Превео: Милош М. Милојевић
Фабрички градови изграђени у совјетско доба су на погрешном месту у доба када је Русија непријатељ.
Без обзира на све тврдње о украјинском замајцу на бојном пољу, мало је оптимизма у Краматорску, фронтовском граду који је суочен са главним руским војним операцијама. Трупе Владимира Путина налазе се на четрнаест километара од обода града, уништавајући све што је преостало. Вођене бомбе тешке више тона редовно погађају и разарају стамбене објекте и индустријске четврти. Дронови са камерама из првог лица гоне војнике и цивиле. Тринаестог маја град је отпочео измештање својих јавних споменика.
Скоро хиљаду километара даље, на обронцима планина Карпата, у току је још једна операција евакуације. „Нови Краматорск“ је скраћени назив за настојање да се измести индустријско језгро града, са својим металским и машинским фабрикама, у Перечин, дремљиви градић од седам хиљада становника на западној украјинској граници.
Почетне фазе ове операције отпочеле су 2022. године, недуго након опште руске инвазије. Убрзана је како су се руске линије примицале граду. Мало ко мисли да је остало много времена. НКМЗ, најважнија фабрика машинске индустрије у Краматорску, објавила је затварање и отпуштање или премештање својих радника.
У Перечину, са поља се помаља пространи индустријски парк. Плаво бели лимени фабрички кровови раштркани су по планинама. Сада је постављен главни пут, дуж којег камиони иду у и из града; школе, обданишта и техничке школе и неколико префабрикованих стамбених комплекса. Више од 3.500 хиљаде вештих радника преселило се на запад земље. Наталија Шевченко је била међу првима и пристигла је у град 2023. године са својим мужем. „Перечин је био село када смо пристигли овде“, каже. „Није било ни правог пута“.
Већи део размештања платиле су фирме из Краматорска, али градска влада намирује део трошкова. Серхиј Смирној, некадашњи заменик градоначелника Краматорска, је све време смештен у Перечину, где надгледа радове. Дао је интервју заједно са градоначелником Перечина, Иваном Похориљаком, који описује ова настојања као „доказ могућности“: нико раније у Украјини није покушао да премести цео „индустријски екосистем“. Највећи део украјинске индустрије саграђен је на „погрешној“ страни земље, близу границе са Русијом, у време када се претпостављало да ће непријатељ доћи са запада. Уколико украјинске западне области желе да постану ново индустријско језгро мораће да саграде нову инфраструктуру: путеве, мостове, енергетску и гасну мрежу. Господин Смирнов нада се да ће државне власти помоћи. Алтернатива је, каже, гора. „Уколико се наши искусни инжењери распу наоколо – уколико буду отишли да раде у супермаркетима, у продавницама – изгубићемо суштински све оно што смо саградили“.
„Раме уз раме“, како је пројекат постао званично познат, донео је локалној економији нове приходе и могућности. „Покушавамо да направимо чвориште које би окупило висококвалификоване инжењере из Украјине“, каже господин Похориљак. Нове техничке школе обучавају локалну омладину којој се нуди добро плаћена пракса у фабрикама.
Али није сваки становник Перечина са добродошлицом дочекао своје суграђане са истока земље. Организовано је неколико протеста. У овој иницијативи не премешта се само индустрија већ и неки ризици. У априлу руски дрон је погодио електричну подстаницу заједно са индустријским парком пошто је летео дуж границе са Словачком. То је био први тренутак када је овај град осетио рат. Свитлана [у изворнику словенска имена су писана у украјинском облику, прим. прев] чија традиционална колиба стоји насупрот новоподигнутог индустријског парка, променила је своје занимање када су фабрике отворене и постала је квалификовани фарбар у једној од њих.
Мисли да би користи могле да однесу превагу у односу на штету. Али њен сусед, Васиљ, радник, жали се да фабрички радници из Краматорска избегавају мобилизацију, док официри појачавају мобилисање локалног становништва. „Не разумем због чега би требало да се ми боримо за њихову земљу док се они овде одмарају“, каже. Јуриј Качур, локални предузетник, који је покушао да спречи да се његова закупљена поља лаванде предају за нове стамбене објекте, каже да локално становништво настоји да се и његов глас чује. „Разумем да ови људи нису својевољно дошли овде. Али то им не даје права да газе преко наших леђа“.
Госпођа Шевченко каже да разуме њихово непријатељство. Каже да ретко непосредно чује да се неко жали, али добија извештаје од наклоњене локалне козметичарке. Непријатељство је непоштено, каже, али је људско. Украјинци са запада земље нису прошли кроз рат онако како је прошао Краматорск; нису видели како се њихов родни град полако уништава, и нису оставили своје вољене. „Објаснити им због чега је то непоштено је немогуће“, каже. „Дај Боже да то никада не разумеју“.
Извор: Economist
