Пише: Раде Драгојевић
У Минхену, прије финала с Макабијем, на свим су нас активностима стављали на четврто место, четврти смо били на пријему код градоначелника, четврти имамо тренинг, свуда смо четврти. Онда ја, онако, у аутобусу, помало sotto voce, кажем: “Шта је ово, ови овде нам уз програм дали и пласман.” Рекох, ајде мало да им покваримо весеље. И покварили смо им га, говори кошаркашки тренер који је с три клуба био првак Европе.
За разговор с Божидаром Маљковићем, једним од највећих кошаркашких стручњака у повијести, посебан повод није потребан. С човјеком који је с три различита клуба тријумфирао у Европи увијек је право вријеме за претресање прошлости и садашњости.
Приликом договора за овај интервју Маљковић је одмах, без оклијевања, поручио: “Како не бих дао интервју за новине у којима пишу Виктор Иванчић и Боро Дежуловић? Волим и Анту Томића, а неизмјерно ми је жао што Предраг Луцић више није с нама.”
Рођен у Оточцу 1952. године, Маљковић је у повијест ушао као творац митске сплитске Југопластике (првак Европе 1989. и 1990.), а европски је трон освојио и на клупама Лимогеса (1993.) и Панатенајкоса (1996.). Разговор започињемо причом о дјетињству обиљеженом селидбама, личким коријенима и једном школском драмом с писмима.
Божидар Маљковић за НИН у сусрет Олимпијским игарама: Надам се бар једној медаљи више него у Токију
Као дијете војног лица доста се селили. Почело је у Оточцу.
У Оточцу сам завршио прво полугодиште првог разреда на латиници, а онда сам отишао у Краљево, камо ми је отац добио премештај, па сам скоро пао разред јер нисам знао ћирилицу. Мој се отац наљути, дође у школу и побуни се како се то у Југославији може пасти разред због знања различитог писма.
Ствар је спасила учитељица Радмила која је рекла “дајте га мени, па ћу га ја научити ћирилицу кроз ваншколске активности”. Након тога зачас сам постао најбољи ђак. Кад сам у другом разреду почели учити латиницу, е ту је онда ствар дошла на моје.
Ви сте готово као друг Тито, који је пао први разред јер није у почетку знао хрватски, него словенски.
Па да. Није ми било лако кад видим реч “школски”, ја никако да погодим оно, за мене, ново слово “ш” на ћирилици. Мојим другарима је било жао колико се мучим, али брзо сам их стигао.
Иначе, уз Лику ме вежу само лепе успомене. Сви су моји из Лике, моји су родитељи од Бриња, а ја сам рођен у Оточцу 20. априла 1952, кад је у истом дану био и католички и православни Ускрс, што се ретко дешава. Живео сам сто метара од Гацке, тамо смо ловили рибу, вадили оружје које је остало из рата. Памтим гажење купуса у великим кацама.
Наиме, породица Бодловић ме је чувала, јер ми је мајка била болешљива, и често на Шалати. Сећам се, убаце ме као клинца у велику бачву и ја скупа с Анкицом Бодловић газим купус све док се не претвори у сок. Невоља је што је посољен, па нас сол гризе за ноге. Имам и друкчијих успомена.
Мој отац је био председник стамбене комисије и да би оставио добар дојам и дао добар пример, свима је станове поделио осим себи. Тако да смо ми у Оточцу стално били подстанари, једном чак и у стану који је био прилично влажан, влага се дословно сливала са зида.
Једног дана поскок нам дође на врата. Мајка ме узме и попне се на стол и чекамо оца да се врати са службе. Од тада рађе бих се тукао са медведом или вуком него са змијом. Увек кажем и то да је необично да се на кућу фамилије Бодловић наслањала кошаркашка дворана.
Ноћне шетње сплитском ривом
Вас је Југопластици препоручио Зоран Славнић?
Управа се Југопластике око новог тренера поделила. Једна група је звала Ранка Жеравицу, а друга је била за Александра Ацу Николића. С професором су били добри Петар Сканси и Дамир Шолман, а Рато Тврдић је звао Ранка. Онда су обојица нахвалила мене, Ранко је чак рекао “он ће бити бољи тренер од мене”.
Мока Славнић је пре тога био тренер, па је било логично да и њега питају за мишљење. Питали су такође и Драгана Кићановића око мог ангажмана, јер је он служио војску у Чачку са Жељком Јерковом, па су се знали. Најмање се у свему томе питало мене, ха-ха.
Једном сте рекли да је тадашња југославенска лига била јача од европске.
То је стопостотно тачно. То не мислим само ја, то је унисоно мишљење свих људи који су се у то време на било који начин бавили кошарком. У Југославији, ако сте кадри, ако сте имали капацитета да победите једног Борца из Чачка и Работничког из Скопља, онда постајете озбиљан кандидат за првака, не само тадашње земље него и за првака Европе.
Теже ми је било добити једну велику екипу Партизана која је у време моје друге године у Сплиту (1987/88) била играчки много јача од нас. То је следећа екипа: Паспаљ, Дивац, Обрадовић, Ђорђевић, Даниловић, Пецарски, Грбовић, Савовић, нажалост сада покојни, и други.
Јаче генерације од те није било. Иако не волим превише говорити на тај начин, тко је најбољи, тако се на неки начин скида позлата с једне екипе и са друге. Можда се пре може говорити о најбољима у једној декади.
Први пут ме након освајања Купа шампиона Мишо Ковач сретне и виче: “А ди си, Божо, а јеси дите сриће!” Ја рек’о, па јесте, не може се ништа без среће, шта да се ради. И ништа. Годину дана касније опет се сретнемо, сад сам освојио Куп и други пут, ја питам: “Како ствари сад стоје, мора да нешто и знам?” А Мишо одговори: “Знаш ти, знаш!”
Ипак ћу вас питати још једно питање тог типа. Је ли југославенска репрезентација из Маниле 1978. у саставу Кићановић, Ћосић, Славнић, Делибашић и Далипагић била наша најбоља репрезентативна врста?
Састав који у себи има Ћосића, Кићановића и Славнића мора бити најбољи. Асистенти су тада Аци Николићу били Бошко Тањевић и Перо Сканси, два велика човека, два моја пријатеља. Перо није више са нама. Велика ми је част била да му у Љубљани држим задње слово.
Имао сам ту несрећу да говорим Ранку Жеравици, професору Николићу и Скансију на опроштајима. Али да се вратим на споменути тим. У екипи са свим овим играчима које сте набројили таман да играју и два пекара, та би екипа била опасна.
Је ли тешко било против Цибоне и браће Петровић?
Ми смо Работнички Лазе Лечића у Сплиту једва добили, камоли да проблем није био играти с једном онаквом Цибоном с браћом Петровић. Олимпија је, рецимо, у то време била велики тим. На полуфиналу плеј офа гледам како се Олимпија загрева, тренер им је мој пријатељ Винко Јеловац.
То је стравична екипа, равна нама, али морамо да их добијемо, као што смо их на крају и добили. Они тада имају Перу Вилфана, Хауптмана, Здовца, Бобана Петровића, центра Ћурчића, Тодоровића. Друга карактеристика те наше лиге била је да смо сви били подједнако сиромашни или, ако хоћете, подједнако богати. Има једна ствар која се заборавља – јесу играчи напољу имали веће новце, али се нашим играчима решавало стамбено питање, а то није било мало.
Колико смо били скромни говори и ова прича. Лето бих проводио у Водицама, и кад смо освојили Минхен (први Куп првака против Макабија 1989), одем код једног Албанца на пиће. Кажем: “Радња ти добро ради.” А он мени: “Па ти си првак Европе.” Ја му кажем: “Ајд да мењамо пазар, па да видимо ко колико зарађује.” Ја сам тада добио, сећам се, 3.250 тадашњих марака, а он то заради као од шале.
Свраћали сте и у оближњи Трибуњ?
Како не, свраћао сам у Трибуњ код Мије Алексића и Мише Ковача. Срео сам Мишу и после Минхена и после Зарагозе (друго освајање Купа првака) и ишли смо у ресторан “Брунац” у Водицама код Шиме Пелајића. Први пут ме након освајања Купа шампиона Мишо тамо сретне и виче: “А ди си, Божо, а јеси дите сриће!”
Ја рек’о, па јесте, не може се ништа без среће, шта да се ради. И ништа. Годину дана касније опет се тамо сретнемо, сад сам освојио Куп и други пут, ја питам: “Како ствари сад стоје, мора да нешто и знам?” А Мишо одговори: “Знаш ти, знаш!”
Конкретну понуду из НБА нисам добио, али ме није ни нешто вукло, иако то јесте изазов. Једном су ме звали Дино и Тони из Америке и рекли: “Ви не бисте овде могли да будете тренер, јер се овде нико не секира, нема тензија.” Ако ми то кажу моја деца, онда им треба веровати
Јесу ли вас звали из Цибоне?
Нису. Али су ме звали из Цедевите, звао ме Емил Тедески с идејом да радимо нову Југопластику. Ја рекох, ајде, али не може то да се уради без других људи. Ја ни у Сплиту никад нисам био сам. Имао сам читав низ људи иза себе, од Зорана Миласа, Анте Саболића, Анте Његована, Игора Катунарића, Жељка Јеркова, Бранка Мацуре и тајника Билића.
Нисам ја Југопластику направио сам, таман да сам имао божју снагу не би се то могло направити. Тако да од Цедевите и мене на крају није било ништа. Мислим да бих боље сарађивао са Светозаром, оцем од Емила, него са сином, чини ми се да бисмо ми били ближи.
Светислав Пешић: Професионална Суперлига је будућност српске кошарке
Али су вас звали из НБА?
Џери Кројс у мојој кући у Атини ми је рекао да ако ми икад падне на памет да радим тамо, да му само јавим. Дон Нелсон је то исто рекао јавно у Спортс Илустрејтеду или неким сличним новинама, да ће Панатенајкос, иако је лоше кренуо, на крају те сезоне ипак бити први јер га води један Маљковић.
Саму конкретну понуду из НБА нисам добио, али ме није ни нешто вукло, иако то јесте изазов. Једном су ме звали Дино и Тони (Рађа и Кукоч, оп. а.) из Америке и рекли: “Ви не бисте овде могли да будете тренер, јер се овде нико не секира, нема тензија.” Ако ми то кажу моја деца, онда им треба веровати.
Јесте ли се јако секирали?
Богами јесам. То ваљда произлази из нарави. Сећам се кад смо оснивали КК Ушће на Новом Београду у “Шест каплара”, преко пута је сад тамо хотел Хајат, ја не бих спавао. Онда су ми рекли да кад зарадим први милион, бићу много мирнији.
Ја сам га зарадио, али мирнији постао нисам. Ноћу бих шетао по сплитској риви, палио цигарете, размишљао чиме ме не могу изненадити противници, правио сам план утакмице, увек сам то сам радио, тражио сам потпуни мир, имао сам неке своје ритуале.
С Пленковићевим стрицем
Јесу ли се играчи бојали уочи финала с Макабијем?
Нису, јер нико није рачунао на нас, па ни ми сами. Увек сам водио клуб на разне турнире, да екипа очврсне. Уз то, на таквим бисмо турнирима видели да можемо да добијемо сваког од њих, да смо уз бок с највећим именима европске кошарке. Отишли смо у Минхен као на некакав турнир.
Ја сам, рецимо, једини дозволио улазак НБА скаута да гледају Дина и Тонија, радили смо пред њима један интензиван тренинг, чудили су се како то да радимо један тако јак тренинг само ноћ прије утакмице. А ми смо дан касније имали још и шутерски тренинг. Кад смо освојили куп, уопште нисмо били свесни шта смо урадили, јер нисмо ни пошли с таквом намером и нисмо били фаворити.
Друге године у Зарагози, кажем, е, сад смо ми главни фаворити. Има још једна интересантна прича. У Минхену су нас на свим активностима стављали увек на четврто место, четврти смо били на пријему код градоначелника, четврти имамо тренинг, од четири момчади ми смо свуда четврти.
Онда ја, онако, у аутобусу, помало sotto voce, кажем: “Шта је ово, ови овде нам уз програм дали и пласман.” Рекох, ајде мало да им покваримо весеље. И покварили смо им га. Једини ко је био сретан с нашим успехом био је тренер Ариса Гианис Јоанидис који се кладио на нас, уложио велике новце и добио.
Како је изгледало само финале?
Дорон Јамчи, капитен Макабија, у првом нам је полувремену сам дао једно 18 поена. Рекох, биће гадно, јер у другом полувремену стиже умор, морам то некако зауставити, јер ако га не зауставимо, даће до краја 30 поена и ми ћемо изгубити. Онда сам се сетио, јавило ми се некако, да би Зоран Сретеновић могао добро да га чува, због свог ниског тежишта, и луцидан је.
И тако је и било, Срета га је на крају свео на, мислим, два поена. Кад смо излазили с терена, Аца Николић ме љуби, у руци држи нитроглицерин јер већ има проблема са срцем, и пита ме: “Па де си се онога сетио?!” И смеје се.
Познати сте били по јаким тренинзима. Јел’ се нетко бунио?
Увек има неко коме то не штима. Поготово на почетку. Рецимо, Лука Павићевић је на самом почетку повраћао два пута током тренинга, од напора. Али кад је кренуло, сви су постали вредни.
Било је и оних који су, попут Велимира Перасовића и Душка Ивановића, били супер радни. Кад имате некога да носи барјак, онда им се и други лакше прикључе. Друге, треће и четврте моје године у Сплиту тамо нису били играчи, тамо су били моји командоси.
Како је дошло до промјене имена у Поп 84?
Тајник Јосип Билић и ја рано бисмо почињали посао. Он би долазио у шест и по, а ја у седам и кварат. Једно јутро дође неки човек, окрене се према мени и каже сад ћете се смијати, али и ја сам Маљковић и исприча нам следећу причу: познаје човека који би дао велики новац клубу, Хајдук неће о томе ни да разговара, па је дошао до нас.
Власник Поп 84, милијардер из Италије, пловио је по Јадрану, покварио му се брод и овај што нам прича помогне му око поправка. Талијан заволи Сплит – а ко га не би волео тако лепог – и договоримо се да се нађемо с тим улагачем у хотелу Еспланаде у Загребу, који је био наша редовита база пред путовања.
Домаћин нам је био стриц садашњег премијера Пленковића, Антун Пленковић, звали смо га Пленко. У сваком случају, дође човек, ја повео са собом ове што знају талијански – Скансија, Шолмана и Јеркова – улагач се одушевио јер их је све знао с терена и брзо смо постигли споразум.
Тако смо добили пуно опреме, пун економат и свега другога. Морам рећи и ово. Мој син Небојша и ја направили смо нацрте за нове дресове, оне црно-жуте, који су по мени били најбољи дресови у тадашњој југославенској лиги. Играчи су их волели. Након мене је дошао Жељко Павличевић и освојио трећу титулу у низу.
Слободан Владушић: Кошарка и идентитет – Пут Србије или Евролиге
Кад сте одлазили из Сплита, тко вас је све звао, осим Барселоне?
Добио сам доста понуда из Италије. Прешао сам у Барселону, шта ја знам, волео сам увек Шпанију, и сад сам заљубљен у Шпанију. Једном кад се заљубим, тешко се одљубим, и са женом сам 55 година у браку.
Кад смо добили Барселону у финалу у Зарагози изађем ван да запалим цигару, јер Горан Собин је још увек на допинг тесту, није могао да пишки (тад је први пут уведена допниг контрола), а ја сам чекао и нећу да идем у хотел без свих играча. Пришли ми Шпанци и почели ме наговарати да пређем код њих. Југопластика ми је такође нудила доживотни уговор и да будем директор клуба, али одбио сам, јер сам се, као и моји тренери, моји претходници, хтео доказати напољу.
Невен Бертичевић једном је приликом написао: “Били су то дани који се више никад неће поновити јер су кошаркаша времена друкчија, али за све оне који их се сјећају и који су имали срећу барем на тренутак бити у близини те велике момчади, коју је бриљантно водио човјек у којег су неки сумњали, прича с Грипа се догодила да би ту и остала за сва времена.” Дакле, питање је јесте ли водили најбољи клуб Европе?
Јесам. Знам за тај Невенов текст, он је мој друг. Криво ми је да нисмо остали на окупу још пет година, узели бисмо још пет титула. И други мисле тако. Па ја сам у том тренутку на клупи у резерви имао једног Петра Наумоског, који је после тога десет година био најбољи плеј Европе. Имао сам план да он уђе кад један од ове двојице стандардних оде у војску. Ето, такву сам екипу имао
Извор: Портал Новости
