Пише: Елис Бекташ
Одавно нисмо, драга дјецо, поновили лекцију о национализму, па ћу вам данас дат овај текст из читанке да га научите до понедјељка.
У Титин смо вакат сви ми срећно и берићетно живјели у једној земљи која се звала Југославија. Старији вам могу испричати и свашта лијепо и свашта ружно о тој земљи, али ви немојте њих пуно слушати, јер ми старији волимо помало и лагат. Није то из зле намјере, већ ето, лакше нам кад се сјетимо како смо били безбрижни, лаки и њежни, а сад ко да смо тихи и сњежни.
Али ово што ћу вам сада рећи можете узети као истину. У тој Југославији и јест и није било дискриминације. Ево вам и примјер за то. У војску су морали ићи сви младићи одреда, осим оних који су имали дус табане или неку сличну здравствену махану или оних који су били довољно лукави да преваре хећиме. Дискриминације ту, дакле, није било, па је чак и Чола морао служити војни рок. У војску, међутим, нису морале ићи дјевојке, што је доказ да је ипак било родне дискриминације. Али пошто то нема пуно везе с национализмом, нећемо о томе више причати. Умјесто тога ћу вам казати шта се мени десило кад сам служио војску.
У тој војсци смо сви били једнаки али ипак су постојале неке разлике. Неки од нас долазили су из градова као што је Зеница, гдје смо ми дјеца и пионири вјеровали да Срби, Хрвати, Муслимани и други народи и народности живе у високим горама, ходају у гуњевима и вичу хоооо-охоооој умјесто добар дан, а у чаршијама да живе Југословени који иду на море и слушају Вајту, а они модернији богами и Бијело дугме. А неки су, опет, у војску долазили из мјеста гдје није било пуно тих Југословена, али та мјеста нису била само у виском горама, нит су они ходали у гуњевима и викали хоооо-охоооој умјесто добар дан.
Те разлике, ипак, у војсци нису долазиле до изражаја и тако смо сви морали учити исте ствари, рецимо направити кабаницу од шаторског крила или ашовом располутит лобању душману. А те смо ствари учили да можемо чувати и сачувати братство и јединство, не жалећи да у тој борби даднемо и свој живот. Авај, није све у прављењу кабанице и отварању лобање ашовом, има нешто и у окретању налијево, надесно и налијево круг и у затезању кревета. Ми смо глумили мангупе и нисмо вољели затезат плахте на креветима, те зато нисмо успјели сачувати братство, а богами ни јединство.
Једне топле јунске ноћи, таман негдје између утакмица са Шпанијом и Аргентином, сједили смо испред стражаре и пили вино које смо кришом доносили из села, а кад је нестало вина размутили смо Питралоне и Брионе с лимуном, па смо и то пили. Да један од нас није метнуо Пино силвестре у тај коктел, можда прича не би скренула на погрешан колосјек. Али ето, Пино силвестре је урадио своје и ми смо почели егленисати о томе колико стварно има народа у Југославији.
Једни су викали да их има онолико колико пише у књигама, други су викали да их има мање, јер су неки народи уствари само исти народи под другим именом, а неки су само шутили, ваљда стога што нису били добри у математици. Једни су викали шта је Меша написао, а други су помирљиво покушавали објаснит да је то написано давно и да је Меша био тужан и љут, те да му можда жена не би хтјела дат да је написао другачије, али то доказивање није ишло баш лагано.
Е онда је устао један другар који је иначе био јако добар и који је пажљивије од свих нас чувао братство и јединство, али ето, то вече га понио Пино силвестре, па се он испрси и рече
– Абре какви Муслимани, тоа не е една нациа.
Неки су се међу нама насмијали, неки су климали главама одобравајући те ријечи, а неки су само шутили, ваљда стога што поред математике нису били добри ни у страним језицима међу које је спадао и македонски, мада некако то опет није био страни језик, као ни словеначки. Само сам се ја морао направит паметан, јер је и мене ухватио Пино силвестре, јебем ли му Пино силвестре, па сам и ја устао и казао му
– Биж тамо тутуне бугарски, ти се нашо говорит, набијем ти Биљану на курац и попишам ти се у охридските извори.
Тек што сам изговорио задњу ријеч, мојим тијелом прође нешто као струја а опет није струја и намах ме отријезни. Схватио сам да сам учинио нешто ружно, а кад сам погледао очи свог другара схватио сам да то није било само ружно, већ и страшно, а можда чак и неопростиво. Он је тако само стајао, а очи су му се напуниле сузама. Да сам му само споменуо Биљану и изворе, можда би он то лакше поднио, али помен Бугара га је претворио у правог голобрадог регрута, оног из новинских текстова.
Онда сам му пришао и загрлио га, па казао
– Халали, брат мој.
А он је узвратио загрљај и казао
– Жал ми е.
Онда смо поново сјели и наставили пит, али ја више ништа нисам чуо, само су ми моје ријечи звониле у ушесима. До тог часа ја сам имао мало Муслимана у себи и на себи, уствари сам имао презиме и нисам имао мало кожице, а иначе сам био правилно усмјерен Југословен у класи омладине и на добром путу да постанем поштена интелигенција, а можда и пролетер ако ми се баш посрећи. Да се разумијемо, остао сам ја Југословен још дуго послије тога све док нисам научио како да постанем self-hating Југословен и пригрлио тај идентитет који је као саливен био скројен баш за мене, али то сам вече научио понешто и о себи и о свијету око себе.
Научио сам да је национализам банална и вулгарна појава у друштву и иначе и да његово испољавање буди стид у пристојно одгојеном дјетету. Онда сам научио да се тај стид ипак некако може поднијети, јер се човјек осјећа слободније кад не мора трпити ствари у себи или помирљиво говорити о будалаштинама попут оних што их је Меша писао. Зато сам те вечери одлучио да ћу настојати што мање испољавати национализам у животу и иначе, али и да нећу држат језик за зубима кад неко у мојој близини прича будалаштине. А научио сам и то да и међу Југословенима може бит говеда, чак и већих од оних што живе по високим горама, ходају у гуњевима и вичу хоооо-охоооој умјесто добар дан.
Ето дјецо, ово ћете спремити за понедјељак, а сад тене на ноге и трк напоље да ухватите мало зрака, кад већ нема сунца у овој мемљивој котлини.
