Пише: Војин Грубач
Дан државности, 13. јул, заиста је важан датум у историји Црне Горе. Међутим, тај празник, исто као и Дан независности 21. мај, прати најприземније политиканство конфликтног карактера кроз прегањање барјацима.
Неке групе људи ова два празника прослављају аутоколонама и барјачењем садашњом државном заставом, све уз пјесме посвећене Крсту Зрновом Поповићу. И ту постоји један спорни моменат.
Елем, да бисмо унијели прецизност у тумачење смисла таквог понашања, вратићемо се шест година уназад, на моју колумну „Држава као разбојничка банда“, објављену 26. маја 2020. године на блогу ПЦНЕН. Она се налази у мојој првој књизи „У правцу слободе“. Радило се о осврту на прославу Дана независности 21. маја 2020. године, а ево једног инсертa те колумне.
Тробојка Крста Зрновог и „комитска застава“ историјског незнања
Осим застава Албаније и Црне Горе, на прослави Дана независности 21. маја 2020. године виђене су и неке нове „комитске заставе“, на које се мора направити одређени осврт.
Поводом те „комитске заставе“ интересантан се дијалог водио на Фејсбук профилу извјесног Љубомира Љуба Филиповића, којег је РТЦГ у једном осврту представио као сарадника Мекејн института у Вашингтону.
Наиме, у јануару ове године Љубо је на свом Фејсбук профилу поставио „зелену комитску заставу с амблемом“ и упитао: „Зашто је ова застава фашистичка? Секула Дрљевић јесте фашиста. Крсто Зрнов јесте колаборирао са окупаторима. Али ми треба још података да ову заставу сматрам фашистичком, јер мислим да је они нису користили.“
На Љубово питање децидан одговор дао је Никола Зечевић, истраживач јавних политика у Центру за мониторинг и истраживање (ЦеМИ).
Том приликом је навео: „Љубо, ова застава није постојала прије деведесетих година прошлога вијека. Она је креирана, измаштана по узору на одликовање, односно Споменицу Божићног устанка“, а потом се осврнуо на ратни пут јединица Крста Зрнова, користећи податке историчара Драгутина Паповића:
„У току 1942. године, јединице Крста Поповића учиниле су многобројне злочине, а нарочито на подручју Катунске нахије. Оне су над припадницима НОП-а, њиховим симпатизерима и члановима породица извршиле бројна убиства, паљевине, пљачке и интернације.“ (Драгутин Паповић, Рани ратови, ОКФ, Цетиње, 2010, стр. 142.)
Зечевић је потом комплетирао слику о заставама, наводећи које су користиле различите стране:
„Партизани – црногорска тробојка са петокраком (чак су једно вријеме били у обавези да носе мале црногорске тробојке испод петокраке), и ријетко југословенска тробојка са петокраком.
Четници – југословенска тробојка (са грбом), црне заставе са мртвачком главом.
Крилаши (зеленаши), федералисти Крста З. Поповића – црногорске тробојке, ријетко крсташ или алај-барјак, а Дрљевићеви федералисти – крсташ-барјак, алај-барјак.“
Из ових навода Николе Зечевића, које нико тада није оспорио, могло се извести неколико закључака. Први је да садашња „комитска застава“ није постојала до деведесетих година прошлог вијека, када је неко на зелену подлогу аплицирао одличје Споменице Божићног устанка, установљене 1920. године поводом сјећања на Божићну побуну, и све то прогласио „комитском заставом“.
Још важнији закључак јесте да је црногорска тробојка била главна застава коју су користили одреди Крста Зрновог Поповића.
За разлику од њих, партизани су користили тробојку са петокраком, а обиљежје четника била је тробојка Краљевине Југославије. Дакле, у сва три покрета основне заставе биле су тробојке, са различитим апликацијама. Чему онда било какав анимозитет према тробојкама?
Када се незнање претвори у политичку хипнозу
Ове године су, поводом Дана државности, традиционалним црногорским тробојкама, вољом локалних власти, биле окићене општине Зета, Беране, Пљевља и Мојковац, а честитка Општине Никшић била је свечани плакат са подлогом у виду стилизоване тробојке, уз крсташ, амблем града и напомену о јубилеју – 150 година од Битке на Вучјем долу.
Имали смо мање или више негативне реакције на истицање тробојки од стране оних који су наводни поштоваоци Крста Поповића. То је апсурд, јер је управо црногорска тробојка била обиљежје одреда Крста Поповића у Другом свјетском рату.
Ако је тробојку Краљевине Црне Горе користио Крсто Зрнов у Другом свјетском рату, а партизани и четници такође користили тробојке у различитим варијантама, онда нема разлога да се према тробојкама гаји било какав анимозитет. Напротив.
Уједно, како Крсто Зрнов Поповић никада није видио ни садашњу „комитску заставу“, јер она није постојала, нити садашњу државну заставу Црне Горе, којој је Ранко Кривокапић позлатио грб и тиме је увео у ред нових застава, те двије заставе не могу се повезивати с његовим именом. Јер се тиме показује апсолутно незнање прошлости и излази из оквира објективне реалности.
Осим тога, нелогично је спомињати Крста Зрнова у контексту Тринаестојулског устанка, јер он у њему није учествовао. Историчар Драгутин Паповић, садашњи истакнути идеолог ДПС-а, у књизи „Рани ратови“ навео је да су: „У току 1942. године, јединице Крста Поповића учиниле многобројне злочине, а нарочито на подручју Катунске нахије“, након чега је изнио конкретне примјере.
Као и свака историјска личност Црне Горе, Крсто Зрнов Поповић има и позитивне и негативне стране своје политичке биографије које се морају пажљиво анализирати. У сваком преломном периоду историје руководио се својим принципима, које вјероватно треба разумјети. Скоро сигурно се може претпоставити да није био за устанак 13. јула 1941. године , јер је процијенио снаге и закључио да ће окупатор извршити тешке одмазде над цивилним становништвом. Да ли је то била исправна процјена или није, тема је за расправу. Свако рјешење увијек има и позитивне и негативне консеквенце.
Опет, ситуација је била таква да се Тринаестојулски устанак морао десити, јер је италијански окупатор претјерао са бројним понижењима, међу којима је било и територијално сакаћење Црне Горе послије чега је кренуо оружани напад на православно становништво у Метохији и Санџаку. Бунт је био неминован.
Тринаестојулски устанак имао је смисао у слози
И на крају, Тринаестојулски устанак био је демонстрација слоге људи различитих, чак дијаметрално супротних идеологија и политичких увјерења. У томе је његова величанствена компонента, без обзира на то што се тај велики подухват завршио трагедијом у виду гушења и сурових одмазди окупатора.
Да су устаници Тринаестојулског устанка личили на ове конфликтне групе које данас неадекватно прослављају тај дан, Тринаестојулски устанак се вјероватно не би ни догодио.
Али, када неко појма нема, лако му је промашити тему и прећи у поља апсурда, острашћености и бизарности. Ликови који не умију ништа словесно, аналитично, смислено и позитивно рећи о овом великом датуму, кроз своје неартикулисано понашање само показују дубину сопственог понора и снагу своје небитности.
