Србија је, у очајничком настојању да је не контролишу ни Запад ни Исток, распродала све што је имала и једним и другим. Али, бар су нови возови брзи, је ли тако?
Замислите да ходате Кнез Михаиловом, главном пјешачком улицом у Београду. С лијеве стране Вам је улицкан, новоотворени бутик луксузне робе из Европе. С десне, група Руса који су привремено напустили своју земљу плаћа прескупи еспресо новцем зарађеним у ИТ индустрији. Из ваздуха, дрон снима терен за нови аутопут у потпуности финансиран из кинеских кредита. А под ногама Вам је тле у ком су наслаге литијума око којих тече жестоко надметање, чинећи га потенцијалном геополитичком експлозијом.
Добродошлу у Републику Србију 2026. године.
Слушате ли пропагандну машинерију власти, Србија живи у златном добу. Поносно ће истаћи чињеницу да је БДП управо премашио 112 милијарди долара, и да се спремају да 2027. буду домаћини Експу, сасипајући милионе у футуристички искорак у инфраструктуру. Но, слушате ли грађане по кафанама, прича је потпуно друкчија. Причаће вам о темпираној демографској бомби, о инфлацији због које куповина потрепштина дјелује као луксуз, и о стопи незапослености младих од 23 одсто.
Ко, дакле, лаже?
Одговор је да не лаже нико. То ову земљу чини фасцинантном.
Истражићемо како је Србија своју привреду претворила у геополитичку партију покера, балансирајући између ЕУ, Кине, САД и Русије. И зашто власти плаћају страним корпорацијама велике субвенције само да би ове користиле њену јефтину радну снагу. И како је један једини рудник литијума скоро оборио владу. И зашто ИТ сектор у Србији тихо стиче моћ, а пољопривреда пропада.
- Субвенције и изнајмљивање радне снаге
Замислите да сте директор неке глобалне фирме за производњу која обрће милионе долара. Сједите у дотјераној канцеларији у Штутгарту, или Шенжену. Имате велики проблем. Потребно вам је да јефтино произведете своју робу и продате је на богатом европском тржишту. Али не допадају вам се закони ЕУ о раду. Презирете њихово строго регулисано законодавство о заштити животне средине, моћне синдикате, и високе порезе које корпорације морају плаћати. Погледате на карту Европе тражећи куда да се провучете, и у центру Балкана, окружену државама ЕУ, а да притом, што је битно, сама није чланица, налазите Републику Србију. Окренете телефон. Власти у Србији вам простру црвени тепих. Не уприличе вам пуку добродошлицу, већ понуде нагодбу која дјелује као да ју је срочио пијани мафијаш на Бадње вече. Понуде вам стотине хектара најквалитетније земље, потпуно бесплатно. Понуде вам да вам саграде прилазне путеве и пратећу инфраструктуру ваше нове фабрике. Понуде вам да десет година не плаћате корпорацијски порез. Има још. За сваког домаћег радника ког запослите власти у Србији вам дају буквално гомилу готовине – непосредне, бесповратне државне субвенције у распону од 10.000 до 50.000 евра по отвореном радном мјесту. У суштини у питању је економско спонзорство, само што је спонзор балканска држава у развоју, а размажени студент је међународни конгломерат са списка 500 најбогатијих компанија часописа Форчун.
Погледајмо чиме се брани ова стратегија, јер власти у Србији то не раде из чисте глупости.
Вратимо ли се на почетак двијехиљадитих, послије катастрофалних ратова деведесетих, међународних санкција, наглог преласка на капитализам, и свјетске економске кризе 2008, српска привреда била је на апаратима за спасавање. Индустријска основа из бивше Југославије била је потпуно уништена. Незапосленост омладине била је између четрдесет и педесет посто. Властима је био потребан капитал, и послови, било какви, ради спречавања тренутног друштвеног слома. Нуђење великих субвенција директним страним инвеститорима био је једини реалистичан начин да се машина покрене. И да одамо заслужено признање – погледају ли се површни макроекономски подаци, то је успјело. До средине 2020-их година прилив директних страних инвестиција достигао је рекордне вриједности, непрекидно привлачећи више од четири милијарде евра годишње. Незапосленост се спустила на једноцифрене проценте. БДП је растао. Политичари су се за дневник сликали пред новим фабрикама како великим маказама сијеку врпцу на отварању.
Но, погледајмо како то заиста функционише.
Погледа ли се математички, јасно је да није у питању стварање богатства, већ илузија изграђена на дужништву пореских обвезника, јер је просјечна нето плата фабричког радника у Србији отприлике између шестсто и осамсто евра мјесечно. Субвенција између десет и педесет хиљада евра у суштини значи да држава Србија у потпуности плаћа за плате ваше компаније у првих три до пет година. Одакле држави тај новац? Од истих тих пореских обвезника које спашава. Власт опорезује грађане, који се већ боре с високом инфлацијом, узима тај новац и даје га богатој међународној корпорацији. Корпорација запошљава грађане, исплаћује им мршаву плату користећи новац који су исти ти грађани уплатили као порез, и производи робу – аутогуме, каблове, текстил. Корпорација онда извози ту робу у Њемачку или Француску. Пошто се роба извози из Србије, БДП Србије вјештачки се напумпава. Политичари излазе на телевизију говорећи да извоз и БДП расту, али профит, односно богатство настало из тог рада истог тренутка напушта земљу и завршава на банковним рачунима у Њемачкој, Италији или Кини. Србији остаје загађена животна средина, осиромашен буџет и радна снага заглибљена у слабо плаћеним занатлијским пословима.
Узмимо као примјер кинеску фабрику гума Линглонг у Зрењанину. Слављена је као инвестиција од скоро милијарду долара. Држава им је бесплатно дала скоро сто хектара најквалитетнијег пољопривредног земљишта, процијењеног на више од седам милиона евра. Поред тога, држава је дала, процјењује се, седамдесет пет милиона евра директне помоћи. За то вријеме, као црни хумор модерне економије, град Зрењанин више од двадесет година нема пијаћу воду. Његови становници дословно не могу пити воду из својих чесми убог превише арсена у водоводу. Замислите тај апсурд. Држава неком мађијом може наћи 75 милиона евра у готовини да да страном конгломерату који обрће милијарде долара, али двадесет година не налази средства за изградњу постројења за пречишћавање воде да би њени грађани могли прати зубе а да за то не морају куповати флаширану воду.
Уз то, ово субвенционисање апсолутно уништава домаће фирме. Замислите да сте бистар и амбициозан предузетник у Србији који хоће да отвори фабрику намјештаја средње величине или високотехнолошко постројење. Обратите се држави за помоћ. Хоћете ли добити земљиште бесплатно? Нећете. Хоћете ли добити десетине хиљада евра по запосленом? Апсолутно нећете. Угушиће вас ноторно корумпирана бирократија. Плаћате пуне порезе и морате се надметати за рад са страним гигантима субвенционисаним новцем од пореза који ви плаћате.
Подаци показују да овај модел удара у зид. Не може се градити богата и модерна европска нација мотањем бакарних каблова за седамсто евра мјесечно. То је демографска смртна пресуда. Паметни и образовани млади Срби неће остати у градовима попут Ниша или Лесковца да би радили тежачке послове на фабричкој траци док цијене хране достижу оне у Бечу, већ ће се спаковати и отићи у ЕУ, а кад субвенције пресуше, корпорације пријете одласком уколико власт не настави с давањем новца. Ако власт одбије, компанија спакује машине и пресели се у Сјеверну Македонију, Бангладеш или Вијетнам, остављајући празна складишта и хиљаде људи без посла. То је трка ка дну, а Србија је на несрећу купила карту за први ред.
Али експлоатација јефтине радне снаге тек је пола приче. Да би се заиста схватила замка у којој се Србија налази, потребно је загребати под површину. Морамо попричати о бијелом злату које је безмало изазвало револуцију.
- Рулет с литијумом – продаја земљишта ради спасавања државе
Замислите сљедеће. Налазите се у долини Јадра у западној Србији, у бурној, живој пољопривредној средини. Читав живот узгајате жито, попут свог деде. И једног дана се појаве људи са шљемовима на којима је име неке корпорације и машинама за бушење земљишта. На тлу Србије пронађен је 2004. нови, јединствен минерал. Назван је јадарит. Кад су геолози извршили анализу, утврдили су да је његова хемијска формула литијум-натријум-боросиликат-хидроксид, што у потпуности одговара саставу криптонита из филмова о Супермену. И попут криптонита, ова свијетлећа бијела стијена скоро у потпуности је затровала политички систем у Србији. То је једна од највећих налазишта јадарита у Европи. А двадесетих година овог вијека литијум није тек метал, већ геополитички свети грал. То је кључни састојак у батеријама за електрична аута.
Посљедњих година Европа се буди обливена хладним знојем усљед надмоћности Кине у погледу ланца снабдијевања батеријама за електроаута, и био јој је очајнички потребан домаћи литијум да јој аутоиндустрија, нарочито њемачка, не би спала на милост и немилост Пекинга. Ту наступа Пројекат Јадар, уз подршку англоаустралијског левијатана Рио Тинта. Процијењено је да налазиште у Јадру има довољно залиха за производњу педесет осам хиљада тона литијум-угљеника годишње, довољно за напајање отприлике милион електроаута сваке године. За власт у Србији био је то пун погодак. Јула 2024. геополитичка елита стигла је у Београд. Њемачки канцелар Олаф Шолц и чиновници ЕУ потписали су велики уговор о стратешком партнерству с предсједником Србије Александром Вучићем. Пропагандна машинерија власти ударила је на сва звона, наводећи да био овај мегарудник од три милијарде долара катапултирао Србију у геополитички врх, чинећи је незамјењивим савезником Запада. Најављиване су хиљаде нових радних мјеста и стреловит раст БДП-а.
Но, погледајмо какво је стање заиста. Богатство се не стиче пуштањем стране мултинационалне компаније да вам направи кратер у дворишту. Ево како у земљама у развоју функционише експлоатација руде с мултинационалном компанијом. Кад Рио Тинто ископа тај литијум, прави профит не остаје у локалној привреди. Литијум се ископа, обради и транспортује глобалним произвођачима батерија за аута. Милијарде долара дивиденди иду дионичарима у Лондону, Мелбурну и Њујорку. А шта добија Србија? Добија накнаду за рудну ренту, која је ноторно готово смијешно ниска, око пет одсто на руде метала, и неколико хиљада привремених послова у грађевинарству и рударству. За то би трајно жртвовала пољопривредно земљиште најбољег квалитета и прихватила катастрофалан ризик по животну средину. Вађење литијума из јадарита није попут бушења нафте, већ процес с изузетно високим степеном загађења, који изискује огромне количине сумпорне киселине. Независни стручњаци у Србији објавили су истраживања о опасностима по изворе пијаће воде. Наводњавање пољопривредних култура није могуће с киселом водом. Народ у Србији увидјео је ту економску једначину – пет посто рудне ренте који би изискивало тровање извора пијаће воде – и 2021. и 2022. блокирао међународни аутопут, док се власт није успаничила и повукла дозволе Рио Тинту. Власт је, међутим, под великим притиском ЕУ, потајно поново покренула пројекат судском одлуком у љето 2024. Усљедио је један од најизузетнијих покрета грађанског привредног отпора у европској историји. На улице Београда је августа 2024. изашло на десетине хиљада Срба. Није то био тек мирни протест с паметним паролама: физички су заузете жељезничке станице Прокоп и Нови Београд и потпуно обустављен међународни жељезнички саобраћај. На њих су изведене јединице за разбијање демонстрација. Слоган је био једнодушан: „Нећеш копати.“
Слушате ли финансијска општила естаблишмента, рећи ће вам да је отпор јалов и да међународни капитал увијек побјеђује. Али подаци говоре друкчије. У запањујућем обрту модерне економске историје побиједио је народ. Документа која су доспјела до јавности до новембра 2025. показала су да је нови генерални директор Рио Тинта Сајмон Трот званично обуставио пројекат вриједан три милијарде долара. Локални покрет пољопривредника, студената и друштава за заштиту животне средине осујетио је намјере западног конгломерата који обрће милијарде долара, Европске комисије и власти у својој земљи.
Тиме је прича о златном добу у Србији претрпјела тежак ударац. Ако не можете бескрајно субвенционисати слабо плаћене фабричке послове, а јавност одбија да буд зашто распродате земљиште с налазиштима литијума, како да изградите богату привреду XXI вијека? За то је неопходно осмотрити један сектор који нечујно, скоро потајно, одржава у животу економију у Србији.
- ИТ – дигитално острво у аналогној земљи
Замислите да сједите у минималистичком, фенси кафићу у предграђу Београда. Пијете бијелу кафу од четири евра истог укуса као у Берлину или Тексасу, а за столом поред вас сједе тројица момака у позним двадесетим, која агресивно куцају по тастатури својих Епл лаптопова и причају на руском. Такав кафић представља крунски драгуљ економије у Србији – ИТ сектор. Прије десет година, извоз од ИТ услуга представљао је безначајну ставку у буџету. Године 2024. пребацио је износ од три и по милијарде евра, уз годишњу стопу раста од двадесет одсто, званично претекавши пољопривреду као највећи нето извозник. Предсједница владе Ана Брнабић и предсједник Александар Вучић воле да се тиме хвале на међународним скуповима, означавајући Србију као Силицијумску долину Балкана. И ту им се мора одати признање – не лажу у потпуности. Србија има таленте свјетског калибра. Универзитети у Београду, Новом Саду и Нишу избацују феноменалне инжењере, математичаре и софтвераше.
Али се онда 2022. десио геополитички земљотрес, који је поспјешио ионако цвјетајући ИТ сектор. Кад је избио рат у Украјини и уведене економске санкције Русији, стотине хиљада Руса отишло је из земље. А пошто је Србија одбила да уведе санкције Москви и очувала директне летове с Русијом, постала је безбједно уточиште. Између педесет и сто хиљада Руса пребјегло је у Србију. Притом нису биле у питању обичне избјеглице, већ елитни ИТ мозгови. Појавила се и нова кованица – ајтишники. Софтверски гиганти смјеста су се из Русије преселили у Србију да би избјегли санкције. Јандекс, често сматран руским Гуглом, отворио је велико представништво у Београду са стотинама запослених. Луксофт, компанија која ради за БеЕмВе, пребацила је око хиљаду инжењера у Србију. Воргејм, велика компанија за производњу видео игрица, пребацила се на Балкан. Власт у Србији смјеста је препознала ову златну коку и понудила лудачке пореске олакшице. Ако сте пребацили фирму у Србију и запослили новопридошлице, држава вас ослобађа седамдесет посто пореза на плате и доприносе.
На папиру то дјелује као чиста побједа. БДП и извоз расту, а Београд дјелује као космополитско ИТ чвориште. У чему је онда проблем? У том што овај нагли процват ствара двије различите и потпуно раздвојене Србије. Погледајмо бројке. Просјечна нето зарада у Србији, тј. износ новца који просјечан припадник радничке класе однесе кући, креће се између шестсто и осамсто евра мјесечно. Упоредо, средње или високо рангирани софтвераш у Београду или Новом Саду без проблема мјесечно зарађује двије и по до четири хиљаде евра више. Убаце ли се десетине хиљада добро плаћених људи из ИТ-а, што домаћих, што Руса, у привреду у развоју, долази до локалне хиперинфлације. Цијене некретнина у Београду и Новом Саду апсолутно експлодирају. Њихови власници схватили су да могу избацити локалне породице које плаћају кирију четиристо евра мјесечно и изнајмити их Русима за хиљаду. Сад имате ситуацију да медицинска сестра у Србији, или наставник у школи, дословно не могу себи приуштити да живе у свом главном граду. ИТ сектор је у суштини створио дигиталну башту ограђену зидом. Богатство од ИТ извоза не допире до сељака пољопривредника на југу или фабричких радника на истоку – оно остаје заробљено у рукама градске елите, трговаца некретнинама и власника кафића који наплаћују четири евра за бијелу кафу.
Али права темпирана бомба није неједнакост, већ крхкост читавог модела. Упркос доласку руских компанија попут Јандекса, највећи дио домаћег ИТ сектора функционише на начелу аутсорсинга, односно модела изнајмљивања тијела. То значи да компаније из Србије обично немају интелектуално власништво над оним што производе. Оне у суштини изнајмљују мозгове својих софтвераша корпорацијама из Америке, Енглеске и Швајцарске за дјелић цијене рада софтвераша из Сан Франциска. Србија не стиче богатство проналазећи нови Фејсбук или Чет ЏиПиТи, већ софтверским одржавањем за осигуравајућу компанију из Охаја. Не заборавимо оних седамдесет посто пореских олакшица које власт нуди да компаније остану у земљи. Власти у државама у развоју познате су као непредвидиве. Суочавајући се с буџетским проблемима крајем 2024. и почетком 2025, власт у Србији почела је потајно укидати неке од тих подстицаја. Држава је ИТ сектору дуговала милионе евра. Реакција корпорација била је тренутна и немилосрдна. Према Српској ИТ Асоцијацији, више великих ИТ корпорација запријетило је да ће покупити своје лаптопове и отићи у Бугарску, Румунију или Пољску. То је сурова стварност ослањања на покретни глобализовани технолошки капитал. Ајтишники и велике корпорације не осјећају никакву обавезу према српској застави. Ту су због ниских пореза, брзог интернета и што им власт не прави проблеме. Отићи ће исте секунде кад ови финансијски подстицаји пресуше или се геополитичке околности промијене. Србија је у суштини изградила дигиталну кулу од милијарду долара на трошном аналогном темељу.
Али колико год ИТ и сектор фабричких послова били прекарни, то је ништа у односу на истинску машинерију за преживљавање која меље просјечног грађанина у Србији. Да би се разумијело како људи заиста преживљавају инфлацију, корупцију и ниске плате, мора се говорити о најмоћнијој невидљивој сили на Балкану – дијаспори.
- Дијаспора – невидљива мрежа за спасавање
Замислите да се возите источном Србијом, рецимо око руралне општине Неготин. Видите велике куће на четири спрата са жељезним вратима, статуе лавова и савршено подшишану траву. Но, успорите ли, примијетићете да су на сваком прозору спуштене тешке металне ролетне. На улицама нема аута. Улице су потпуно тихе. Дјелује као град духова грађен за милионере. Спустите прозор аута и упитате старију жену гдје су људи. Погледаће Вас, руком показати према западу, и одговорити једном рјечју: Немачка. Или можда Аустрија, или Швајцарска. То је права скривена машина економије у Србији. Не литијум, ни иностране фабрике гума. То су милиони Срба који чак ни не живе у Србији.
Да би се разумјело како просјечна српска породица преживљава математички парадокс ниских плата и европских цијена намирница, неопходно је погледати макроекономску моћ дијаспоре и функционисање новчаних дознака. Посљедњих година личне новчане дознаке послате у Србију константну износе између пет и шест милијарди долара годишње, што је између 6,5 и 7,6 посто укупног државног бруто друштвеног производа. То значи да највећа финансијска безбједносна мрежа која чува економију у Србији од потпуне пропасти није генијална политика власти, већ тридесетпетогодишња медицинска сестра која ради дуплу смјену у болници у Минхену и мјесечно шаље петсто евра преко Вестерн униона родитељима пензионерима у Крагујевцу да би могли платити гријање и лијекове. Апсолутно најјача одбрана овог система је што је покретљивост рада основно право, а новчане дознаке дјелују као невјероватни, децентрализовани, хипердјелотворни систем благостања. Без овог великог прилива готовине из иностранства домаћа потрошња у Србији преко ноћи би знатно опала. Црнохуморно би се могло рећи да извоз сопствених грађана у богатије земље представља веома дјелотворан начин за стабилизовање валуте и одржавање домаћинстава изнад површине.
Но, погледа ли се сурова демографска стварност на терену, онда бројке постају ужасавајуће. Србија тренутно доживљава оно што становништво и социолози називају тихим изгоном. Подаци показују да земља не губи само сезонске раднике за физичке послове, већ и своје најбоље, најбистрије и најмлађе људе – љекаре, електроинжењере, ИТ специјалисте и истраживаче. Према једном извјештају на основу података ОЕБС-а, процјењује се да Србија губи око девет милијарди долара непосредног привредног потенцијала због одлива мозгова само у секторима науке, технологије и иновација. Држава Србија плаћа за њихово образовање посредством државних школа и универзитета. Потребне су деценије и велики државни новац да се образује способан хирург или инжењер. И истог тренутка кад дипломирају, они се спакују и преселе у Берлин. Србија у суштини новцем својих пореских обвезника потпуно бесплатно субвенционише тржишта рада Њемачке и Аустрије. А то доводи до негативне повратне спреге. Млади, образовани људи виде непрекидну инфлацију, непотизам у државним установама и ниске плате и емигрирају, што доводи до смањења домаће радне снаге, због чега држава повећава порезе сада смањеном броју обвезника да би исплатила пензије све већем броју пензионера. Пошто порези и трошкови живота расту, још више људи одлучује да оде.
Немања Рујевић: Зашто Вучић хоће парламентарне пре председничких избора?
Ако хоћете да видите како изгледа демографска темпирана бомба, не морате гледати дистопијске филмове – погледајте пирамиду становништва у Србији. Број становника у Србији 1990. године износио је око седам и по милиона. Средином 2020-их спао је на око шест милиона и шестсто хиљада. Према кретањима и прогнозама Завода за статистику број становника до 2052. године спашће на пет милиона и двјеста хиљада, што значи да се пројектује губитак око милион и четиристо хиљада људи, односно скоро петине укупног становништва, у свега неколико деценија. А поред смањења броја становника, ту је старење становништва – просјечна доб у Србији данас је преко 45 година, што је чини једним од најстаријих и најбрже старећих друштава на планети. Стопа рађања је отприлике 1,5-1,6 дјетета по жени, знатно испод стопе од 2,1 потребне за одржавање стабилности броја становника. Све то ствара апсолутни математички кошмар за пензиони систем, ПИО.
Државни пензиони системи функционишу као законски пренос с нараштаја на нараштај. У здравој, растућој привреди, у начелу су потребна три или четири активна радника за исплату пензије једном пензионеру. У Србији се то опасно приближава омјеру један према један – један запослени се зноји у фабрици или у ИТ канцеларији да би обезбиједио пензију једном пензионеру. То је дугорочно математички неодрживо без великих позајмица. Власт у Србији отуд се налази у немогућој, трагичној клопци – да економија не би потонула ослања се на милијарде евра које дијаспора шаље кући. Али сам чин одласка у дијаспору значи да никаква будућа економија нема темеља на који би надограђивала. Таква економија буквално једе своју супстанцу само да би преживјела зиму. Политичари се могу хвалити историјски ниским степеном незапослености, али математички је лако смањити стопу незапослености кад се незапослена омладина укрцава на авионе за Франкфурт, на летове у једном смијеру.
Ту долазимо до кључног питања: ако се домаћа производна база ослања на субвенције, ИТ сектор је изолован мјехур, а највећи дио становништва на пријем новца преко Вестерн униона ради преживљавања, ко онда гради толике зграде и инфраструктуру по Београду? Ко плаћа толике аутопутеве, брзе пруге, и пројекат Експо 2027. у износу од више милијарди долара?
Да бисмо дошли до одговора, окренимо се на Исток – Нови пут свиле, тј. погледајмо како је Србија својевољно постала главна европска лабораторија за кинеску дипломатију дужничког ропства.
- Змајево двориште – брзе пруге и дужничко ропство
Замислите да се из Београда возите новим Аутопутем Милош Велики, или да сједите у првом разреду бљештећег новог брзог воза, бешумно клизећи ка граници с Мађарском брзином двјеста километара на сат. Кроз прозор гледате велика градилишта како расту из прљавштине, свједочећи физичкој манифестацији крунског драгуља власти, плану развоја названим „Искорак у будућност“, у чијем је средишту специјализована изложба Експо 2027. Власт обећава футуристичко преуређивање читаве државе – новим националним стадионима, резиденцијалним комплексима, аутоматским линијама метроа, и модернизованој мрежи. Процијењени износ за све то је између седамнаест и осамнаест милијарди евра. Ако сте обратили пажњу на математичке прорачуне из претходних поглавља, неминовно постављате себи кључно питање: ако држава субвенционише стране фабрике готовином пореских обвезника, богатство ИТ компаније је изоловано, а омладина оде у Њемачку, како, побогу, балканска држава у развоју с БДП-ом од отприлике седамдесет пет милијарди евра то може платити? Одакле толики новац?
Обратите се Пекингу. Ако сте предсједник Србије и очајнички хоћете да модернизујете инфраструктуру своје земље ради подстицаја привредног раста, имате двије могућности. Једна је да се обратите Европској унији или Свјетској банци, који ће вам понудити кредите по невјероватно ниским каматама, али ће заузврат захтијевати године строгих студија о утицају на околину и строге, видљиве процесе јавних набавки и јамчење радничких права. Док ЕУ одобри зајам само за један мост, можда ћете већ двапут изгубити изборе. Друга могућност је да се обратите Кини, тј. државној увозно-извозној банци Ексим и прикључите се њиховој глобалној иницијативи Појас и пут. Кину није брига за ваше студије о заштити животне средине, ни за видљивост процеса јавних набавки. Заправо, захваљујући крајње контроверзном међудржавном споразуму потписаном прије више година, инфраструктурни пројекти с Кином у потпуности су изузети из законодавства о јавним набавкама. Кина се просто појави с бланко чеком, армијом инжењера и гомилом булдожера. За политичаре којима је потребно да пресијецају врпце и приказују опипљив напредак својим бирачима прије сљедећег изборног циклуса, друга варијанта је апсолутно неодољива. Предсједник Вучић отворено назива Кину челичним пријатељем. Недавно је потписао свеобухватан споразум о слободној трговини с Пекингом, први те врсте у Средњој и Источној Европи. Погледајмо како функционише кинески модел инфраструктурног зајма, ремек-дјело геополитичког финансијског инжењеринга.
Кад Србија позајми милијарду долара од кинеске Ексим банке за изградњу аутопута, та милијарда никад не уђе у банкарски систем у Србији и нема никаквог додира с привредом у Србији. Новац се из кинеске државне банке директно пребацује кинеском државном предузећу Чајна роуд енд бриџ корпорејшн (CRBC) или Шандонг хај спид (SDHS). Онда та кинеска компанија бродом пренесе своје тешке машине, свој челик и веома често и своју кинеску радну снагу. Тиме Кина практично плаћа сама себи ради запошљавања својих великих грађевинских компанија, истовремено извозећи вишак индустријских производа, попут челика и бетона, у Европу.
Шта добија Србија? Србија добија физички аутопут, политичку представу за медије, и велику двадесетогодишњу обавезу враћања кредита у страној валути, с каматама по правилу вишим од оних које би наплаћивале европске установе. Према новим подацима Народне банке Србије и међународних институција финансијског надзора, дуг Србије према Кини достигао је отприлике 3,7 милијарди евра, што представља повећање од дванаест пута у року од свега десет година. Кинески кредити чине осам посто укупног спољног дуга Србије.
Заговорници овог модела рећи ће да је све под контролом, истичући да је однос дуга и БДП-а око педесет посто, што је одлично, нарочито у поређењу са западноевропским државама попут Италије и Грчке, чији су дугови знатно изнад сто одсто БДП-а. Србија тренутно није у дужничкој кризи, али опасност је у невидљивости процеса за јавност и кретањима. Многи од уговора с Кином су означени као државна тајна. Јавност буквално не зна на шта се све власт обавезала у случају немогућности отплате дуга.
Ако хоћете да видите мрачну, застрашујућу хронологију развоја догађаја кад мала балканска држава погрешно израчуна управо тај економски модел, погледајте Црну Гору. Прије неколико година Црна Гора је узела зајам од скоро милијарду долара од кинеске Ексим банке за изградњу аутопута Бар-Бољаре. Зајам је био толики да је дуг Црне Горе стреловито порастао, пријетећи да читаву земљу доведете до банкрота. Услови уговора, накнадно процурјели у јавност, открили су једну застрашујућу ставку: ако Црна Гора не буде у стању да отплати зајам, Кина је имала право да заплијени физичку државну имовину, укључујући земљиште и инфраструктуру. Црна Гора је касније молила европске банке и ЕУ за велики финансијски хеџинг аранжман, само да би се спасила банкрота и потенцијалне заплијене земљишта и инфраструктуре.
Привреда Србије знатно је већа и разноврснија него у Црној Гори, тако да је нагли слом мало вјероватан. Ипак, сама количина капитала потребна за Експо 2027. значи да власт у још већој мјери настоји на моделу раста заснованом на дугорочном задуживању, залажући кућу да ће нови аутопутеви и брзе пруге довести до довољно привредне активности да се дугови отплате. Али ту наступа иронија те стратегије. Србија користи кинески новац и кинеску радну снагу за изградњу инфраструктуре потребне за интеграцију с европским тржиштем. Окрећу двије највеће привредне суперсиле свијета једну против друге, узимајући готовину од Пекинга и извозећи робу у Берлин. То је сјајно балансирање на високо постављеној жици. Али, како ће вам рећи сваки акробата, што сте дуже на жици, то је вјероватније да ће вас и један једини дашак вјетра, попут рецесије свјетских размјера или наглог пораста трошкова задуживања, с ње оборити. А деси ли се то, душек за спасавање неће држати политичари који су пресијецали врпце за Експо 2027, већ све мања и старија база пореских обвезника коју смо помињали раније.
Али, инфраструктура и дуг нису једино што судбину Србије везује за стране силе. Да би се заиста појмио геополитички тјеснац у ком се земља налази, морамо се осврнути на ресурс који дословно обезбјеђује освјетљење, гријање и рад фабрика.
- Руски медвјед у соби или енергетска крагна
Замислите да је крај новембра 2025. и да сте директор велике логистичке фирме у Београду, или само управљате локалном флотом комбија за испоруку. Ујутру се пробудите, укључите вијести, и следи вам се крв у жилама. Све вијести јављају да ће локална рафинерија у Панчеву, која обезбјеђује деведесет посто горива у држави, за неколико дана остати без сирове нафте. Притом нисте у рату и нема никаквих природних непогода. Привреда вам је доведена на руб парализе од стране рачуновођа и чиновника из Вашингтона. Ради разумијевања како се економија у Србији скоро потпуно смрзла у зиму 2025. и како се потпуно и из темеља промијенила почетком 2026. неопходно је говорити о руском медвједу у соби, односно енергетици.
Да се вратимо на 2008, кад власт у Србији чине нешто што западном економисти изгледа као апсолутно финансијско самоубиство, продајући педесет један посто своје монополске компаније НИС државном енергетском гиганту из Русије Гаспромњефту за свега четиристо милиона евра. Државна надзорна установа у Србији процијенила је да НИС вриједи око двије милијарде евра. Србија је практично предала кључеве своје цјелокупне енергетске инфраструктуре Москви по попусту од осамдесет посто. Зашто би, побогу, вођство Србије на то пристало?
Године 2008. Србија је била уздрмана проглашењем независности Косова уз подршку Запада. Очајнички им је био потребан савезник у Савјету безбједности УН с могућношћу вета. Уз то, Руси су обећали изградњу великог нафтовода Јужни ток кроз Србију, који би јамчио јефтине енергенте и уносан транзит, од ког би се деценијама убирале тантијеме. Економски ресурс замијењен је за геополитичку заштиту. Србија је тиме била заглављена у енергетску архитектуру субвенционисану јефтиним руским енергентима. Оне иностране фабрике помињане у првом поглављу послују с добити једино због јефтиних енергената.
Али почетком 2022. с инвазијом на Украјину тај геополитички штит претворио се у привредне букагије. Средином 2020-их ЕУ и САД дали су се у агресиван лов на руске енергенте. Али пошто је Србија очајнички зависила од НИС-а у Гаспромовом власништву за скоро цјелокупно снабдијевање нафтом, и увозила отприлике три милијарде кубика природног гаса годишње скоро искључиво из Русије, Београд је одбио да Москви уведе санкције, покушавајући да одржи став војне неутралности. Али глобалне финансије не хају за вашу неутралност. Али, крајем 2025. клопка се потпуно затворила. Канцеларија америчке владе за контролу стране имовине ОФАК увела је санкције НИС-у.
САД нису бомбардовале рафинерију нити блокирале границе. Просто су искористиле своју контролу над свјетским финансијским системом. Пошто је НИС у већинском власништву Гаспрома, међународне банке одбиле су да обрађују њихова плаћања. Још важније, хрватски нафтовод ЈАНАФ, који је физички транспортовао сирову нафту с Јадранског мора на српско копно, по закону је морао да заврне вентиле. Преко ноћи, земља која је обезбјеђивала до деведесет посто нафте у Србији одсјечена је од свијета. Власт у Србији се успаничила. У септембру 2025. покушало се да Гаспром пребаци једанаест посто свог удјела малој фирми у Петрограду да би се учешће Гаспрома технички спустило испод педесет посто, али Американци су се на то само насмијали и увели санкције. Енергетика, научили су политичари у тренутку, не зна за компромис – или сте у Западном финансијском систему, или испадате. Услиједила је једна од највише понижавајућих и присилних распродаја у савременој историји Балкана. Суочена са потпуним сломом транспортног и производног сектора, власти у Србији и партнерима из Русије није преостало друго до да се предају. У јануару 2026. објављено да је да је Гаспром у начелу пристао да прода свој управљачки удио у НИС-у мађарском МОЛ-у. Да би нафта текла док се припрема уговор, САД су издавале дозволе мјесец по мјесец да Србија не остане без горива.
Размислите о геополитичком аспекту свега тога. Суверена европска држава 2026. године ослања се на мјесечне дозволе из Вашингтона да би камиони и даље могли наставити испоруку робе и да би становништво имало гријање.
А какво је стање с природним плином? Слушате ли пропаганду власти, с поносом ће вам рећи да раде на томе да се набавка врши од разних добављача. Крајем 2023. отворен је плиновод према Бугарској у дужини од сто седамдесет километара капацитета 1,8 милијарди кубика неруског плина из Азербејџана. Но, подаци показују да проширење броја добављача иде изузетно споро. Цјевовод за транспорт постоји, али је обезбјеђивање плина на тржишту нешто друго. Од почетка 2026. државна компанија Србијагас не успијева обезбиједити нови дугорочан уговор за испоруку плина с Русијом, преживљавајући на основу краткорочних продужења уговора на три до шест мјесеци.
Али, енергенти су само гориво за привреду.
Да би се схватило гдје новац из Србије заиста одлази, потребно је обратити пажњу на оне који вуку конце, односно апсолутно најконтроверзнији аспект привреде у Србији – преклапање државе, грађевинских картела и владајуће странке.
- Партијска држава
Замислите да сте бистар, амбициозан почетник, рецимо да сте завршили машински факултет. Бистри сте, разумијете како сложени системи функционишу, и чак сте боравили у иностранству и завршили курс за руководиоце на Харварду. Одлучите да се са стеченом стручношћу вратите у Србију да бисте помогли при модернизацији неког великог државног предузећа, на примјер ЕПС-а, или у изградњи инфраструктуре. Пошаљете пријаву, разговор протекне одлично, али не добијете посао. Посао добије тип који је једва дипломирао на крајње сумњивом, неакредитованом факултету у Србији, који недостатак стручности надокнађује неспорном, изузето драгоцјеном вјештином – организовања великог броја аутобуса ради превоза грађана на јавне скупове странке на власти.
Ако хоћете да разумијете гдје завршавају милијарде евра страних зајмова, порески приходи и државне субвенције, неопходно је схватити да странка на власти, Српска напредна странка (СНС), није тек политичка организација – то је највећи завод за запошљавање и корпоративни картел на Балкану. СНС званично тврди да има седамсто хиљада чланова. У држави у којој се број становника смањује, и тренутно износи око шест милиона и шестсто хиљада, то значи да је више од десет посто становништва у чланству владајуће странке. Пропорције ради, владајућа странка у Србији има већи број чланова по глави становника него Комунистичка партија Кине у Кини.
Зашто би привреда функционисала на тај начин? Најјача одбрана државног капитализма је дјелотворност. У послијератној привреди која прелази на капитализам демократска бирократија је веома спора. Владајућа странка као аргумент наводи да централизовањем апсолутне контроле могу изводити велике пројекте муњевитом брзином. Погледају низ нових небодера у Београду и кажу да се без челичног стиска владајуће странке никад ништа не би изградило. Погледајмо како то заиста функционише.
Све се врти око концепта званог процедура за јавне набавке. Кад држава одлучи да покрене велики пројекат, попут новог стадиона за Експо или аутопута, не жели да је успоравају несносни европски закони о видљивости поступка. Стога власт често доноси такозване лекс специјалисе, и та рупа у закону омогућава јој да потпуно заобиђе стандардне процедуре набавке. Умјесто да се десет компанија такмиче нудећи што бољу цијену и квалитет, држава сама одабере претходно одобрени конзорцијум. Те грађевинске фирме скоро у потпуности су повезане с олигарсима блиским владајућој странци. Држава им додијели уговор са знатно увећаним цијенама, конзорцијум изгради пут, а зарада се ван увида јавности врати у политичку машину за финансирање кампања, куповину локалних медија, или се склања на рачуне у пореским рајевима у иностранству. То доводи до економске аномалије која збуњује сваког Западњака који дође у Београд. Сјећате се оних вртоглавих цијена некретнина о којима смо говорили у одјељку о ИТ-у? Нису Руси избјегли од рата у Србију једини који пумпају цијену квадрата на три хиљаде евра, већ и грађевински картели. Кад олигарси и партијски званичници извуку огромне количине готовине из вјештачки увећаних уговора с државом, не могу га положити на рачун у некој европској банци усљед строго регулисаних прописа. Потребно им је да га оперу, а апсолутно најбољи начин за то на Балкану је бетонирање. Београд се у суштини претворио у Дубаи источне Европе – велики сеф састављен од луксузних високих зграда, преплављен готовинским плаћањем које заобилази стандардно тржиште хипотека.
Али, партократија неминовно завршава у трагедији. Кад стручне машинске инжењере, архитекте и инспекторе за безбједност замијените лојалним политичким извршиоцима, стићи ће вас закони физике. Силу гравитације не можете подмитити. Новембра 2024. власт је поносно објавила да је завршила обнову главне жељезничке станице у Новом Саду, крунски драгуљ у круни инфраструктурних пројеката дубоко увезан са страним зајмовима и извођачима које је наметала држава. Пошто систем даје предност брзини и политичкој лојалности у односу на ваљан инжењеринг пред очима јавности, пројекат је био преплављен тајним анексима и заобилажењем прописа о безбједности. Једног петка, док је на станици било много људи, обрушила се надстрешница, убивши петнаест и трајно обогаљивши неколико људи. Услиједио је јавни излив гњева, не само због пада надстрешнице, већ и колективног, ужасавајућег схватања јавности у Србији да корупција више не краде само њихов порески новац, већ им се и дословно обрушава на главу. Истрага је открила лавиринт скривених подизвођача и непостојање ваљаних употребних дозвола. Али пошто СНС контролише судство и полицију, позивање на одговорност оних на високим политичким положајима постало је спор, политички манипулисан процес. То је цијена партијске државе. Ствара се економија у којој је лојалност једина валута, а стручност сматра политичком пријетњом.
Шта се за то вријеме дешава с руралним дијелом државе?
- Смрт пољопривреде
Замислите да стојите насред Војводине, сјеверне покрајине, у бескрајној равници чије земљиште спада у најквалитетније у Европи. Вијековима је ова област с правом називана житницом Балкана. Производила је довољно жита за читаву бившу Југославију, а претицало је и за извоз. Но, обратите ли пажњу на пољопривредника на трактору, илузија почиње да пуца. Вјероватно је у својим шездесетим, а ни трактор није најмодернијег типа, већ стари, полураспаднути ИМТ модел вјероватно произведен у тој државној фабрици прије пада Берлинског зида.
Док политичари у Београду дају субвенције од седамдесет пет милиона евра кинеској фабрици гума и софтвераше из Русије дочекују с црвеним тепихом, сељак се као традиционални темељ српске привреде систематски уништава. Да би се схватио слом пољопривреде у Србији, неопходно је узети у обзир глобализацију пољопривреде. Кад пољопривредник у Србији засије хектар жита, не продаје га само у свом селу, већ и на отвореном европском тржишту. Притом се, међутим, надмеће с пољопривредницима из околних држава, попут Мађарске, Румуније и Француске, који су заштићени споразумом о заједничкој пољопривредној политици, великим штитом који пружа Брисел у износу од више милијарди долара. ЕУ даје невјероватно широкогруде субвенције својим пољопривредницима, ради јамчења њихове зараде и стабилности цијена намирница. Пољопривредник у Србији нема такву заштиту, већ у потпуности зависи од домаћег буџета. А Србија је историјски своје привреднике сматрала не суштинском граном за обезбјеђивање намирница, већ аутоматом за подизање новца. Зашто би власт занемаривала сопствене произвођаче хране?
С чисто макроекономског становишта, односно раста БДП-а, пољопривреда је фрустрирајући сектор. Веома је зависна од временских услова, постиже сразмјерно мале зараде у поређењу с технолошким фирмама, и не доводи до великог прилива страног новца попут ИТ-а или извоза литијума. Ако сте министар финансија који настоји да убрзано модернизује поратну привреду, израчунаћете да је исплативије да се из државних фондова гради брза пруга до Будимпеште него да се купују трактори за неко напуштено село на сјеверу. Али занемарите ли основу свог ланца снабдијевања, сав рачун вам пропада, а у Србији је пропао на гориву. Власти у Србији годинама су наметале огромне порезе на пољопривредно дизел гориво. Док су пољопривредници у ЕУ куповали субвенционисано гориво ослобођено пореза, пољопривредник у Србији плаћао је цијене дизела које спадају у највише у региону. Држава је у суштини опорезивала чин узгајања хране. Притом је потпуно заказала у погледу инфраструктуре. Србија је у географском смислу благословена земља, премрежена ријекама попут Саве и Дунава. Упркос томе, подаци показују да је занемарљив дио пољопривредног земљишта, три до пет посто, опремљен системима за наводњавање. Љета 2022, 2023. и 2024. године Балкан је био погођен катастрофалним сушама. Пошто нема система за наводњавање, житарице су просто спржене. Извоз житарица знатно је опао. Економска рачуница за просјечну породицу у Србији која живи од пољопривреде постала је математички немогућа. Трошкови сјемена, порезима оптерећеног дизела и европске цијене ђубрива биле су веће од зараде од сушом уништене жетве. Обећане државне субвенције биле су минималне, увијене у бирократске препреке, често каснећи мјесецима.
До средине 2023. и током 2024. пољопривредници су схватили да лобирање код политичара у одијелима ничему не води. Прибјегли су једином што им је преостало – хиљаде их је извезло тракторе на аутопутеве, физички блокирајући наплатне рампе, мостове и центар града у Новом Саду и другим мјестима. Било је то велико исказивање грађанске непослушности у привреди. Власти су, у паници пред призорима, привремено устукнуле, обећавајући више субвенције и јефтиније гориво за пољопривредне машине ако се трактори уклоне с путева. Но, инфлација је ускоро појела ту мршаву добит, што нас води мрачном, веома уносном ступњу пољопривредног стиска – корпоративној консолидацији.
Кад породична фирма банкротира, плодно тле не ишчезне – за сићу га купе домаћи олигарси и велики инострани конгломерати који посједују капитал за борбу против суша. Узмите само ПКБ, Пољопривредни комбинат Београд, који је у бившој Југославији био апсолутни титан, један од највећих и најпродуктивнијих државних пољопривредних комбината у читавој Европи, и хранио читав Београд. Послије година лошег управљања и нагомиланих дугова, држава је одлучила да га да на распродају. Кључна имовина овог великог стратешког произвођача прехрамбених производа, укључујући око седамнаест хиљада хектара најбољег земљишта у предграђу Београда, продата је 2018. мултинационалном пољопривредном конгломерату са сједиштем у Уједињеним Арапским Емиратима. Продајна цијена била је око сто пет милиона евра, што су многи домаћи економисти сматрали знатно испод реалне цијене само земљишта, не узимајући у обзир осталу имовину.
Немачки саветник као Вучићева сенка: Литијумски договори и интереси немачке привреде
У том је трагика привреде у Србији. Власт је у суштини одлучила да је финансирање бљештавог новог фудбалског стадиона или субвенционисање страног произвођача гума бољи поврат уложеног новца него пружање исплативе могућности сопственим грађанима да узгајају храну. Мали пољопривредник банкротира, земљиште наслијеђено од претходних нараштаја продаје великим пољопривредним корпорацијама, и остаје му избор да или пресели у Београд и постане слабо плаћени чувар у новој иностраној фабрици, или да се спакује и оде у дијаспору у Њемачку. Поља Војводине остају зелена, али богатство стечено од тог тла утоварује се на камионе и износи ван земље, остављајући за собом изумирућа села са све старијим становништвом.
Кључно питање гласи: је ли „златно доба Србије“ геополитичко ремек-дјело или кула од карата која само чека на први вјетар?
- Геополитички покер
Је ли у Србији наступило златно доба? Погледа ли се строго номинални пораст БДП-а, историјски ниска званична стопа незапослености, и нове бљештаве зграде по Београду, тако нешто лако би се могло устврдити. Власти послије 2000. године наслиједиле су банкротирану послијератну привреду под санкцијама. Запале су их ужасно лоше карте, с којима је требало да играју сурову игру геополитичког опстанка. Успјели су искористити географски положај државе за извлачење средстава за развој од ЕУ, инфраструктурне зајмове од Кине и, до увођења санкција, веома јефтине енергенте из Русије. Механички говорећи, окретање свјетских велесила једне против друге ради изградње сопствене инфраструктуре захтијева извјестан степен сурове макијавелистичке генијалности. Али остави ли се по страни пропагандна кампања за Експо и погледа истинско стање ствари, подаци показују да је ријеч о сасвим крхком систему, у ком се послови у потпуности дају спољним фирмама.
Математички је немогуће изградити одрживу и суверену привреду ако вам је главни извоз школована омладина.
Не можете стећи генерацијско државно богатство ако вам се државна стратегија врти око плаћања иностраним мегакорпорацијама да искоришћавају вашу јефтину радну снагу, а нарочито не можете осигурати безбједност државе ако се ослањате на банке у власништву странаца ради изградње путева или на монопол странаца на гријање ваших домова.
Србија је у суштини своју привреду претворила у огромну мултинационалну франшизу. Излози продавница изгледају невјероватно модерно, маркетинг је свјетски, а у касу пристиже новац. Али мучна истина је да домаће становништво није власник зграде, нема интелектуалну својину, и све више се мучи да плати кирију. Попут грађења луксузног пентхауса на темељу „дођем ти“ позајмица од Кине, увоза горива и све старијих трактора. Текућа демографска и привредна кретања наводе на закључак да уколико не дође до корјените и тренутне промјене у смислу подршке домаћим иновацијама, успостављања видљивих институција закона и очувања пољопривредне основе, овај искорак у будућност може се испоставити као вожња брзим возом у демографску зиму оптерећену великим дуговима. Сурова математика покушаја све мањег броја све старијих становника да финансијски издржава све већи чиновнички апарат партијске државе дугорочно је просто неодржива.
Највећа иронија данашње привреде у Србији је да је, у очајничком настојању да је не контролишу ни Запад ни Исток, распродала све што је имала и једним и другим.
Али, бар су нови возови брзи, је ли тако?
Извор: Стање Ствари
