Пише: Редакција
Обзнањивање одлуке жирија о овогодишњим лауреатима Тринаестојулске награде уједно је означило и почетак политичког и активистичког водвиља који већ десетак дана привлачи пажњу јавности и пуни медијске садржаје. Дио политичких структура и невладиних организација своје незадовољство одлуком жирија настоји да искористи за политичке обрачуне, па чак и као окидач за покретање демонстрација.
Са супротстављених страна свакодневно се чују гласови који заступају свако своју страну истине, по правилу кроз призму униполарне искључивости, а максимализам незадовољника поприма чак и уцјењивачке и пријетеће тонове. Таква се расправа, ма колико промашена и бесмислена била, може приписати плурализму јавног простора и слободи јавне ријечи.
Проблем је, међутим, изостанак можда и најбитнијег гласа, оног који припада оснивачу и покровитељу Тринаестојулске награде. Због тога редакција Журнала сматра да свако бављење проблемом овогодишње додјеле те награде треба да уважи сљедеће:
Оснивач и покровитељ Тринаестојулске награде је држава Црна Гора и она је дужна да заштити дигнитет и награде, и чланова жирија и лауреата. Ако је држава преко својих надлежних тијела указала повјерење жирију, онда је држава у обавези да уважи одлуке тог жирија.
Жири разматра умјетничко дјело а не ваљаност административне процедуре, тако да је евентуални проблем са каталогизацијом збирке поезије једног од овогодишњих лауреата апсолутно ефемеран и ирелевантан.
Нагађања и произвољне оцјене о идеолошкој мотивацији одлуке жирија у најмању су руку непристојне, поготово када долазе из уста оних који заборављају да је Тринаестојулска награда успостављена као механизам једнопартијског награђивања подобности, што сваку награду додијељену након рушења једнопартијског система чини принципијелно вриједнијом од било које награде из претходне епохе, без обзира на углед појединачних лауреата и значај појединачних награђених дјела. Награда додијељена у друштву плурализма и парламентарне демократије сама по себи вриједнија је од награде додијељене у аутократским режимима.
Због тога би било хвалевриједно када би Јаков Милатовић схватио да је предсједник свих грађана Црне Горе и кад би се дистанцирао од унутрашњих партикуларизама и дневнополитичких зађевица, па умјесто тога стао у одбрану најзначајније културне и умјетничке награде коју додјељује држава на чијем челу сједи, без обзира на то што му лауреати можда и нису по вољи. Ако ће се награда додјељивати само онима који су њему по вољи, онда се она треба звати „Награда Јаков Милатовић“ а наградни фонд треба да долази из његовог џепа, нипошто из буџета ког пуне сви грађани Црне Горе.
Уцјене и пријетње политичких и невладиних структура којима је изложен један од овогодишњих добитника награде нипошто не смију остати без адекватне реакције надлежних представника државе Црне Горе, односно без стајања у заштиту жирија који је донио одлуку о награди, али и стајања у заштиту добитника. Таква реакција би значила да је држава стала и у заштиту награде коју сама додјељује, а изостанак такве реакције бесповратно би обесмислио саму сврху и постојање те награде у будућности.
Овогодишња додјела Тринаестојулске награде освијетлила је чињеницу да је Црна Гора земља са унутрашњим различитостима које, уз мало добре воље и међусобног уважавања, могу складно да постоје једне крај других. Незадовољници одлуком жирија постојање тих различитости виде као болест коју треба лијечити ампутацијом. Сада је на државном врху и на надлежним државним тијелима, као „власницима“ Тринаестојулске награде да гласно и јасно кажу чијој су визији Црне Горе ближи.
