Пише: Вук Бачановић
Снежана Пауновић формално је министарка државне управе и локалне самоуправе Републике Србије. Неформално је, након посљедњег телевизијског наступа, конкурисала за функцију министарке за етничко чишћење, ресор који засад не постоји ни у систематизацији Владе, али се у Србији, као и многе друге установе, може основати прво усменим путем, па тек потом установити има ли зграде, печата и домара.
„Да сам била Слободан Милошевић, етнички бих очистила Косово 1998“, рекла је Пауновић. Затим је објаснила да Албанце не би нужно убијала, него би „само“ оне који се не осјећају довољно као становници тадашње Југославије послала у „матичну земљу“, док би оне које прогласи терористима ликвидирала. Дакле, хуманизам са два шалтера: на првом вам издају карту у једном правцу, на другом смртовницу. Све уредно, административно и у надлежности министарке државне управе.
Невоља са њеном изјавом није само у томе што удружени злочиначки подухват етничког чишћења третира као пропуштену административну реформу. Њена изјава је још бесмисленија и опаснија зато што долази из државе која данас нема никакву ефективну власт на Косову. Србија тамо не контролише полицију, судове, тужилаштва, царину, локалне изборе ни енергетски систем. Она не може извршити удружени злочиначки подухват етничког чишћења Косова од Албанаца, осим можда тако што ће у београдском студију организовати партију Ризика у стилу Боја на Косову, а затим одушевљено прогласити побједу.
Редослијед који је водио тој „побједи“ је познат. Крајем 2012. почела је примјена наслијеђеног споразума о интегрисаном управљању прелазима. Бриселским споразумом из 2013. прихваћено је да на Косову постоји једна полиција, Косовска полиција, у коју су интегрисани српски полицајци са сјевера. Истим споразумом прихваћено је да се локални избори у четири сјеверне општине одржавају према косовским законима. Општине су тако добиле градоначелнике изабране гласовима Срба, али унутар уставног и законског поретка Приштине. Београд је то представљао као историјску побједу, по оном древном државничком начелу према којем је свако повлачење побједа ако тако пише у државно спонзорисаним таблоидима.
Вук Бачановић: Црна Гора коју је требало измислити и Црна Гора која се побунила
Потом је 2015. расформирана српска Цивилна заштита на сјеверу. Споразум је предвидио интеграцију 483 њена припадника у косовска министарства, агенције и службе. Годину касније ЕУЛЕКС је извијестио да је процес завршен. Цивилна заштита је, дакле, угашена да би њени припадници били заштићени тако што више неће припадати Цивилној заштити Србије. То је слично заштити куће рушењем крова, јер послије више нема опасности да вам цријеп падне на главу.
У новембру 2016. прихваћен је позивни број Косова +383, док је Телеком Србије морао основати МТС д.о.о., компанију регистровану и лиценцирану према косовском правном поретку. У октобру 2017. српске судије, тужиоци и судско особље интегрисани су у правосуђе Косова. Тако је држава која се заклињала да никада неће предати своје институције најприје предала именик, затим судницу, а потом објаснила да ништа није предала јер је – народе, увјери се сам – намјештај у овим институцијама остао на истом мјесту.
Године 2022. договорено је да Електросевер, компанија у власништву Србије, послује према косовским законима и под косовским регулатором. Године 2023. прихваћен је европски споразум према којем Србија неће приговарати чланству Косова у међународним организацијама, уз признавање његових пасоша, регистарских таблица, царинских печата и других докумената у међусобном промету. Заједница српских општина, обећана као накнада за готово све наведено, остала је у отприлике у оној фази као и поновно успостављање Републике Српске Крајине.
Може се расправљати јесу ли те одлуке биле нужне, изнуђене или катастрофалне. Не може се, међутим, расправљати о њиховој посљедици: Србија је корак по корак остала без сопствених инструмената власти и безбједности на Косову. Када су касније затваране поште, фондови, амбуланте, општинске канцеларије и друга преостала тијела Републике Србије, Београд је могао издати саопштење, сазвати конференцију за новинаре и употријебити ријеч „терор“ четрнаест пута. То је отприлике сав суверенитет који му је преостао, суверенитет над придјевима.
У таквим околностима Пауновић не пријети косовским Албанцима. За њих њена реченица нема оперативни садржај. Србија нема апарат којим би остварила оно о чему министарка перверзно машта, нити су Албанци на Косову незаштићена мањина изложена властима у Београду. Њена пријетња стога не пада на онога коме је формално упућена. Ради се о пријетњи изреченој искључиво преосталим Србима, који живе међу људима којима ће сваки локални екстремиста сада моћи показати снимак српске министарке и рећи: видите шта они намјеравају, према томе је све што ми учинимо, нпр. реприза погрома из 2004. је само превентивна одбрана.
А ти Срби већ не живе у лабораторији без историје и без страха. Током 2026. пријављени су случајеви физичког насиља који се не могу свести на спор око застава или терминологије. Осамнаестогодишњи Војин Милојевић пријавио је да су га припадници Косовске полиције у Лепосавићу убацили у возило и тукли због натписа на мајици.
У Горњој Гуштерици нападнут је човјек у просторијама Дома здравља, при чему је повријеђена и радница установе. У Биначу је Светозар Милкић претучен када је покушао заштитити сина. Послије Видовдана десетине људи приведене су на Газиместану, док су поједини вјерници пријавили физичко малтретирање и националне увреде. Почетком јула на аутомобил Славише Славковића, паркиран уз породичну кућу у Рабовцу, бачен је Молотовљев коктел.
Чак и када из званичне евиденције одстранимо све политички спорне случајеве, све непровјерене мотиве и сваку пропагандну формулацију, остаје довољно стварног насиља да би се одговоран државни функционер три пута угризао за језик прије него што почне сањарити о протјеривању читавог народа. Министарка није приватно лице које лапрда којештарије за кафанским столом. Њене ријечи носе грб државе, тежину функције и могућност да буду представљене као став Србије. Она нема право да властиту тугу, бијес или породичну историју претвара у запаљиву направу и баца је преко Ибра, надајући се да ће експлодирати само у телевизијском програму.
Не можемо знати њену скривену намјеру, јер политика није спиритистичка сеанса.
Али политичка одговорност се не утврђује завиривањем у нечију душу, него разматрањем предвидљивих посљедица његових поступака. А предвидљива посљедица овакве изјаве јесте повећавање опасности за Србе на Косову. Она делегитимише њихове захтјеве за заштитом, пружа пропагандни материјал свакоме ко их жели представити као продужену руку пројекта етничког чишћења и претвара обичне људе у могуће таоце монструозних фантазија београдске министарке.
Вук Бачановић: Сребреница и хијерархија ужаса – између правне квалификације и људске патње
Зато Снежану Пауновић треба директно оптужити за угрожавање безбједности преосталих Срба на Косову. Њена изјава неће протјерати ниједног Албанца, али може помоћи да буде застрашен, нападнут или исељен још понеки Србин, ако не и сви. Ако након таквих ријечи дође до одмазде, она се неће догодити у београдским министарствима, него породицама у Грачаници, Гораждевцу, Великој Хочи, Биначу или Сјеверној Митровици.
У томе је коначни апсурд (који то заправо није) београдске политике на Косову, јер СНС-ова власт очигледно само ради свој посао. Институције су интегрисане, надлежности пренесене, заштитни механизми расформирани, а онда је, као посљедњи доказ државне моћи, остало да министарка објави како би починила злочин за који њена држава више одавно није оперативно способна. Србија је предала полицију, судство, локалну власт, Цивилну заштиту, телекомуникације и енергетику, али је сачувала право да преко телевизије угрожава оне које више није способна заштитити.
Снежана Пауновић, дакле, не може спровести злочиначки пројекат етничког чишћења Косова од Албанаца. Али својим језиком, функцијом и политичком неодговорношћу може помоћи да Косово буде очишћено од преосталих Срба. То је једино етничко чишћење којем њена изјава, у стварном свијету, може практично послужити.
Толико, најзад, и о београдским порукама Србима у Црној Гори који инсистирају на томе да је Црна Гора и њихова држава: према тој школи патриотизма, такви су издајници све док не развију транспарент „Црногорци не постоје“ и не помогну баш сваком непријатељу српског народа да Србе представи као пријетњу коју треба изоловати и уништити. Јер изгледа да се највећа љубав према сопственом народу доказује тако што му се, гдје год изван Србије живи на својим историјским територијама, нацрта мета на челу.
