каже политиколог Коркмаз. „Без тога, Турска може да постане важнија али, парадоксално, такође мање релевантна у стратешким расправама“.
Други проблем је финансијски. Турски војно-индустријски сектор можда буја, али шира економија је оптерећена инфлацијом од 33 одсто, све вишим ценама и растућим међувалутним курсом који гуши конкурентност осталих произвођача.
Она такође делује у земљи у којој забринутост око поузданости владавине права одвраћа стране инвеститоре од улагања у друге секторе. Пројекат светске правде (World Justice Project) смешта Турску на 118. место од 143 земље на Индексу владавине права, једно место изнад Русије.
„Турски правни систем држи капитал у ризичном положају. То је разлог зашто – осим конгломератима под државном контролом и једној или две добро повезане приватне фирме – турској одбрамбеној индустрији стално мањка капитал.
Трећи проблем је поузданост. Анкара често говори о својој војној индустрији као бранику националне одлучности и способности земље да одоли спољним притисцима. Али таква набуситост може да поткопава саму себе.
Прошле године Турци су били запањени када је министар спољних послова Хакан Фидан признао да је крунски драгуљ домаће турске одбрамбене индустрије – ловачки авион пете генерације KAAN – завистан од мотора стране производње. На сличан начин је претеривано приликом приказивања прототипа балистичке ракете Јилдиримхан (Господар муње) која, према првобитним саопштењима јавности, има домет од 6.000 километара. То је мало вероватно пошто је у питању десет пута већи домет од домета балистичке ракете којом Турска сада располаже.
Турци „производе хеликоптере попут Апача, имају дронове, ометаче… у питању је једна од најбрже растућих одбрамбених индустрија у Европи“, каже други истакнути европски одбрамбени зваичник. „Али остаје да се види колико су заиста импресивни ови системи“, додаје овај званичник, указујући на ракету Јилдиримхан.
„Да ли ће велики НАТО савезници поклонити своје поверење [овим системима] за осигурање сопствене безбедности?“
Традиција узајамног неповерења
Турски односи са државама чланицама НАТО радикално су се поправили од покушаја пуча 2016. године, када је Ердоган оптужио Запад да се „сврстао уз пучистичке заверенике и терористе“.
Турске компаније наменске индустрије постале су главни снабдевачи европских оружаних снага. Европска жеља да ојача „Средњи коридор“, саобраћајни и енергетски правац према Кини, води преко Турске, што додатно појачава њену стратешку позицију.
Када су посреди односи са Москвом, Анкара наставља да подржава повратак окупираног Крима Украјини и умањила је зависност од руске енергије.
Турска је у међувремену превредновала своје односе са Западом. НАТО противракетне батерије су обориле четири иранске балистичке ракете испаљене ове године ка Турској.
Турским компанијама војне индустрије – посебно онима које производе стандардизоване производе који се масовније троше, као што је артиљеријска муниција – потребна је западна технологија, финансије и партнерства, које би их заједно учинили конкурентнијим у такмичењу са Кином, „без сумње највећом претњом по турску војну индустрију“, каже Ертач Коџа, руководилац за међународну сарадњу турске Агенције за одбрамбену индустрију.
Важније од свега, Европа – укључујући државе које нису чланице Уније, попут Велике Британије – обухвата отприлике половину од 720 милијарди евра вредне годишње турске размене добара и услуга.
„Европа је наша једина сигурна и мирна граница“, признаје један виши турски званичник. „Ми изузетно ценимо европску стабилност и безбедност“.
Чак и у том случају, бољи односи не значе да су они добри, и ближе везе у сектору одбране нужно их не побољшавају, што поставља горњу границу за трговинску размену и прилив инвестиција који су потребни турској економији.
Преговори о прикључењу Европској унији који су отпочели 2005. године, замрзнути су 2018. године. Сви се слажу да би споразум о царинској унији који је Турска потписала са ЕУ 1995. године – пре него што је дигитална економија узела замах – требало да се унапреди. Али извести то унапређење захтева политички тешко спроводљиве промене које Анкара неће бити вољна да прихвати, попут придржавања правила о транспарентним јавним набавкама.
Постоји једно дубље неслагање које ограничава најопсежнију сарадњу, а које долази од онога што критичари видео као све снажнији ауторитаризам у турској политици. Уколико Турска постане у потпуности ауторитарна земља, кажу критичари, главна владина преокупација постаће уклањање унутрашњих претњи а не суочавање са заједничком спољном претњом – што се добрим делом десило у Мађарској за време бившег премијера Виктора Орбана.
За сада, обе стране покушавају да пронађу путању према новом безбедносном поретку у све опаснијем свету у којем САД немају више претежну улогу у европској безбедности коју су донедавно имале.
„То је разлог због чега одјеци ранијег узајамног неповерења значе више него икада“, каже Синан Улген, руководилац истраживачког института ЕДАМ, са седиштем у Истанбулу.
„Питање за Европу је: ‘Када загусти, да ли ће се Турска сврстати уз Европу или ће стајати по страни?’ Питање за Турску је: „Да ли ће [садашњи застој] водити нефункционалном НАТО и безбедносној архитектури Европске уније из које ће она бити изостављена’?“
„У најгорем случају, ово би довело до испуњења наших највећих страхова: слабије Европе и Турске која би била принуђена да се сама сналази“, додаје Улген. „То би била пловидба непознатим водама“.
Извор: Financial Times
