Пише: Весна Цакељић
Београдски филмски фестивал нас је обрадовао новом адаптацијом Камијевог „Странца” (1942), коју је прошле године реализовао Франсоа Озон. Филм је недавно освојио три главне награде на 31. додели „Prix Lumières”: за најбољи филм, најбољег глумца (Бенжамен Воазен) и најбољу фотографију (Мануел Дакос). Ова црно-бела драма, која већ има милион гледалаца у Француској, такође је добила четири номинације за „Сезара” 2026. Редитељ је направио филм који ће се памтити. Имао је петљу да се ухвати укоштац са једним од најславнијих романа француске и светске књижевности, ремек-делом које смо сви прочитали, барем као школску лектиру. Памтимо инципит те кратке, али моћне књиге: „Данас је мама умрла. Или можда јуче, не знам.”
Ово изговара Мерсо, млади и ћутљиви чиновник у француском Алжиру крајем тридесетих. Примивши телеграм о мајчиној смрти у старачком дому, путује на сахрану, где не показује никакве емоције. Сутрадан се враћа рутини: иде на купање, где започиње везу са Маријом, заједно одлазе у биоскоп, затим воде љубав. Мерсоову свакодневицу нарушава комшија Ремон Сентес постепено га увлачећи у спор са браћом своје љубавнице Џемиле, коју је измлатио. Врелог летњег дана на плажи, након сплета околности и под заслепљујућим сунцем, Мерсо пуца у једног од браће и убије га. На крају дугог судског процеса осуђен је на смрт гиљотином.
Као што знамо, нобеловац Ками је Алжирац, потомак француских и шпанских имиграната који су у 19. веку дошли у ову медитеранску земљу трбухом за крухом. Током ослободилачког рата (1954–1962), противећи се пуној независности и замишљајући помирени Алжир где би европски насељеници и домороци (Бербери, Кабилци, Арапи) живели у заједничкој домовини, Ками се налазио у позицији сталног „неспоразума”. Осудио је тортуру коју је вршила француска војска и тероризам ФЛН-а. Протестовао је против политике апартхејда према северноафричким муслиманима, али и против карикатуралног приказивања колониста као експлоататора, бранећи и прогнане шпанске антифашисте и жртве стаљинизма. Погинуо је 1960. у аутомобилској несрећи, две године пре масовног егзодуса колониста из Алжира. Иако се након Другог светског рата дефинитивно настанио у Француској, Ками је вечито у срцу носио Алжир, као извор среће и бола, свеприсутан у његовом књижевном и филозофском делу.
Верни нарацији
О роману „Странац” је написао: „Само сам желео да кажем да је јунак књиге осуђен зато што не игра игру. У том смислу, он је странац за друштво у којем живи; лута на маргинама, у предграђима приватног живота, усамљен, сензуалан.” У светлу пишчевог амбивалентног става према статусу Алжира и разлаза са егзистенцијалистима и Сартром, сва је прилика да се и аутор осећао помало странцем. Успео је да створи у лику Мерсоа отелотворење савременог човека у свету који не задовољава његову потребу за смислом, поручујући нам да не бежимо од стварности и спознаје да ћемо сви умрети, него да то прихватимо са луцидношћу и живимо живот интензивно упркос одсуству његовог трансцендентног значења.
Камијев роман је толико савршен да је свака филмска адаптација велики изазов. Озон се непланирано упустио у овај подухват, не правећи веће искораке као ни његов претходник Лукино Висконти („Lo straniero”, 1967). Обојица су остали верни наративној структури Камијевог дела, са изузетком прве секвенце, која у оба филма наговештава крај романа. Обојици су биле везане руке, нарочито Висконтију, и то од Камијеве удовице. Пошто је текст написан у првом лицу и прошлом времену, што му даје меланхоличну ноту као у причама америчког ноара, Висконти делимично користи гласовну нарацију (voiceover), док Озон наглашава камијевску меланхолију црно-белом техником.
Чувени италијански редитељ је познат по књижевним адаптацијама: неореалистички деби „Опсесија”, према роману „Поштар увек звони двапут” Џејмса М. Кејна; „Беле ноћи”, екранизација приповетке Достојевског; „Гепард”, по роману Томазија ди Лампедузе; „Смрт у Венецији”, визуелно раскошна интерпретација новеле Томаса Мана, и друге. Све су имале успеха, осим „Странца”, коме је критика замерала зрелије године Марчела Мастројанија у улози Мерсоа, глумчев говор на италијанском и то што адаптација више наглашава друштвену маргиналност лика него његову метафизичку димензију.
Након поновног гледања Висконтијевог филма, стекла сам утисак да је неправедно потцењен и да има неке предности у односу на Озонов. Сниман је у Алжиру, што му даје аутентичност; успешно приказује сунчано медитеранско окружење, посебно кроз слике несносне врућине, кључног елемента романа, и грашки зноја на челима протагониста. Код Озона та димензија готово недостаје; све је естетизовано до перфекције кроз игре светлости и сенке, укратко, прелепо, а колонизовани Алжир би ми више деловао као Сен Тропе педесетих да није табле у биоскопу на којој пише: „Домороцима није дозвољен приступ…”
Озон је, међутим, дао реч домороцима и у томе одступио од Камијевог текста. Поменута Џемила појављује се у судници и жали се Марији да у целом процесу нико није помињао њеног убијеног брата. Суђење се фокусира искључиво на Мерсоа и његов чин, који је сведоцима неразумљив. У последњој сцени филма видимо Џемилу на братовом гробу. На плочи пише име. Попут Камела Дауда, који је у роману „Мерсо, контраистрага” Арапину дао име, односно идентитет, то је урадио и Озон. У одјавну шпицу филма ставио је песму „Killing an Arab” групе „The Cure”, која је била погрешно схваћена и преузета од екстремиста, а заправо је интерпретација Камијевог романа.
Зашто нас овај роман и данас фасцинира
Мерсо је странац свету, не понаша се попут других, не оплакује мајку на сахрани, а ни после, на бдењу поред покојне мајке задрема, када му девојка каже „волим те”, не одговара конвенционалним „и ја тебе”, него након двоумљења каже да је вероватно не воли, што много касније налазимо у хиту Сержа Гензбура „Волим те, ни ја тебе”. На суду не изражава кајање, него равнодушност. Зато је осуђен, а не због убиства Арапина; зато је искључен из друштва нормалних људи. У ствари, његова равнодушност је проистекла из сукоба човекове потребе за смислом и ирационалне тишине универзума. Пошто нема одговора, све је свеједно. Мерсо није неосетљив као што се чини. Ово је највише изражено код Озона у драматичној сцени разговора са исповедником у тамници, пред крај филма.
Из егзистенцијалне перспективе, Камијеве вредности су замишљене као израз неопходне солидарности међу људским бићима пред трагичном судбином осуђених на смрт, коју сви делимо. У есеју „Мит о Сизифу”, објављеном 1942, кад и „Странац”, аутор тумачи грчки мит као метафору људске егзистенције, дефинишући Сизифа као „хероја апсурда”. Иако осуђен од богова на вечно гурање камена на врх планине, који затим падне у подножје, сећање на земаљски живот, приликом силаска по камен, ослобађа Сизифа омогућавајући му да прихвати своју судбину и пронађе смисао у побуни. Ками повезује Сизифову судбину са модерним човеком који свакодневно обавља монотоне, понављајуће послове. Томе супротставља могућност среће у ситним задовољствима. Као што је приказано у Озоновом филму, таквих тренутака има много: дружење са пријатељима, пушење, чаша доброг вина у ресторану, пливање, телесно задовољство у сексу итд. Треба живети упркос апсурду, поручује нам Ками.
Данас је „Странац” узнемирујуће актуелан и релевантан. Пред тежином живота и глобалних криза и сами се предајемо равнодушности и рутини. Носимо маске као на друштвеним мрежама, попут профилних слика генерисаних алатима вештачке интелигенције. Уместо да се питамо шта заиста осећамо, радије се прилагођавамо ономе што свет очекује од нас. Физички смо присутни, емотивно одсутни. Тиме стварамо лажни живот и постајемо странци сами себи. У полемикама претварамо саговорника у непријатеља одбијајући да признамо сложеност његовог става; жртвујемо дијалог и нијансе у корист манихејске визије, где се други демонизује уместо да се слуша, каже Ками у једном тексту. На шта вас ово подсећа? У доба сталног притиска да се покажу емоције, што иде дотле да је младима недавно у горућем ресторану Кран-Монтане било важније да праве селфији са плафоном у пламену него да спасавају сопствени живот, теме којима се бави Ками: осећање страности у свету, суочавање са огољеном истином постојања, побуна, слобода и правда, изузетно су привлачне. Његов Мерсо је човек који одбија да лаже о својим осећањима, отелотворујући облик радикалне искрености која пркоси друштвеним конвенцијама, што је у складу са савременим индивидуализмом. Камијево и Озоново дело нуде драгоцене увиде у разумевање модерне отуђености и егзистенцијалних питања наше хиперконектоване цивилизације, често испражњене од смисла.
Извор: Магазин Политика
