Пише: Синан Гуџевић
Хаџибегићев промашај је тридесет и шест година већ предмет митизације и мистификације. Произведен је у фатални пропуст који би, да се није десио, могао ништа мање него спасити државу Југославију. И данданас Хаџибегић слуша од разних ни-род-ни-помозбог паметара, вазда исто: е, да си само онда дао онај пенал, другу бисмо сада пређу прели.
Док је моја кћерка Аља Гуџевић овога маја била у болници у Берлину, у Сарајеву је из штампе изишла књига коју је превела прије више година. Књига има наслов “Фаруков посљедњи пенал”, аутор јој се зове Гиги Рива. Гиги Рива је писац, од оних који се у нашем језику често зову публицисти, и новинар је. Није у сродству са некадашњим Гигијем Ривом, великим играчем Цаглиарија и талијанске репрезентације.
Фарук из наслова књиге је Фарук Хаџибегић, некадашњи центархалф либеро југославенске репрезентације, играч Сарајева, Бетиса, Сочауxа, Тоулусеа. Књигу је издала издавачка кућа Арт Рабиц у Сарајеву, а главни човјек те куће је Горан Микулић. Моја кћерка је издавачу уступила превод про боно, а ово пишем зато да објавим да је књига занимљива и за нас који смо мислили да све знамо о ономе што у њој стоји.
Ако и знамо све, из књиге ћемо сазнати да нам то није довољно. Оваква каква је, књига је и својеврстан компендиј југославенске националистичке пошасти деведесетих година прошлог стољећа. И да јавим да се Фаруков пенал вратио кући, у Сарајево, главни град земље која је са извођења пенала недавно изборила да игра на Свјетском првенству.
Пенал у наслову је онај који је Фарук Хаџибегић извео у пенал-серији четвртфиналне утакмице Свјетског првенства Југославија – Аргентина, игране 30. јуна 1990 у Фиренци. Фаруков пенал је био посљедњи и Фарук је пенал извео лоше те му је голман Аргентине Сергио Гоyцочеа ударац одбранио. Полувисоко у голманову лијеву страну.
Хаџибегићев промашај је тридесет и шест година већ предмет митизације и мистификације. Произведен је у фатални пропуст који би, да се није десио, могао ништа мање него спасити државу Југославију. И данданас Хаџибегић слуша од граничних службеника и саобраћајаца, од разних ни-род-ни-помозбог паметара, вазда исто: е, да си само онда дао онај пенал, другу бисмо сада пређу прели. Јер би, и то се рахатлокумице сматра за неупитно, Југославија освојила првенство свијета, и не би се распала, јер се свјетском прваку, јелде, држава не може распасти.
А да је Хаџибегић из онога пенала дао гол, било би тек неријешено, па би се серија морала наставити. То сви заборављају или су заборавили, е да би им се поклопило са пророчким недоношчетом у њима. А прије Хаџибегића промашили су пенале Стојковић и Брновић, гол су дали само Просинечки и Савићевић. За Аргентину су промашили и Марадона и Троглио. Сви се ти промашаји не спомињу, фаталним је начињен само Хаџибегићев.
Мистификација иде дотле да ју је преузео и сам Фарук. Свакако аутосаркастично, али и кајно и покајно. Према свједочењу самог аутора књиге, четири године након реченог пенала, у Страсбоургу је, приликом представљања неке његове књиге, аутору пришао човјек, представио му се и казао како је он својим пеналом срушио Југославију. То је био Фарук Хаџибегић.
Промашени пенал у Фиренци није Хаџибегићу био једини на једином свјетском првенству гдје је играо. Шеснаест дана раније, 14. јуна 1990. у Болоњи, промашио је и пенал против Колумбије. У 80. минуту при резултату 1:0 за Југославију (чудесно лијеп гол дао је Давор Јозић, други Сарајлија). Чудовити и јединствени голман Ренé Хигуита лако је ухватио лоше ударену лопту Хаџибегићеву. И иначе је у групној фази такмичења Хаџибегићев парњак у халф линији Давор Јозић био најбољи југославенски играч, у прве двије утакмице био је једини стријелац, с два гола.
Гледао сам на стадиону оба та Хаџибегићева пенала, у Болоњи и у Фиренци. Код другога био сам близу терена. Са мном је био и брат моје жене. Страшна врућина је била таква да би се у Санџаку говорило како кокоши при њој носе кухана јаја, а негдје другдје би се рекло да се на тој жеги из крава измуза млијеко у праху. Тако је било и четири дана раније у Верони. Али је Југославија побиједила Шпанију, па се ватра заборавила, све што прође бива лијепо.
Остало ми је, све у свему, недокучиво зашто је моја кћерка одлучила да преведе ову књигу. Видјела ју је на мом столу исте године кад је објављена у Италији. Ваља рећи да је Ривина исте године најприје објављена у Француској, то француско издање нисам још видио. Кад је завршила превод (а клонила се да ми га показује), питао сам двојицу издавача у Хрватској би ли књигу објавили. Обојица су одбили, уз неувјерљива образложења. Онда се појавио Горан Микулић и ево већ је уприличио представљање књиге у Сарајеву, 23. јуна.
У Сарајево ће доћи аутор, свакако и пеналџија Фарук, али преводитељица неће моћи, а неће ни њен отац, који је Фаруков пенал видио с даљине од тридесетак метара. И видио је из близе близине како Ивица Осим одлази у свлачионицу, да не би гледао извођење пенала. (Отворена заграда: између штампане и онлајн верзије овога текста добио сам од издавача вијест да је сарајевска презентација књиге одгођена за другу половину септембра. Затвори заграду).
Извођење пенала као излаз да се неријешена утакмица ријеши, југославенски је изум. Примијењен је 14. августа 1952. у куп утакмици између НК Кварнера (данас НК Ријека) и НК Пролетера из Осијека (данас НК Осијек). Утакмица је завршена неријешено, па се одредбом Ногометног савеза Југославије приступило извођењу пенала. Даље је прошао Кварнер. Југославенски изум је у примјену изван Југославије улазио споро и стидљиво.
Најприје су га примијенили Талијани па Швицарци. УЕФА га је уврстила у такмичарска документа тек 1970, а ФИФА 1982. Прва утакмица на свјетским првенствима одлучена извођењем пенала била је она између Њемачке и Француске у полуфиналу у Шпанији. Отада их је све више. Највећи голман Љев Јашин, одбранио је 150 пенала. А бранио је само пенале који су досуђивани за вријеме игре, јер у вријеме његова брањења неријешене утакмице се нису одлучивале пеналима. Колико ли би их тек имао одбрањених да су се након продужетака изводили пенали. Међу голманима који су најбоље бранили пенале неизоставно је име Хозе Алберто Пéрез, Аргентинац који је, као голман Ривер Плате у двије године одбранио 14 пенала узастопно!
Изум пенала, који се у нашем језику најчешће зове једанаестерац (ваљда по епској аналогији с десетерцем), припада Ирцу Вилијаму МекКруму. Овај је био богати произвођач лана, приповједач, играч крикета и голман малог клуба Милфорд Евертон из округа Армагх, који је играо у првој сезони ирског првенства 1890/91. МекКрум сигурно није био врхунски голман, јер је његов Милфорд Евертон завршио првенство на дну таблице без бодова, с учинком од десет постигнутих и 62 примљена гола, те је одмах испао из лиге.
Остало је записано да је МекКрум био фрустриран и љут на став “побиједити по сваку цијену”, што је сматрао тровањем чаробне ногометне игре, јер се том девизом газило витештво, будући да је доводило до прекршаја и све веће грубости. МекКрум је био у положају да нешто учини против тога гажења, јер је имао важну функцију у Ирском ногометном савезу. Године 1890. поднио је Савезу предлог о “казненом ударцу”. Једанаест метара је, вјероватно, узето и прихваћено по начелу да сваки од једанаест играча “добије” по метар.
Предлог је одмах наишао на олују негодовања. Штампа, функционери и играчи јавно су исмијавали “Ирчев предлог”, и сматрали га увредом части свих који играју фудбал. Неки су коментатори предлог чак прозвали “смртна казна”, имплицирајући да би то представљало смрт игре какву познају. И тако даље. О томе има цијело поглавље у књизи Кларка Милера о повијести једанаестерца. На сједници Вијећа Енглеског ногометног савеза, одржаној у Лондону 21. јануара 1891, прихваћен је ирски предлог и препоручен Међународном одбору. Тако је рођен казнени ударац с једанаест метара.
Рођен је као казна, и дуго је био само казна. Данас је уз казну и рјешење. У рјешења га је уврстио Ногометни савез Југославије, а свијет га је прихватио те га добро учврстио. Пенали су Југославију избацили са посљедњег свјетског првенства на којем је учествовала. Посљедњи од њих је промашио Фарук Хаџибегић. У Ривиној књизи се спомиње да је, због тога промашеног пенала, један човјек из Клиса пуцао себи у сљепоочницу.
Извор: Портал Новости
