Пише: Милорад Дурутовић
Још једна свакодневна ствар.
Пођеш с пријатељима у кафић. Конобар, пословично љубазан и насмијан, донесе пиће и каже: „Уживајте“. Увијек неко у име свих одговори: „Хвала“. Неко, пак, остане замишљен, заглављен у тој једној ријечи. Да ли је конобар управо благословио окупљање? Да ли је само испунио мали протокол пажње? Или нам је, можда несвјесно, понудио најсажетије упутство за употребу тренутка — уживајте у јелу, пићу и разговору? Ваљда још преостаје да нам на растанку каже: „Не заборавите да сте уживали“.
Та се ријеч толико одомаћила — постала природна, као некада „добар дан“ — да више и не примјећујемо колико се често понавља; као да је уживање постало једна од ријетких обредности савременог доба. Наравно, није проблем у уживању, јер човјек је одувијек тражио задовољство у свакодневним, ситним ритуалима, али и тим тренуцима некада је претходио смисао. Није случајно што је и Епикур, кога данас олако везујемо за задовољство, највеће добро налазио заправо у умјерености, пријатељству и душевном спокојству. Но, чини се да смо од те старе идеје доброг живота сачували углавном њену најприземнију страну.
Уживање је, готово непримјетно, почело да заузима мјесто које су некада имали срећа, испуњење или смисао, постајући цивилизацијским захтјевом, масовним апелом који чујемо у кафићима, ресторанима, бутицима или супермаркетима; то јест свугдје гдје услугу плаћамо новцем, како бисмо уз рачун добили и мало пажње, мало осјећаја да смо виђени, уважени и препознати не само као муштерије, већ и као људи.
Не мислим да је та пажња лажна, она је просто саставни дио услуге, она је у том смислу искренија од многих свакодневних сусрета. Али, ипак, остаје мучна нелагода пред чињеницом да се језик блискости преселио у језик услуге. Ријечи које су некада припадале пријатељству, гостопримству и домаћинској култури сада без тешкоће обављају своју тржишну намјену. У извјесном смислу то подсјећа на јеванђељску опомену да „не живи човјек само о хљебу, него о свакој ријечи која излази из уста Божијих“, само што бисмо ту мисао могли прочитати из другог угла: покажи ми ријечи које једно друштво најчешће изговара, па ћу ти рећи чиме се оно храни. Ријечи, наиме, нијесу само средство споразумијевања, већ огледало наших вриједности, наших жеља и наших неизговорених увјерења.
Отуда ријеч уживајте говори о нашем времену више него што смо спремни да признамо. Изгледа да се од човјека више не очекује да буде мудар, племенит или добар, доли само задовољан. Да уредно конзумира живот и остави утисак како у томе ужива и успијева. Не треба због тога одбацити ни уживање ни љубазност, али вриједно је ослушкивати ријечи које нам свакодневно пролазе поред ушију, јер нам та фреквенција сасвим успјешно открива лозинку епохе у којој живимо — открива начин на који разумијевамо себе, друге људе, па и сам живот.
Извор: РТНК
