Пише: Оливер Јанковић
Прве фудбалске „маказице“ које сам видио на тв екрану извео је Кевин Киген у некој од утакмица за енглеску репрезентацију. И поред обиља других великих мајстора фудбала на прелазу из 70-их у 80-те године XX вијека, име и презиме овог лидера Ливерпула и Хамбурга некако се магично лијепило за усне дјечака на школским и уличним игралиштима. Сваки добар потез, сваки гол или дриблинг дјеца су „потврђивала“ узвиком тог звучног и ритмичног „Кевин Киген“. Двије Златне лопте, 4 трофеја Премијер лиге и један Куп шампиона тек је статистички салдо једне спортске и медијске појаве која је надилазила све бројке. Кад се каже да неко игра или изгледа попут Кигена, то је био комплимент талентованом фудбалеру али и уопште, мушкарцу који одраста. Његова дуга коврџава коса је лепршала је потпуно у складу са његовим играчким умијећем на теренима широм Европе.
Одиграо је само један мундијал. Онај у Шпанији 1982. И иако није изгубио нити једну утакмицу, а забиљежио три побједе, морао се „вратити кући“ прије полуфинала, због необичног система такмичења који се играо само на том првенству.
Вијест о његовој смрти поклопила се са вијешћу да се завршио још један Мундијал. Титуле, резултати и бројке одлазе у историју, а надахнуће толиким људима, који су одрастали уз примјере витешке борбе какву је свједочио фудбалски краљ Киген, остаје заувјек у генима и душама, као инспирација за неке будуће побједе.
