Процес суочавања с прошлошћу и позиве на право на истину о унутрашњој проблематичној прошлости и кршењима људских права, актуелна политичка елита и страначке структуре углавном доживљавају као својеврсне „нагазне мине” које се најчешће избјегавају због наводне безрезервне посвећености европској будућности
Разговарао: Предраг Николић
МОНИТОР: Поводом 13. јула поново сте актуелизовали иницијативу, упућену Влади у априлу ове године, да се адекватније одреди и посвети према трајнијој меморијализацији и институционалном сјећању на Милована Ђиласа. Између осталог иницирали сте и подизање Ђиласовог споменика у Подгорици, као и објављивање његових сабраних дјела. Да ли Ваша иницијатива има одјека у институцијама и јавности?
ЗЕКОВИЋ: Демократска јавност Црне Горе постаје свјесна насљеђа које је остало иза Милована Ђиласа. Њене реакције су позитивне и охрабрујуће. Уз даљу политичку и вриједносну транзицију, суочавање с његовим стварним утицајем у свијету може да отвори и нову перспективу нашег националног препознавања и легитимисања. Дјела Милована Ђиласа су уџбеници на водећим свјетским универзитетима. Демократизација сјећања помаже да значајно попусте вишедеценијска оспоравања. Ђилас се све интензивније проучава. Црногорском друштву постаје јасно колико је отпор према њему био неоснован и лажно пројектован од недемократског режима. Шири се и академски, интелектуални, активистички, медијски па и политички миље који је свјестан повезаности Ђиласовог дисиденства са данашњим слободама и квалитетом демократије и цивилног друштва у најширем смислу. Осим што се захтијева успостављање сјећања на Ђиласа, активно се истражује и преиспитује простор његовог оспоравања и наметнуте, дефинисане, непопуларности.
Предложио сам Влади Црне Горе оквир сјећања на Милована Ђиласа, сматрајући га и нужним кораком даље демократизације. Дијалог је покренут. Потпредсједник Момо Копривица је подржавајући према тој иницијативи. Препознао је значај Историјског института Црне Горе као јединствене и отворене научне установе историјског, друштвеног и хуманистичког карактера која готово осам деценија вјеродостојно служи науци, црногорском друштву и квалитету јавног памћења и сјећања. Са директором Историјског института др Раденком Шћекићем је разговарано о могућностима и облицима трајније меморијализације. Оцијењено је да југословенска и савремена црногорска демократија имају своју прошлост а Ђилас је њен важан дио. Осим организационих питања, штампања сабраних дјела, разговарано је и о могућности да се на Историјском институту оснује центар или одјељење које би носило његово име а које би се Ђиласом бавило без трунке идолопоклонства.
Александар Зековић: Памћење и меморијализација неправедне прошлости
МОНИТОР: Ђиласови дневници, успомене савременика, бројне књиге о овом револуционару, књижевнику и првом дисиденту издате су посљедњих година у Србији. Колико је Ђилас присутан у друштвеном и политичком памћењу у Црној Гори?
ЗЕКОВИЋ: Успостављање одговарајуће политике сјећања према Ђиласу деценијама је у Црној Гори углавном занемарено питање. Посебно његово људскоправашко насљеђе које сам покушао реафирмисати кроз тринаестојулско оглашавање. Симпатије које је имао на Западу јесу важне али не и пресудне код обликовања домаћег сјећања на Ђиласа. Треба имати у виду да су сви социјалистички дисиденти у либералним демократијама наилазили и на некритички публицитет. За нас су кључне његове добро разрађене поруке о људским правима. Не само оне које је дефинисао као отворени критичар југословенске комунистичке бирократије, већ и током народноослободилачке борбе (НОБ) и као водећи партијски и државни фукционер. Ђилас се одмах по рату залаже за „фактичко учешће” мањина у власти што у потпуности одговара оном што данас познајемо као ефикасно учешће припадника националних мањина у јавним пословима и културном, друштвеном и економском животу – члан 15 Оквирне конвенције Савјета Европе за заштиту националних мањина, усвојена 1995. године.
Пажљива анализа тока Оснивачког конгреса Комунистичке партије Србије, маја 1945. године, води основаном закључку да је суштински усмјерио па и преокренуо његов ток. Отворено је говорио о политици истребљења Бошњака у Босни и Херцеговини због њихове муслиманске вјероисповијести коју је успјешно зауставила и спријечила НОБ предвођена Комунистичком партијом Југославије (КПЈ). Разоткрио је расизам и намјере асимилације у дискусијама бројних чланова КПЈ. Након његовог излагања долази до констатовања бројних грешака и признања најтежих кршења људских права. То је и данас актуелно и важно. Посебно истичем масовно погубљење регрута Албанаца и Бошњака са Косова у Бару, 1. априла 1945. године.
Институционално, у културолошком и политичком смислу, сјећање на Ђиласа нарочито су „одмрзнули” позоришна редитељка Радмила Војводић и бивши градоначелник Подгорице проф. др Иван Вуковић. На томе им требамо захвалити. Именовање улице по Миловану Ђиласу у Подгорици представља позитивно насљеђе Демократске партије социјалиста (ДПС) Црне Горе и један од добрих праваца за дефинисање њеног новог политичког идентитета и капитала.
МОНИТОР: У децембру 2025. године поднијели сте Специјалном државном тужилаштву (СДТ) Црне Горе допуну кривичне пријаве због злочина над Албанцима и Бошњацима с Косова у Бару у априлу 1945. године. О овом, као ни о бројним другим злочинима није се причало, изазвали сте бројне реакције?
ЗЕКОВИЋ: Дио грађанске и проевропске јавности је подржавајући према расвјетљавању свих злочина ван Црне Горе али, интересантно, не и у самој Црној Гори. У почетку је настала узбуна и велико огорчење тзв. суверенистичке интелигенције и суверенистичких центара политичке и шире моћи. Масовно погубљење регрута у Бару је деценијама игнорисано или маргинализовано. Са аспекта људских права то значи да је постојала намјера и да је допуштено уништавање, „искоријењивање” свих трагова и доказа о мртвима. Чињенично указивање на послијератни злочин у Бару за који су искључиво одговорне партизанске јединице, које су га покушале прикрити спаљивањем више стотина мртвих тијела, није била пожељна активност. Тврдило се да је одабран погрешан тренутак, наводно погибељан по Црну Гору као и да су жртве саме изазвале своју виктимизацију. Етикетирање, због другачијег мишљења, ишло је и у правцу да сам психијатријски случај а довело ме је и у одређену врсту изолације. Углавном страх од истине и отпори се превазилазе. На снази је здрава и аргументована расправа. Без политизације, у оквирима науке и људских права како би меморијализација била инклузивнија и уз што веће разумијевање јавности. Консултативна тијела мањинских народа – Бошњачко вијеће у Црној Гори и Албански национални савјет дају стабилност и озбиљност процесу суочавања с прошлошћу. Нажалост, реакција и однос локалних власти у Бару (ДПС, СД, СДП, ЛП…) треба бити побољшана и бојим се да је, тренутно, на нивоу политичке манипулације. Расвјетљавање масовног погубљења регрута у Бару и меморијализација тих жртава на било који начин не представља умањивање неспорне и јединствене заслуге партизана у борби против окупатора и издајничких покрета. Специфичности везано за масовно погубљење регрута у Бару постале су прилично јасније након писања Монитора и одлуке Жељка Вујовића и новинара Јова Мартиновића да аутентичну људску причу, свједочење, Марка Вујовића учине јавним и на мој предлог уступе науци и политикама сјећања на даљу обраду.
Александар Саша Зековић: Зауставити праксу која умањује људско достојанство
МОНИТОР: Не само причом о злочинима у Бару, покренули сте дебату о невиним и цивилним жртвама Другог свјетског рата. Да ли смо као друштво спремни да се суочимо и са тим злочинима, с обзиром на искуство суочавања са ’90-има?
ЗЕКОВИЋ: За суочавање с прошлошћу у цјелини, у црногорском контексту и искуству, никада није погодан тренутак. Међутим процес не можемо одложити нити успорити до наводно повољнијих прилика. Релативизовање стварног стања и чињеница је свакодневно. То укључује и потребу одређених структура да увећавају или у потпуности игноришу жртве комунизма. Појединци и интересне групе са позиција политичке љевице и деснице дјелују и труде се да одрже крајње исполитизовану и поларизовану атмосферу у друштву. У нашем се окружењу 1990-их догодио и геноцид у Сребреници, који се и даље на различите начине негира. Порицање злочина се догађа у континуитету и преноси се на нове генерације. Тако се ствара потенцијал за нове злочине. Томе се сви скупа требамо одлучно супроставити.
МОНИТОР: Како гледате на политичку и идеолошку злоупотребу злочина како из новије тако и старије прошлости?
ЗЕКОВИЋ: Процес суочавања с прошлошћу и позиве на право на истину о унутрашњој проблематичној прошлости и кршењима људских права, актуелна политичка елита и страначке структуре углавном доживљавају као својеврсне „нагазне мине” које се најчешће избјегавају због наводне безрезервне посвећености европској будућности или се, врло радо, подмећу политичком противнику када је то год могуће, згодно и корисно. Тако неозбиљан приступ погодује ревизионизму и наставку свеукупне нерационалности и не доприноси друштвеној кохезији.
Извор: Монитор
