Пише: Милан Милошевић
Виђен је како хода
међу пушкама,
низ дугачку улицу,
како излази у хладно поље,
још под звездама, у праскозорје.
Убили су Федерика
кад је свитало…
Клешите, пријатељи,
од камена и снова у Алхамбри,
тумул песнику,
изнад извора где вода плаче,
и вечно говори:
злочин се догодио у Гранади,
у његовој Гранади!
Песму Злочин се догодио у Гранади Антонио Маћадо је написао као омаж Федерику Гарсији Лорки, стрељаном у зору 19. августа 1936. на месту Фуенте Гранде (Велики извор), на путу између Визнара и Алфакара близу Гранаде.
Савременик и жртва шпанске трагедије, песник који је Шпанији открио њен сопствени звук и ритам, Федерико дел Саградо Корасон де Хесус Гарсија Лорка је рођен у андалузијском селу Фуенте Вакерос (Пастирски извор) близу Гранаде, у поноћ 5. јуна 1898.
Те године Шпанија је претрпела пораз од Сједињених Држава и изгубила Кубу, Порторико и Филипине – територије које је држала од 16. века. Књижевници и интелектуалци Генерације 98 губитак империјалних илузија назвали су “Катастрофа” (El Desastre) и, суочавајући се с новом реалношћу, трагали за новим идентитетом, културном обновом Шпаније.
У периоду 1930–1936. приближно 55–60 одсто Шпанаца је живело на селу, а већина њих су били полукметови латифундиста и/или надничари хорналероси (jornaleros) земљопоседника.
Дон Федерико Гарсија Родригез, Лоркин отац није био латифундиста, али је био просперитетан велепоседник земље у плодној долини близу Гранаде. Кажу да је ишао на Светску изложбу у Паризу 1889 – онда када је подигнута Ајфелова кула – и отуд донео механички плуг као весника технолошког напретка. Породица оца Гарсије Лорке је, заједно са породицама Ролдан и Алба које су биле повезане рођачким везама, била међу најмоћнијима у Гранади. У Шпанији је, након губитка Кубе, узгој шећерне репе постао важан, а Лоркин отац је био укључен у компанију која је 1904. изградила једну од првих фабрика шећера у Гранади, у Пинос Пуентеу. Кад је 1909. сазнао да и породица Ролдан планира да изгради шећерану, покуповао је околно земљиште, а 1931. подневши тужбу против фабрике шећера Ролдан због загађивања реке из које је његова породица црпила воду за наводњавање својих имања, практично је зауставио њен рад. Тако је осигурао да сва шећерна репа из тог подручја заврши у фабрици у Пинос Пуентеу чији је сувласник био, али тиме је започето једно дуго блиско непријатељство…
Када се очев посао узгајивача шећерне репе развио, породица се преселила ближе железници у суседно село Аскеросу (у преводу – Одвратно, због чега Лорка то село никада није помињао по имену). Федерикова прва уметничка љубав била је музика. Дивио се кад је његова баба у Фуенте Вакеросу наглас изражајно читала Виктора Игоа и музичким прстима прелазила преко дирки клавира. Његов отац је волео да свира гитару увече, кад би се вратио са поља, а његов ујак Балдомер је био стални гост у кафеу Чинитас у Малаги, који ће касније Лорка прославити.
У кафеу Чинитас,
Пакиро је рекао свом брату:
“Храбрији сам од тебе,
бољи сам тореадор и већи сам Циганин…”
Након смрти маестра Сегуре 1916, Лорка је одустао од уписа на Конзерваторијум и од каријере професионалног музичара, али је наставио да се бави музиком.
Антонио Маћадо, Мануел де Фаља и млади Лорка
Дон Федерико Родригез се, са израженим смислом за практичне ствари, противио музичким тежњама свога сина и подстакао га да на Универзитету у Гранади студира права која је Федерико, за разлику од свог млађег брата Франциска, презирао. Лорка није био богзна какав студент, али је са групом студената коју је предводио професор Мартин Домингез Беруетам 1916. и 1917. путовао кроз Андалузију, Кастиљу и Галицију, у оквиру такозване Слободне институције за наставу (Institución Libre de Enseñanza). Основана 1876. у Мадриду као алтернатива званичном универзитетском систему, Слободна институција је прерасла у шири образовни покрет и деценијама је знатно утицала на образовање, од основног до високог, као и на културу шпанског интелектуалног слоја, па и на Лорку.
Прво дело песника Лорке, чије издавање је финансирао његов отац, било је прозно Утисци и пејзажи, а настало је током путовања тих европских ратних година. Шпанија, пак, као неутрална земља, није учествовала у Великом рату 1914–1918. Када је Лорка 1918. године стасао за регрутацију, његова богата породица је платила лекару да га прогласи неспособним за војску, што му је омогућило да у миру настави студије и уметничку каријеру.
Млади Федерико Гарсија Лорка се још увек премишљао да ли да се посвети музици или не када је упознао писца Генерације 98 Антонија Руиза Маћада, модернисту који је спајао симболизам с романтизмом. Према речима професора Луиса Гарсије Монтера, тај сусрет је био први Лоркин корак “клизања у поезију” – која је код Лорке спојена с музиком.
Дубока песма Канте хондо
Током једне од својих посета Гранади 1919, композитор, пијаниста и музиколог Мануел де Фаља био је одушевљен Лоркиним извођењем Дебисијевог прелудијум на клавиру. Постали су добри пријатељи, а Дон Мануел је 22 године млађег Лорку звао “мој драги сине”.
Током традиционалних верских свечаности у Гранади 13. и 14. јуна 1922, Федерико Гарсија Лорка је заједно са Мануелом де Фаљом организовао фестивал чији је циљ био да се прикупе аутентичне “дубоке песме”, канте хондо (cante jondo, jondo на андалузијском дијалекту реч за “дубоко”).
“Оно је заиста дубоко, дубље од свих понора и мора, много дубље од срца у којем данас одјекује и гласа у којем васкрсава, готово је без дна. Долази од незапамћених племена, прелазећи гробља векова и лишће олуја. Долази од првог крика и првог пољупца.”
Пролазе црни коњи
и језиви људи
дубоким путевима
гитаре.
(Малагења, Канте хондо)
Тако је Лорка описивао канте хондо у свом првом јавном предавању о историјској и уметничкој вредности тог андалузијског народног жанра 19. фебруара 1922. у Уметничком центру Гранаде. Ослањао се на рукопис брошуре Cante jondo, коју је Мануел де Фаља мало касније објавио. Као су што су припадници Генерације 98 Лопе де Вега или Антонио Маћадо почетком XX века показивали интересовање за народну (претежно кастиљанску) песму као извор народног духа, тако је Федерико Гарсија Лорка налазио узор у песмама које су сачували андалузијски Цигани, а у којима има одјека арапских, индијских и јеврејских мелодија које су вековима одјекивале у Андалузији, мешале се и стапале.
“Зар није чудо”, писао је, “да непознати народни песник може у три или четири стиха да обухвати целокупно богатство највиших узлета људске душе? Два стиха народне песме, једноставна, непатворена, свежа и чиста, садрже више мистерије него све драме Мориса Метерлинка (белгијско-француског симболисте фламанског порекла)”.
У његовој Поеми о канте хонду (Poema del Cante jondo, 1921) гитара плаче као срце рањено са пет мачева… У разумевању те поетике за Лорку је кључна реч дуенде – појам који је Лорка посебно разрадио у предавању “Игра и теорија дуендеа” (1933). Дуенде није ни стари шпански кућни дух, ни вила, ни демон у обичном смислу, већ оно што се у фламенку сматра тренутком када уметник превазиђе технику и дотакне нешто сирово, истинито и болно, па покаже “мрачну силу” која оправдава уметничку истину.
Лорка је дубински разумео очаравајућу уметност андалузијске песме канте хондо, вокални стил фламенка који са великом емотивношћу преноси осећање патње. Научио је како циганска сигуирија исказује изненадне крике патње; соледа (soleá) меланхолију, самоћу и разочарење у судбину; петенере – несрећну љубав; а да “као љубав, певачи саета слепи су…” Саете се певају без музике у Страсну недељу.
Сара Арвио: Зелено, волим те, зелено: Како је Лорка испевао ,,Романсу Месечарку“
Цигански романсеро
Лоркина рана слава најпознатијег младог песника Шпаније почивала је на књизи Цигански романсеро (Romancero gitano, писана између 1923. и 1926), чије је прво издање 1928. распродато за годину дана. Циклус од 18 романси (заправо балада, песама с трагичним садржајем) настао је у периоду када је Федерико Гарсија Лорка одлазио у брда, залазио у сиротињска станишта и у сутон, док мирише сено, слушао гласове песама за које је тешко утврдити да ли исказују чежњу или плач због изгубљене љубави. Ова књига циганских балада била је бестселер у Шпанији, а неке од песама су постале део популарне културе и то остале до данашњих дана.
Ваљда свако зна како је у ноћи Светога Јакова, кад су се погасили фењери а запалили свици, некоме савест налагала да буде дискретан и понаша се онако како доликује правом Циганину, да јој поклони котарицу од жуте свиле и да се у њу не заљуби иако ни смиље ни пужеви немају пут тако фину – јер кад ју је одвео на реку, рекла му је да је девојка, а имала је мужа. (Неверна супруга, La casada infidel)
Или… лепојка иде и удара у деф од пергамента, ветар јури за њом, јуре и карабињери у црним огртачима припијеним уз тело, лепојка преплашена улеће у кућу у којој, горе у боровој шуми, станује конзул, који нуди Циганку шољом топлог млека и чашицом џина који лепојка не пије и док она плачући прича тим људима своју пустоловину, на крову од камених плоча избезумљени ветар уједа. (Лепојка и ветар, Precioza y el aire)
Наравно, за потпуни доживљај овде недостаје ритам – и дуенде.
Аргентинита и клавирска пратња
Неко је талентован, савладао је вештину и лепо пева, али нема дуенде. А играчица из Кадиса, једноставно, има. И Ла Аргентинита је имала дуенде.
На снимку који је 1931. објавила продуцентска кућа Ла Воз де су Амо, Лорка се удружио са плесачицом фламенка и певачицом Енкарнасион Лопез Хулвес, познатом по сценском имену Ла Аргентинита, јер је рођена у Аргентини. Плоча садржи песме са Лоркиним аранжманима, а у неким случајевима са доприносима његових пријатеља композитора. На снимцима песама Anda jaleo, Nana de Sevilla и En el café de Chinitas чује се клавирска пратња Федерика Гарсије Лорке. Његов глас није снимљен. Кажу да је добро певао упркос свом промуклом гласу или, боље речено, баш због њега – његов глас је одговарао карактеру канте хондо.
Лорка је ритам и емоцију фламенка пренео у језик поезије и створио такву визију Андалузије, што би рекао Кустуричин јунак апсолутно–фантастично – и трагично, да су га Цигани сматрали једним од својих. У његовој песму о смрти Циганчета у ковачници Романси о луни, луни, луна је заводљива персонификација смрти.
Маслињаком су стизали,
бронза и сан. Цигани.
Уздигнуте главе,
исколачених очију.
Како крешти сова,
ох! како крешти на дрвету!
Небом иде луна и води дете за руку.
Унутра у ковачници плачу, јаучу Цигани.
Ветар ми га чува, чува. Ветар бди над њим…
У љубавној песми Романса месечарка (Romance sonámbulo) из збирке Цигански романсеро (Romancero gitano), код нас а и другде познатој по стиху “Зелено, волим те зелено” (Verde que te quiero verde), зелено је боја смрти – а љубав и смрт код Лорке близу…
Она чека, да ли жива или већ мртва, зелене пути, косе зелене, сањајући горко море. Али ко ће доћи и одакле, кад два кума – један носи рану из Кабријиних кланаца, други више није он, нити је његов дом његов – већ се пењу на високе веранде остављајући траг крви, остављајући траг суза…
“У Шпанији су мртви живљи од мртвих у било којој другој земље на свету”, каже Федерико Гарсија Лорка.
Ову песму, насталу 1924. а објављену 1928, Лорка је посветио Фернанду де лос Риосу, шпанском социјалисти и правнику који је као интелектуалац био близак Лоркином кругу у Мадриду, и Глорији Гинер де лос Риос, његовој супрузи која је била изузетан педагог. Федерико Гарсија Лорка је упознао њихове ћерке, Лауру де лос Риос и Изабел Гарсију Лорку, које су постале снаје када се Лаура удала за његовог млађег брата Франсиска.
Плач за Игнасиом Санчезом Мехихасом
И тореадор Игнасио Санчез Мехихас је, јамачно, имао дуенде:
Проћи ће много времена док се роди, ако се роди,
Андалужанин тако сјајан и тако богат
авантурама…
Игнасио Санчез Мехихас, рођен 1891. године у Севиљи, у добростојећој породици лекара, рано је побегао од куће и тајно се укрцао на брод за Америку. Славу је стекао у арени као један од најпопуларнијих матадора у Шпанији и Латинској Америци. Био је елегантан и храбар до ивице безумља. Страствени возач тркачких аутомобила, пилот, играо је поло, а једно време је био и председник фудбалског клуба Реал Бетис.
Када је његов шурак и најбољи пријатељ Хоселито погинуо у арени 1920. године, Игнасио је сишао у арену и у сузама докрајчио бика.
Повукао се из кориде 1927. године, на врхунцу славе. Након седам година пензије, вођен носталгијом и финансијским проблемима, Игнасио је 1934. године одлучио да се врати кориди иако је већ имао 43 године, био тежи и спорији, са слабијим рефлексима него раније.
У арени у месту Манзанаресу 11. августа 1934. бик по имену Гранадино га је тешко ранио. Цогида, убод рога био је фаталан. Игнасио је одбио да га оперишу лекари у локалној амбуланти и инсистирао је да буде пребачен у Мадрид. Током дугог транспорта по летњој врућини рана се инфицирала, развила се гангрена и Игнасио је умро два дана касније, 13. августа 1934. Његова смрт дубоко је потресла Шпанију, а Федерико Гарсија Лорка је опевао његову отменост јецајем и сећањем на тужни поветарац међу маслинама поему Плач за Игнасиом Санчезом Мехихасом (Llanto por Ignacio Sánchez Mejías).
У пет поподне.
било је тачно пет поподне.
Дете је донело бео покров
у пет поподне.
Корпа са кречом већ је спремљена
у пет поподне
Све друго је било смрт и само смрт
у пет поподне…
Генерација 98 и генерација 27
Тореадор Игнасио Санчез Мехихас је, иначе, писао позоришне комаде блиске авангарди и надреализму и био један од финансијера и мецена окупљања песника Генерације 27 у Севиљи 1927. ради обележавања трећег века од смрти Луиса де Гонгоре, у Кордоби 11. јула 1561, рођеног песника шпанског Златног доба (Лопе де Вега, Педро Калдерон де ла Барка, Сервантес…)
Плејада песника, писаца, сликара и мислилаца Генерације 27 је одрастала уз књиге славне Генерације 98. Она укључује Хосеа Мартинеза Руиза (Азорина), Антонија Маћада или Мигела де Унамуна (1864–1936), филозофа и песника који је одговор на проблем Шпаније и њеног идентитета тражио окретањем ка шпанској прошлости.
Естетска теорија и критика нове генерације највише се везују за Хосеа Ортегу и Гасета, мислиоца и аутора есеја Дехуманизација уметности и Побуна маса, који је препоручивао посматрање око себе, у сопственом друштвеном окружењу. У есеју Побуна маса (1930), он описује деструктивни утицај људи са “масовним умом”, чија просечност може подстаћи успон тоталитаризма. Велики део те интелектуалне генерације је или побегао у егзил или страдао од франкизма.
У Генерацији 27 се истичу Висенте Алеикандре, Рафаел Алберти, Педро Салинас, Хорхе Гилен, Луис Сернуда, Хуан Рамон Хименез… и свакако Федерика Гарсија Лорка. Као што се Генерација 98 окупила после кубанске катастрофе 1898, тако се и Генерација 27 сабрала после краја непопуларног Рифског рата, познатог под именом Рат за Мелилу, који је вођен од 1921. до 1926. по брдима северног Марока, једне од последњих шпанских колонија.
На власти је био Мигел Примо де Ривера – раније официр у Мароку, на Куби и Филипинима. Дошао је на власт државним ударом у септембру 1923. уз сагласност краља Афонса XIII. Остао је на власти до 1930. и преживео три покушаја да буде свргнут силом. Овај ауторитарни генерал је од 1923, уз краљеву сугласност, покушавао да обезбеди економски развој Шпаније јавним радовима, изградњом путева, железнице и развојем индустрије и сузбијањем анархо-синдикализма, те строгом централизацијом управе и ослонцем на велепоседнике и војску.
Покушао да уједини нацију мотом “Нација, религија, монархија”. У Шпанији која је у то време била позорница духовних струјања и промена у понашању, погледу на морал, тзв. “разбијања таблица” та ригидна клерикалистичка формула се сударала с духом “урлајућих двадесетих”.
Извор: Време
