Пише: Стефан Лакушић
Често ћемо чути у јавности како су отворене листе лијек не само за изборно законодавство већ за цјелокупни политички систем и препород друштва. Гласање за појединца умјесто за партију срушиће партијске монополе и поданички менталитет те успоставити директну везу између бирача и изабраног, а тиме и одговорност овог другог. Из директне везе између ово двоје настаће боља међусобна комуникација, бољи осјећај представљености, а кад смо добро представљени, имаћемо и континуиран одрживи развој и интеграцију друштва. Укратко, савремени Ел Дорадо.
Међу самим партијама постоји опште сагласје да је потребно увести овај начин гласања, мада су практични кораци у том смјеру врло скромни. И сам аутор овог текста је заступник отворених изборних листа ако ће доћи до горе описаних исхода. А да ли ће? Сумњам, а овај текст је прилог тој сумњи.
Да бисмо задржали фокус, занемаримо овом приликом врло озбиљна питања од којих зависи успјех оваквог изборног система: колико ће бити изборних јединица, колико ће бити преференцијалних гласова, да ли су преференцијални гласови опциони или обавезни. Прескочимо и расправу о полуотвореним листама које се код нас и не помињу, него се ситуација поставља као „или-или“.
Пређимо на ствар, а помало и на меритум. Отворене листе ће подстаћи такмичење у оквиру самих партија. Саме партије у Црној Гори нијесу демократске ни меритократске. Партијски органи и процедуре су добрим дијелом фасадни, о чему свједочи то да се одлуке обично доносе једногласно, што значи да су донесене прије самих сједница које су фолклорне. Дакле, увођење компетитивности у оквиру партија није спорно, напротив. Но, оно што јесте спорно јесте то што ће кандидати почети да се обраћају конкретним територијалним, професионалним, етничким и другим групама, чиме ће се политика водити ка парцијалним, а не општим интересима. Уз то, сваки кандидат који жели шансу да буде изабран мора имати адекватну индивидуалну кампању, што изискује медијски простор и новац. Тешко је замислити да ће предузећа и појединци бити донатори зарад прогреса друштва, а не из клијентелистичких побуда. Ту постоји још један, чак и већи проблем – новац може да потиче и од организованих криминалних група, које ће такође хтјети нешто заузврат. Или се може платити овим групама за куповину гласова. Ово није само теоријски проблем. Познати су бројни примјери сличних исхода, а можда најемблематичнији је онај Италијана Доменика Замбретија, који је платио познатој криминалној организацији Ndrangheti 200.000 еура у замјену за 4.000 гласова на регионалним изборима и за то 2021. године правоснажно осуђен на седам и по година затвора. Иначе, у Италији је проблем са преференцијалним листама увелико познат и овај систем је на референдуму 1993. укинут на националном нивоу, а посебно је проблематичан такозвани „voto di scambio“ (размијењени глас), којим се за глас нуди нелегална контрауслуга, било да је то оно што бисмо ми назвали „ухљебљивањем“ или аранжмани са мафијом или привредницима. Главни заступник укидања таквог система био је тадашњи посланик, а садашњи предсједник Италије Серђо Матарела.
Даље, отворене листе подразумијевају едукованог бирача, што често није случај. Један од разлога зашто и данас не постоји непосредна демократија, иако за то у дигиталном свијету имамо техничка рјешења, јесте и тај што се не може очекивати од бирача да буде образован или информисан колико и професионални политичар, па као такав неће доносити оптималне одлуке. Очекивати од свих бирача да ће пред изборе изучавати партијске листе прилично је нереално. У пракси, добар дио бирача ће бирати оног медијски најзаступљенијег или оног кога познаје. Дакле, то није гарант квалитета, а уз то подразумијева бирача који ће знати како да се снађе на бирачком листићу. Да не помињемо да су бирачи врло често лијени и да добар дио њих бира оне са врха листе, што доприноси обесмишљавању преференцијалног гласања. У Финској су на изборној листи кандидати постављени по абецедном реду, али њихови бирачи имају дуго искуство са оваквим начином гласања. Да ли би у Црној Гори кандидати били излистани по абецедном реду? Мислим да сви знамо одговор.
Отворене листе повећавају трошкове изборне кампање. Осим тога што ће кандидати тражити новац од предузетника који ће извјесно очекивати контрауслугу, појавиће се притисак од странака да се већи износ из буџета издвоји за кампању. И тешко да ће их неко у томе спријечити. Једноставно ће одговорност пребацити на цивилни сектор: „Ви сте тражили отворене листе, сада гледајте.“
И не само то, поједини системи отворених листа снажно подстичу ангажовање јавних личности – од спортиста, преко глумаца, до ТВ водитеља. У реду, ови људи могу имати људске и професионалне квалитете, али су не само без искуства (што може бити и квалитет), већ и без основног знања из области политике. С обзиром на то да је дошло вријеме инфлуенсера, јутјуб креатора, водитеља подкаста, стендап комичара и сличних професија, бојим се да вам је јасно шта можемо очекивати кроз пар изборних циклуса.
Отворене листе урушавају партијски програм и воде индивидуализацији кампање, популизму и даљем разједињавању политичке сцене, која је у Црној Гори већ релативно фрагментисана. Овај систем ће само истаћи већ постојеће проблеме које црногорско друштво има. Већ сада је диспропорција између обећаног и испуњеног веома велика, а са овим „рјешењем“ та диспропорција ће бити далеко већа.
Да будем коректан, не мислим да би отворене листе имале искључиво лоше посљедице. Рушење ригидне партијске дисциплине и већа ангажованост појединачних политичара свакако су међу њима. Иако овакав исход није за потцјењивање, сматрам да би отворене изборне листе у садашњем црногорском контексту имале макар онолико негативних аспеката колико и садашње затворене листе.
Избори 2027: Ко се такмичи, са чим улази у трку и на каквом терену
Једини модел до сада јавно предложен подсјећа на онај на Косову и то је уједно једини систем отворених листа који постоји у нашем окружењу. Подсјећа по томе што постоји једна изборна јединица, десет преференцијалних гласова и глас за партију. Ово подразумијева споро бројање гласова за кандидате и објављивање резултата тек након неколико дана, што појачава сумње у изборни процес, а ту је и релативно висок проценат неважећих листића у поређењу са системима који имају затворене листе. Разлог за то је што бирачи забораве да гласају за партију, већ гласају само за кандидате или гласају за више од десет кандидата. Но, главни проблем није на самом бирачком мјесту. Аднан Хоџа, Дина Миловановић и Илка Бужала истичу да је овај систем врло подложан корупцији, гдје новац од предузећа у кешу стиже не само до партија него и до појединаца на партијским листама како би заузврат добили привилегован положај на јавним тендерима. Оваква оцјена поткријепљена је и анонимном изјавом испитаника који припада политичкој елити. Све ово указује на то да ће изборна борба, ако се овај модел усвоји у Црној Гори, више личити на Косово (поље) него на обећани Ел Дорадо.
И на крају, умјесто опште оцјене како овом проблему треба приступити на свеобухватан и инклузиван начин, дозволите да и ја дам једну редукционистичку оцјену. Неупоредиво већи допринос био би постигнут транспарентношћу, контролом и, када је то потребно, санкционисањем нелегалног финансирања политичких партија. За то је потребно подићи капацитете, а помало и вољу тужилаштва да се бави овим проблемом. Подсјетићу на изјаву дугогодишњег предсједника Владе и државе Мила Ђукановића из 2019. године, када је рекао да су законски лимити финансирања партија од стране предузећа и физичких лица нереални. А шта је реално? Реално је да добар дио финансија долази ван тих оквира, а извјештаји ДРИ из године у годину упозоравају на неправилности. Ако прескочимо овај корак, а усвојимо отворене изборне листе, лако као исход можемо имати децентрализацију корупције – од партија ка појединцима на изборним листама. Кад већ није успјела децентрализација у доношењу одлука ближе грађанима и остваривању равномјернијег регионалног развоја, макар ћемо имати овај облик децентрализације. Мора се од нечега почети.
