Пише: Редакција
Драгану Вучићевићу, уреднику и власнику београдског таблоида Информер, забрањен је улазак у Црну Гору. Тако у најкраћем гласи вијест на коју је прошле недјеље реаговао и предсједник Србије Александар Вучић, најављујући могућност увођења реципроцитетних мјера и критикујући ту забрану као напад на слободу говора.
Заиста није у складу са бољом демократском и правном праксом у Европи да се новинарима ограничава кретање и спречава улазак у друге државе, због ставова изнијетих у јавном простору. Поготово се поставља питање колико таква мјера има сврху и оправдање уколико лице којем је забрана изречена проблематичне исказе није дало у држави која забрану изриче.
Али случај Драгана Вучићевића не потпада под категорију забране изречене новинару, јер је његова медијска вокација била од споредног значаја за одлуку о забрани уласка. Ту је одлуку, наиме, прије скоро мјесец дана, у вријеме одржавања Тиватског самита, донијела црногорска полиција на основу процјене АНБ и њом је обухваћена група од 87 безбједносно интересантних лица, међу којима се налазио и Вучићевић, а због индиција да би та група могла покушати да изазове инциденте и дестабилизацију у вријеме одржавања веома значајног међународног скупа.
Немања Рујевић: Крај пребројавања на улици – сада „само“ треба гласати
Индикативно је, међутим, да на забрану изречену почетком јуна Александар Вучић реагује тек крајем тог истог мјесеца, представљајући је као напад на слободу једног новинара и напад на слободу говора. То је само још једна у низу дилетантских манипулација којима први човјек Србије настоји да замути воду у Црној Гори, постављајући се према њој на идентичан начин као и званични Загреб, који такође често посеже за перфидним притисцима који представљају директно мијешање у унутрашња питања Црне Горе.
Притом су управо званични Београд и званични Загреб ти који све чешће посежу за идеолошки обојеним одлукама о забрани кретања, па се Србија и Хрватска, када год то може донијети дневнополитичке поене владајућим структурама, међусобно часте забранама уласка чак и за лица за естраде. Такви потези увијек привуку пажњу медија и згодно послуже да се скрене поглед са важнијих проблема.
С друге стране, одлука црногорске полиције, а не Владе како то Вучићеви медији настоје да прикажу, представља легитиман потез с циљем смањивања безбједносног ризика и користан путоказ којим би и друге државе требало да иду, јер на постјугословенском простору владајуће структуре већ традиционално користе разне организоване групе, у распону од навијачких па до ветеранских, као средство притиска, и унутрашњег и прекограничног. Зато је корисно добити потврду да је могуће супротставити се таквим облицима параполитичког дјеловања.
Млада црногорска држава има своје проблеме и своја неријешена питања, међу којима су и она која се тичу права српског народа као аутохтоног и конститутивног у Црној Гори, а који је у Ђукановићевој епохи био изложен мекој дискриминацији коју касније власти још увијек нису успјеле ефикасно и у потпуности демонтирати.
Питање српског језика, народних обиљежја, двојног држављанства… само су нека од оних која чекају на своје институционално рјешавање, кроз сарадњу законодавне и извршне власти, како би положај Срба у Црној Гори био не само декларативно већ и функционално равноправан. Забрана уласка Драгану Вучићевићу у Црну Гору није једно од тих питања и та одлука ни на који начин не утиче на положај Срба и на њихова права. Зато на њу не треба губити ни вријеме ни енергију, већ их ваља сачувати за рјешавање стварних и отворених питања која већ дуго и предуго чекају да буду ријешена.
