Пише: Вук Бачановић
Случај масовног убице Аца Мартиновића из Цетиња и његових дванаест жртава навео ме је по ко зна који пут да себи поставим једно те исто питање: шта се у човјековом уму догоди у тренутку када „пукне“, када попусте посљедњи конци савјести или друштвено стечених вриједности и почне насумично убијати све око себе? Шта повезује Армина Исаковића, који је у Сарајеву у стању помрачења ума ножем масакрирао властиту мајку, Косту Кецмановића, који је поубијао школске другове, К. К., који је у Загребу с ножем у руци ушао у своју бившу основну школу, убивши седмогодишње дијете, и недавне црногорске масовне убице Вука Бориловића, Алију Балијагића и Аца Мартиновића?
Не усуђујем се играти психијатра, и све што ћу у наредним редовима написати је пука спекулација дјечака који је преживио рат 1992–1995. и гледао многе људе како копне и падају под теретом траума, стидећи се да признају да су преслаби да поднесу онолико колико су себе увјеравали да могу. Те трауме не морају бити ратне. Балканска микродруштва од Великог бечког рата у 17. вијеку тешко су, у континуитету, састављала педесет година без великих страдања и живљења посљедица тих страдања.
Отупљење осјећања и посљедична свирепост тако су се учврстили као норме међуљудског опхођења. „Челичења“ путем непрестаног кињења, понижавања и утјеривања страха да се откријеш као осјећајан – то јест, у таквом врједносном систему, слаб – била су узроком душевних рана код огромног дијела популације оба пола. Те ране су се скривале разним облицима гордости која у својој завршној фази најчешће поприма карикатуралне црте, што потом изазива додатна исмијавања, кињења и понижавања. Бранећи се од тога, односно настојећи да по сваку цијену избјегну додатна рањавања, људи се повлаче у себе, немајући снаге за било какво саосјећање према другима, док се неки потпуно распадну и у стању помраченог ума почну да се „свете“ свима који су их повриједили, било истински, било у машти помраченог ума.
Масовне убице су, у суштини, избезумљене рањене звијери које у нападу бијеса, у крајњој фази пристанка на зло јер им је зло истински или имагинарно нанесено, комадају и гризу све око себе, наносећи ране управо тамо гдје знају да ће највише бољети. Из понижавања настају чудовишта која своје жртве сматрају нижим бићима од себе, бићима која, заправо, заслужују патњу, бол и смрт. Отрјежњење од такве делузије често доведе до тога да свој крвави пир окончавају самоубиством, јер не би могли поднијети да их неко означава као свирепе и зле људе, будући да је њихова мисија, заправо, била племенита.
Ради се, заправо, о коловрату зла и лудила, као у јеванђеоској приповијести о путнику којег опљачкају и испребијају разбојници, остављајући га на цести да лежи изубијан, осрамоћен и игнорисан, док добри Самарјанин (симбол Христа, али и сваког од нас који је охристовљен) не прекине то умирање у стању беспомоћности и напуштености и не одведе га у љечилиште. Треба, заиста, без трунке патетике, да се запитамо поред колико смо потенцијалних Исаковића, Бориловића и Мартиновића у настајању прошли у разним фазама свога живљења и само закључили да су „ненормални“, да им помоћи нема, или их чак исмијавали ради властите гордости и умишљености?
Вук Бачановић: Томсонови фанови, четници са инстаграма и друге кошмарне авети
Јасно, многи од њих ће ту помоћ одбити, исмијати и пожељети да свако ко им покуша помоћи заврши исто као они, али свеједно. Као неко ко је преживио ратно дјетињство препуно понижења и кињења, који су се у једном периоду чинили као једини могући односи према људима, знам колико и капљица доброте и несебичности бистри океане такве таме. И један потенцијални Мартиновић који то неће постати јер ћемо од себе одагнати мрачне овосвјетске логике према којима је сасвим природно да јачи гази и кињи онога испод себе, као што је и сам гажен и кињен од онога изнад себе, је сасвим довољно.
Неколико дана пред Нову годину са вјечношћу се сјединио мој пријатељ, писац Раде Ликић. Иза себе је оставио једну од најљепших приповијести икада написаних српским језиком – „Оћерај Кати дрва“, о Иконији Брстини која на суду лаже да не познаје усташког злочинца који јој је поубијао цијелу породицу, и која сина на самрти заклиње да се окане мржње и да хрватској старици у сусједном селу помогне с огрјевом преко зиме, иако су јој усташе из истог села поубијале готово цијелу породицу. Раде је писао инспирисан истинским догађајима о људима који су, иако најстрашније понижени убијањем најближих, одговарали исцјељивањем, а и он сам је тако поступао, оставивши нам у аманет своју књижевност самилости. Ако је било људи који су праштали тако много, не приставши да понижавају чак и најгоре зликовце, колико тек ми можемо учинити да се исцијели неко нама најближи, згрчен од болова који воде ка злу.
