Пише: Зоран Ристић, професор
Кроз проток времена, векове мењао се идеал, тип женске лепоте. Данас, у време технолошких чудеса, примењене медицине, нарочито естетске хирургије, завладао је тренд увећања, до хиперболичности, усана, груди и дела испод леђа. Та жеља за увећањем је одраз данашњег времена, потреба да све што се има буде велико: велика кућа, нешто мање велика викендица, моћна кола, ако се може и јахта увећаних габарита, телевизор метарске ширине екрана, кревет димензија сервисног поља тениског терена се подразумева. Ту је и немирење са стањем које генетика и природа доделе – све се данас може поправити.
Због трагичне судбине и историјске несреће које су нас задесиле као народ, мимоишло нас је трубадурско време, разметљиво обожавање госпи танковијастог стаса, нежног бледог лица, танких усница што су се разливале у осмех, госпи чију су мараму носили у крваве походе у име Христа, више у име своје и грабежи. Кад лепотица није била на естетском и поетском нивоу Дон Кихот би је домаштао, духовно оплеменио. И у име обожаване насртао на опаке ветрењаче. Мимоишла нас и ренесанса. И складна, пропорционална, исклесана лепота. Вечна, затомљена у камену и на платнима великих сликара.
Али у тим сивим, мучним временима, тамном вилајету, није пригушено осећање, дивљење женској лепоти. Хајдук Мали Радојица допао је тамнице. И смислио је мукотрпан, факирски начин да се направи мртав и да га тако притворно мртвосаног избаце на ђубриште, у слободу. Издржао је сурову проверу свог мртвила, клинце под ноктима, ватру на прсима. Али кад су довели Хајкуну ђевојку, кад је бљеснула њена јарка лепота, није могао да се суздржи, око је отворио.
Најособенији, духовно, људски најснажнији, ванвременски лик „Горског вијенца” Вук Мандушић упао је у магију љубави, дивљење потресној лепоти снахе Бана Милоњића. И онда имамо вапај ратника, снажнији, искренији од свих болећивих, каткад шаблонски устихованих песма Петраркиног „Канцонијера”: „Благо Андри ђе је погинуо,/ дивне ли га очи оплакаше,/ дивна ли га уста ожалише.”
У временима патријархалног живљења због историјских околности, истицала се не девојачка лепота, већ њен став, понашање. Милица, смерна девојка што гледа преда се, има једноставно и космичко објашњење: „Нит’ сам вила да збијам облаке,/ већ ђевојка да гледам преда се.”
Два погледа на свет, живот и девојачки став налазимо у једној косовској песми. С једне стране су Чаглавчанке: „Жито носе, траву косе,/ платно ткају у разбоје./ А Липљанке, варошанке,/ цел’ дан спију, лице мију,/ оро воде у таборе.” И не баш тешка дилема просаца, момака вођених – да ли љубављу: „Чаглавчанке момци просе,/ а Липљанке дома седе.” Томе иде и помало утилитарни поглед на женску лепоту, ваљало је да је јака, снажна, друсна – по једном образу да је удариш, други би пукао.
Пред Први светски рат, с развојем вароши, јачањем трговачког сталежа и путовањима по Европи, ценила се елеганција, уски стас „шаком да је обухватиш око струка”, фризура, ондулација, белилом појачано бледило лица. Дошло време варошанки.
Пред Други светски рат, кад су добар део студенткиња и напредних радница биле чланице Скоја или Комунистичке партије, идеологија и строга морална начела надвладали су истицање женске лепоте. Нема буржоаског кинђурења, шминкања, слободног понашања, слободне љубави оличене у оштро критикованим и често изопштеним колонтајкама.
После рата и победе комуниста, стварање срећне социјалистичке заједнице народа и народности остали су правоверност и тврди, аскетски став према лепоти. Војничка блуза, сукња, чизме, кратка коса, пиштољ о појасу, строго лице, пламтеће очи… Али неки најодговорнији другови задржали су старе естетске критеријуме и погледе на женску лепоту па су се женили изражајним, елегантним глумицама или крхким, нежним балеринама.
Елис Бекташ: Надија и Сава или љепотом и шармом против слуганства
Са отварањем социјалистичке Југославије према свету, у модном и примењеноестетском погледу према Италији, Трсту, почело је и отварање женског света, откривање идеологијом запретених женских дражи. Мини-сукњице, дубљи деколтеи, купаћи костими из два дела тракастих размера. Бљеснула је женска лепота потпомогнута јаком шминком, угодним мирисима, утегнута у владајућу модну и фирмирану гардеробу.
И стигосмо до данашњег времена увећања, „поправке” женске лепоте. Надајмо се да свеприсутна, наметљива вештачка интелигенција неће измућкати, прописати како жена, девојка треба да изгледа. Неће ваљда као раније, кад су добростојеће девојке носиле својој кројачици журнал или своју креацију како свечана хаљина да изгледа, сада носити естетском хирургу слику на телефону нове, уз помоћ ВИ поправљене себе. Не верујемо да би то било приближно нежној, обожаваној госпи трубадурској, још мање смерној Милици девојци. Осећајни песници и умни филозофи писали су и говорили да је свака жена лепа на свој начин. А тај свој особени, женски начин треба сачувати.
Извор: Политика
