Пише: Војин Грубач
Путујући циркус „отпризнавача Косова“ по градовима Црне Горе темељно је прожет политичким лицемјерјем и лошим намјерама.
Наиме, један од услова које је Запад поставио да би се уопште могла десити смјена режима Ђукановића био је поштовање одлуке Црне Горе од 9. октобра 2008. године о признању Косова као независне државе. Доласком Српске напредне странке на власт у Србији, послије парламентарних избора у мају 2012. године, није било посебних притисака према режиму Мила Ђукановића поводом признања Косова иако је против тог признања било 82 одсто грађана Црне Горе.
За то вријеме Вучић и Ђукановић постали су стратешки партнери у политици и бизнису, али и у односу према својим државама, које су временом постале спој организованог криминала и корупције са свим гранама власти.
Идеја и притисци за „отпризнавање“ Косова послије пада режима Ђукановића, 30. августа 2020. године, пласирани су с очигледним циљем да се Запад смилује и врати ДПС у орбиту власти. Циљ ове Вучићеве иницијативе јесте да се пред Западом дисквалификују сви политички фактори који су учествовали у изгласавању иницијативе о „отпризнавању“ Косова у Зети, као и они који то намјеравају да учине у Пљевљима.
Војин Грубач: Подгорички политички пасијанс- саплитање марионете
Вучићева предаја Космета
Од доласка на власт 2012. године Александар Вучић је, корак по корак, практично у цјелости предао Космет Приштини. Према ријечима проф. др Дејана Мировића, прије доласка напредњака на власт 2012. године на сјеверу Космета било је 1.200 српских полицајаца и око 800 наоружаних припадника Цивилне заштите. Данас их више нема, као ни српских судија, тужилаца,… Шта се десило?
Послије потписивања Бриселског споразума 2013. године Србија се обавезала да се српске снаге са сјевера интегришу у Косовску полицију, а Приштина да формира Заједницу српских општина.
Од 2013. до 2022. године припадници српског МУП-а са сјевера прешли су у састав Косовске полиције, а српска Цивилна заштита је укинута 2015. године. За то вријеме никаква Заједница српских општина није формирана, а све су прилике да се то никада неће ни догодити.
Потом долази критични 7. новембар 2022. године, када Београд, због неиспуњавања обавеза Приштине, тражи да српски полицајци колективно напусте Косовску полицију. Српски полицајци раздужили су опрему, оружје и униформе и престали да буду заштита српских општина. Истовремено су српске судије, тужиоци, посланици, одборници, министри, челници четири општине на сјеверу Космета и други службеници, по налогу Београда, поднијели оставке и напустили институције Косова. Тако су Срби, вољом Београда и Вучића, практично уклоњени из свих институција Косова, изгубивши све што су имали прије 2013. године. Остале су им само општине. Сљедећи корак било је преузимање тих општина и улазак албанске Косовске полиције на сјевер Косова. .
Српске странке изгубиле су власт у Звечану, Лепосавићу, Сјеверној Митровици и Зубином Потоку након што је Вучић позвао Србе да не излазе на ванредне изборе одржане 23. априла 2023. године. Албанске странке побиједиле су уз излазност од свега 3,47 одсто. Нови албански градоначелници преузели су власт 26. маја 2023. године, уз пратњу Косовске полиције. Како?
Наиме, тог истог дана, 26. маја 2023. године, Вучић је у Београду организовао митинг под називом „Србија наде“, на који је бројним аутобусима доведено мушко српско становништво са Космета. Косовска полиција је истог дана без већих проблема заузела администрације четири српске општине. Случајност? Наравно да није. Све ово је била режија Београда с циљем да Срби изгубе све полуге власти на сјеверу Космета, а потом и сва грађанска и национална права. То је, изгледа, био неписани ултиматум Запада Вучићу, да му не би рушили власт што врло лако могу урадити.
Војин Грубач: Подгоричке турбуленције и провидна промјена дреса
„Отпризнавање“ као димна завјеса
Када се све ово зна, очигледно је да политичка акција „отпризнавања“ Косова по општинама у Црној Гори има два циља. Први је да прикрије чињеницу да је Вучић практично предао Космет, па „отпризнавање“ више нема стварног смисла. Други је да се, уз буку снажне пропаганде, створе предуслови за повратак ДПС-а на власт, што је очигледно једна од Вучићевих политичких намјера.
Зато је одбијање ПЕС-а да гласа за „отпризнавање“ Косова у Пљевљима потпуно исправна одлука. Због чега учествовати у овој приземној политичкој фарси? Не само ПЕС, већ би сви требало да одбију предлоге о „отпризнавању“ који долазе од Милана Кнежевића и Дарија Вранеша.
Недавно је проф. др Зоран Чворовић поставио сљедеће питање: због чега Милан Кнежевић није испоставио захтјев Вучићу да поништи Бриселски споразум и све остале споразуме — Вашингтонски, њемачко-француски и друге — када је Србија та која треба да води политику према Косову? Исто питање могло би се поставити и Вранешу. Када би такав оправдани захтјев упутили Вучићу, то би им био крај политичке каријере. Вучићева пропаганда би их разнијела у прах и пепео. Зато машу отпризнавањем.
Било какво „отпризнавање“ Косова не може исправити штету коју је Вучић нанио косовским Србима, препуштајући их на милост и немилост Приштини. Очигледно је то била цијена његовог останка на власти, јер би, у супротном, и сам био уклоњен, као што је претходно уклоњен Борис Тадић који није жалио правити уступке на штету косметских Срба. Ради очувања власти, Вучић је пристао на све. Нека сада сам вади ужарено кестење из ватре.
